Откако је Куропаткин објавио да прелази у офанзиву, интересовање за руско-јапански рат постало је и код нас много јаче. Свету се већ било досадило да слуша и чита о вечитом руском повлачењу, сваки је дакле радосно поздравио глас, да ће сад Руси да наступају.
И Руси одмах и извршише, што су наумили. Телеграф нам је већ сутрадан по Куропаткиновој прокламацији донео вест, да је велика борба отпочела. Како је та борба текла и како ће се свршити, ми одавде још не можемо знати. Вести које ми у Србији примамо, долазе нам из треће или четврте руке, треба дакле увек прилично времена док сазнамо праву истину.
У европској штампи међутим, која тако жељно очекује вест о руској пропасти, упоредо са Куропаткиновом прокламацијом појавили су се и гласови о руском поразу. Тек што је битка отпочела, русофобски листови енглески и аустријски стали су доносити дугачке извештаје о јапанској најновијој победи. Све су они удесили већ првога дана: руски напад, веле, одбијен је, читав један руски корпус уништен, 30.000 људи погинуло, Куропаткин опкољен са свију страна и у опасности да буде заробљен — једном речи велика, коначна пропаст Руса.
Тако су писали мање-више сви бечки листови. Наша штампа, или бар један део њен, није умела, није није хтела, да се нађе у том пљуску неповољних извештаја и злурадих коментара, па је и она почела да говори о том великом руском поразу, као да је то већ свршен факт.
Међутим то срећом није тако. Све до јуче никаквих руских извештаја није било, него само јапанских, о чијој пристрасности није потребно ни говорити. Чим је први руски извештај стигао, одмах се видело, да је све оно била велика лаж. Битка се још бије, с променљивом срећом, губици су, нема сумње, и с једне и с друге стране огромни, али о поразу руском још не може бити ни речи. Нико још не може да зна како ће се свршити, али се, према јутрошњим извештајима, може рећи, да Руси имају више изгледа на успех но Јапанци.
Каква је потреба дакле била говорит тако рано о руској пропасти! Ако Русе одиста не послужи ратна срећа, те буду потучени, имаћемо доста времена да се вајкамо, и ми и они, а дотле треба да будемо мирни.
Не треба тражити немогућне ствари. Из тока целог досадашњег рата могао је сваки увидети, да су Јапанци и храбри и вешти војници; неће се дакле ни они дати отерати после неколико метака. Бориће се напротив докле год могадну и одступиће тек онда, кад буду сатрвени. С тим треба да смо начисто.
Чудновато је, да код нас баш најинтелигентнији свет највише сумња у руску победу. Читајући стране листове, махом бечке, он све и гледа кроз бечке наочаре. Не зна, наравно, да се и тамо, као и свуда иначе, према приликама и расположењу, кују вести, фабрикују телеграми и доносе пристрасни коментари. Чита „Пресу“, чита „Цајт“, па не уме да одвоји истинито од лажнога, стварно од измишљотина.
Међутим наш простији свет, овај што чита само српске листове, а нарочито онај што не чита никакве, ни српске ни стране, гледа на цео тај руско-јапански рат са сасвим другог гледишта. О појединостима он не води рачуна, јер их незна, нити га се што тичу. Он зна само ово: Русија је побеђивала у свима ратовима, зашто као бајаги, да не победи и овога пута? Зашто да ти Јапанци, јучерашњи људи, победе њу, највећу војничку силу на свету? Треба чекати, па ће се видети.
Тако мисли и говори прост свет. Он се не да помести никаквим тренутним неуспесима руским, чак ни најтежим. Треба чекати, то је све.
И говорећи тако, тај свет има потпуно право. Он суди просто, али правилно. Као и у многим другим приликама, срце је и овде паметније од разума.