Влада је ових дана донела две важне одлуке: једном се из државне готовине узимају на хитне, непредвиђене државне потребе 200.000 динара, а другом се редовна сесија Народне Скупштине, сазвана за 1. октобар, одлаже за 1. новембар.
И једна и друга дошле су врло неочекивано. Опште је мишљење било, да ће овога пута Народна Скупштина почети свој рад 1. октобра, као што Устав налаже и да влада неће чинити употребу од права, које има, да Скупштину одлаже. То опште уверење потицало је отуда, што су непрестано били пуштани гласови, да су многи и многи законски пројекти већ свршени, да ће и други бити готови за који дан, да се на буџету врло енергично ради и да влада према томе неће изићи пред Скупштину празних шака, већ потпуно спремна за рад.
Сад се међутим наједаред скупштински сазив одлаже. Влада нам није казала зашто је то учинила, није нам то казао ни њен полузванични лист, ма да је тако требало да буде, те смо принуђени да нагађамо. Могло би се можда узети, да су неуређени односи у радикалној странци за то одлагање криви, али то већ због тога мора да падне, што се ти односи за те четири недеље не могу поправити, одлагање би дакле било потпуно излишно.
Како год се узме, ипак за то одлагање може да има само један узрок: влада није готова са својим законским предлозима. Унапред се могло знати, да ће тако бити. Још у почетку месеца јула, кад се оно министри у масама кренуше за бање, ми смо казали, да ће почетак скупштинског рада затећи владу неспремну. И ето, тако је и било.
Нема сумње, да то одлагање мора да шкоди правилном развићу наших државних послова. Буџет, који још никада код нас није на време свршен, решаваће се и ове године сувише доцкан. Опет ће бити рађен на врат на нос, опет ће бити продужаван за по једну дванаестину, као и пре. Да то није добро, зна влада и сама; писмо, које је г. С. Грујић упутио пре неки дан свима министрима да се пожуре са склапањем буџета својих ресора, најбољи је доказао за то.
Одлука владина дакле о одлагању скупштине мора сваком оном, ко непристрасно хоће да суди, изгледати несрећна, Још несрећнија је она друга њена одлука, о ванредном кредиту од 200.000 на хитне, неодложне државне потребе. Јер докле се она прва о одлагању Скупштине, бар с формалног гледишта може да брани, дотле се ова друга мора назвати незаконитом.
Познато је, да је овогодишњим буџетом предвиђена сума од неких 160.000 динара за хитне, неодложне потребе. Та се сума може изузети и утрошити само у толико, у колико има државне готовине. Има ли пак готовине или не, никако се у току године не може знати, већ тек при крају, кад рачуни буду завршени. Влада је међутим тај кредит већ утрошила; нешто за крунисање, нешто за друге ствари — тек од тих предвиђених 166.000 динара нема сада више ништа. И сад влада наједаред узима још 200.000 динара на ванредне потребе!
Одакле ће тај новац да се нађе? Из државне готовине не сме, баш и да је има, баш да су рачуни и завршени јер је буџетом одређен за те ванредне потребе само кредит од 160.000 динара, дакле много мање. С друге стране члан 62, устава предвиђа, да је скупштинско одобрење потребно, кад се држава ради покрића ванредних кредита мора да задужи или да удари нов порез или прирез. Влада дакле не сме сама на своју руку то да ради.
Укратко речено, то питање сада овако изгледа: ванредне кредите сме влада, без одобрења скупштинског, узимати само из државне готовине, пошто се утврди да те готовина има и то не у произвољној висини, већ само до 160.000. дин. Сваки други ванредни кредит је незаконит.
Зато је и овај кредит од 200.000 динара потпуно незаконит. Ако је баш и било готовине, она је утрошена; за тих нових 200.000 динара влада је морала да тражи скупштинско одобрење. Што то није учинила, њезина је кривица. Како ће се пред Скупштином бранити и хоће ли се моћи одбранити, то ћемо тек да видимо.