Поводом кризе у васељенској патријаршији добили смо од једног одличног познаваоца тог питања овај чланак, који ће заинтересовати све наше читаоце. — Уред.
Несумњиво је, да заплет Русије на Далеком Истоку, штетно утиче на прилике ближег, европског истока, на балканско питање. То је свакоме од самог почетка руско-јапанског рата било јасно.
Али није тако очигледно било, да би то могло имати утицаја чак и на решење питања о уређењу српскоправославне црквено-просветне самоуправе у Босни и Херцеговини.
Они, којих се ствар у првом реду тиче, осећали су то од првог тренутка, када је почео руско-јапански рат. Али сада је то тако избило на јавност, да постаје опште позната ствар.
Чим се заплела Русија у Манџурији и око Порт-Артура, постала је Аустрија у Цариграду код патријаршије све дрскија. Непоштено изигравајући обвезу, да се како народни прваци, тако и митрополити и влада имају безусловно да подвргну одлуци васељенске патријаршије у ствари решења спорних тачака црквено-школског уређења, насртала је безобзирно на васељенски синод, да би овај те спорне тачке решио овако, како је она са митрополитима предлагала.
Радила је обећавањима, даровима, претњама о постављању автокефалне цркве у Босни и Херцеговини, претњама да ће ту цркву присајединити карловачкој митрополији, да ће тргнути поднесени нацрт о црквено-просветном уређењу, — ако се дословно не прими све онако, како је она предложила.
Није се до сада много помогла. Јер је тек сада пукло пред очима већини чланова синода како је неканоничан и штетан онај конкордат од 1980. год., који је кришом склопио патријарх Јоаким Трећи, са аустро-угарском владом, и ову прилику хоће та већина да употреби, да ону погрешку поправи и откаже тај конкордат.
А пошто је и иначе већина синодска за предлоге народних првака, јер се оснивају на канонима и штите православље много боље од оних предлога, које је влада са митрополитима поднела, то Јоакиму Трећем никако не испада за руком да спасе свој конкордат од 1880., и да иначе реши спорне тачке по вољи аустријске владе.
Створио се читав лом. Пољуљан је чак и престо Јоакима Трећег. Најразноврснији предлози ничу да би се могло наћи неког излаза.
У тој се муци аустријска дипломација на Босфору сетила, да би јој морала помоћи баш сама заштитница православља, Русија, она Русија, која је сада заплетена далеко у Источној Азији, која због тога са Аустријом иде под руку у питању ближег истока, само да овде не искрсне никакав заплет, док је она заузета на другој страни.
„Неа Имера“, грчки лист, што излази у Трсту, а који има у Цариграду тесне везе са неким члановима великог синода, и који редовно доноси из Цариграда вести о стању питања 6осанско-херцеговачке цркве, у најновијем свом броју јавља из Цариграда, да се руски посланик у Цариграду, на жељу аустријског посланства, умешао у ту ствар и почео да посредује између патријаршије и аустријског посланства, да би се ово питање могло крају привести.
Под тим притиском дипломације као да ће љуто страдати оно, што би било од користи за народ, цркву и православље у поседнутим покрајинама.
Јер изгледа, да ће патријаршија ипак попустити, али ће гледати, да зато бар неке користи за грчку ствар извуче.
Већ и раније су се чули грчки гласови, да треба од Аустрије тражити да Грцима помогне да се у Македонији и Епиру угуши онај куцовлашки покрет, који сада потпомаже Аустрија, а који Грцима и патријаршији јако шкоди, па за ту цену да Аустрији даду у Босни и Херцеговини све и како хоће; да жртвују и каноне и православље, само да се фанариотски епископи, свештеници и општине спасу од куцовлашке напасти.
Но то баш није тако лако учинити, као што је лако тражити, односно обећати.
Куцовлашки је покрет ухватио таке размере, да се угушити више не може: ас друге стране у конкордату од 1880, има и таких ствари, које могу и грчким архипастирима, па према томе и самој грчкој националној ствари јако да шкоде, ако и друге иноверне владе, а нарочито Турска, то буде за себе тражила, што је патријаршија дала конкордатом Аустрији.
Ту је у првом реду питање постављања, а нарочито уклањања епископа.
Ужаснули су се Грци, када су видели, шта има у том конкордату, за који 20 година скоро ни знали нису, док га босанско-херцеговачки покрет није на површину и видело изнео.
По томе конкордату неправославни аустријски владар може сам собом да скида баца митрополите без истраге, без суда, без пензије, или ако им даје пензије, може ове у каквој год хоће малој суми да одреди и да их везује за какве год хоће услове. А све је то и чинила Аустрија до сада.
То се не противи само канонима, по којима и митрополитима има суда у синоду, већ, ако и други иноверни владари н. пр. Султан, на основу признања од стране патријаршије у конкордату, таква права себи присвоје, зло би прошли сви, а нарочито грчки архијереји.
У тој тачци бар, не би могли и смели Грци и патријаршија да попусте, и морали би тражити да се откаже конкордат од 1880. јер је то Дамоклов мач, над свима члановима васељенског синода, и над свима, грчким епископима по Турској.
Сукоб и заплет је дакле тежак и претежак, јер се заплет Русије у рату са Јапаном употребљује на то, да се сузбију праведни и канонички предлози народних првака, а да се до победе доведу неканонички и по православље штетни предлози аустријске владе.