„Самоуправа“ је је јуче, у свом уводном чланку, говорила о личним питањима у штампи. Нема сумње, да је то један од најкрупнијих проблема који се тичу нашег новинарства. Већ неколико деценија има, како се сви озбиљни људи у Србији жале на нашу штампу што у место крупних, битних питања из јавног живота, претреса готово искључиво чисто личне ствари. Остављајући на страну истину, поштење, правду, наша штампа је увлачила у дискусију ствари, које нису за јавност, говорила о ономе, што не би требало ни да се спомене. Без објективности у суђењу и одмерености у тону, наши листови су дотле дотерали, да су већ личили на оне жуте американске листове, којима је једини циљ уцена, а лаж и подметање једино средство. Јер, кад се већ једном удари у те личне ствари, онда им више краја нема; све даље мора да се иде, све жешће и пакосније да се пише, док се тако најзад не дође до правих оргија у грдњи.
„Самоуправа“ има право кад каже, да је то једно велико зло. Али она нема право, кад тврди, да је томе крив „развраћени укус наше читалачке публике“. Каква је, да је, читалачка публика није ништа за то крива. Ми смо је сами створили, сами смо је васпитавали у том правцу и сад, место себе да кривимо и да се сами поправљамо, ми се тужимо на њу. То одиста није право.
Исто је тако неправо кривити овај или онај део штампе за то велико зло. Сви смо криви, сви без разлике, „Самоуправа“ исто толико, колико и ма који опозициони лист. Још пре кратког времена у неколико махова имали смо прилике да читамо у њој, како она не воли да претреса личне ствари нити да удари у простачки тон, али, вели, према свецу и тропар, па мора, хтела не хтела, равном мером и да одговара, Очевидно је, да то није требала да чини. И на најгоре грдње може се одговорити мирним, одмереним тоном, а да одговор пири том не губи ништа ни од своје јачине ни од убедљивости. Само треба хтети и умети.
На санирању наше штампе више се може урадити ако се буде претходило добрим примером, но празним дисертацијама и кукњавом. Пустите сваког да говори што год хоће; не улазите у оне одвратне личне грдње, одговарајте мирно и одмерено, држећи се увек само стварних разлога, па ћете видети, да ће и они други попустити. А читалачка публика, која је много боља, но што ви мислите, наградиће вас убрзо за то. Покушајте, па ћете видети.