Данас долазе у Београд француски официри, другови Краља Петра. Не долазе ни у каквој мисији, не представљају ни француску владу ни француски народ, долазе само као приватни људи на састанак који сваке године држе, па ипак ми у Србији можемо да се радујемо њиховој посети.
Јавно мњење свију европских народа није нам било наклоњено после 29. маја. Али, мало по мало, то опште нерасположење против нас почело је да се стишава. Наравно, проћи ће још дуго времена докле га сасвим нестане, али ће га сигурно нестати, ако у нас све буде ишло мирним, редовним путем, и ако будемо пазили шта радимо.
И Француска, за коју се може рећи да нам је наклоњена, у колико један велики народ уопште може да буде наклоњен једном малом народу, и она је примила вест о 29. мају сасвим друкчије, но што смо га примили ми. Што се то нерасположење према нама брзо почело да губи, лична је заслуга Краља Петра. Његов избор за српског Краља могао је Французима да буде само пријатан. Одрастао је међу њима, био њихов ђак, служио у њиховој војсци и борио се у рату за њих.
Целом француском народу могло је дакле само да ласка, што је такав један човек постао српски Краљ. Кад се још уз то узме у обзир факт, да сваки човек па био он Краљ или ма ко други, увек у животу остаје веран симпатијама, које је гајио као младић, онда је неоспорно, да и француска држава и француски народ морају да гледају у Краљу Петру свог пријатеља. Ма колико да је Француска велика и јака, а Србија слаба и мала, ипак сваком Французу мора да буде мило, што на престолу српском данас седи човек, који се некад борио под француском заставом. И пријатељство малих није на одмет, само кад је искрено.
Долазак француских официра у Београд може још само да повећа обостране симпатије. Он доказује, да су везе, које су некад постајале између Краља и француске војске, још врло јаке; доказује, да Петар Карађорђевић и као Краљ Србије не заборавља своје старе школске и ратне другове. По почастима, које ће њима бити указиване, француски официри доћи ће да суде о симпатијама, које њихова отаџбина ужива код нас.
Нека се не чуде, што ми те наше симпатије не исказујемо онако бурно, као што то они у сличним приликама чине. Ми то не умемо. Пролазили смо већ кроз толика чуда, кроз толике несреће, да већ више не можемо ни да се радујемо, ни да се растужимо, или бар не можемо то на видан начин да чинимо. Али зато ипак умемо да осећамо.
То што ми за Француску осећамо не потиче ни из каквих себичних ни прикривених рачуна. Политичке везе, које нас везују за Француску врло су слабе; интереси наши нити су супротни нити истоветни с њезиним.
Али су у толико јаче културне везе, које нас привлаче Француској. Читаве генерације наше интелигенције васпитане су у Француској, у Паризу, средишту света. Сви ти људи, вративши се амо, донели су собом, покрај свега онога што су тамо научили, и љубав ка великој француској нацији. Савез, који данас везује Француску за Русију, представницу Словенства, даје тим нашим симпатијама још интимнији облик.
Тако ће француски официри, другови нашега Краља, наћи у Београду само пријатеље своје и свога народа. Кад се врате кућама, могу слободно рећи, да је и нама овде познат онај лепи стих.
Chaque homme a deux pays
Le sien et puis la France.