Рђаво финансирање са државним приходима, које се годинама врши и једнако продужава у нас узрок је, да се никако државни буџет не може да постави на здраву основу. Свака влада, сваки нов министар, обећавали су да ће на првоме месту предузети мере да се државни новац не расипа више, да се расходи сведу у границе прихода, управо да се престане више трошити но што се има. И сваки је од њих поврх свега свога обећања радио као и претходник му, што је чинило да су се дефицити из године у годину стално повећавали, те су се ради њиховог покрића правили повелики зајмови. Реч штедње употребљавана је тек да се да неко обећање народу, и ако у то нису веровали ни министра који су штедњу обећавали ни посланици којима је обећавано.
Међутим радикална је странка у своме програму истакла штедњу, као једну од првих мера за довођење државног буџета у равнотежу. Прошле године о штедњи се говори и у самој престоној беседи, ма да смо сви видели, како се финансирало и штедило, а што ће најбоље показати завршни рачуни за ову годину. Ове пак године, што је врло значајно, у престоној беседи нема ни помена о штедњи, те изгледа као да су чланови данашње владе [увидели, да… недостаје ред] парадирало те да нема смисла више и потрзати је.
Ако је тако, онда је врло жалосно. Јер као што се зна разумна штедња је основа за свако газдинство и добро стање. Где се не води рачуна о расходима и издацима, где се без потребе стварају нова звања и заводе многобројни чиновници, где се олако троши више но што се има — ту никад државни приходи неће бити довољни, па ма колико се из године у годину повишавали, да покрију расходе. А код нас се тако ради годинама, па нама изгледа да ће се у будуће боље финансирати.
А да штедња не буде празна реч морала би се свугде, на сваком кораку предузимати. Један мален народ, који има несавршену земљорадњу и привреду, слабо развијену трговину, у повоју индустрију, мора да штеди, да пази на сваку пару ако жели да се не презадужи. Он несме олако да прави зајмове и да њима покрива редовне потребе своје. Пут којим смо ми до сада у финансирању државном ишли рђав је и води пропасти.
Пример за штедњу дужни су да даду не само чланови владе, но и народни посланици. Ови најбоље знају, како је стање у народу, како се с муком и оволика пореза и прирези давали, и како се на народ не може више ништа порезивати. Нека не одуговлаче рад скупштински, нека се не баве ситницама него нека прегну озбиљно на посао. Само тако ако они покажу да су не само вољни, него и да истински желе да штеде, имаће право да то траже и од чланова владе.
Потребе су државне велике, оне се с дана на дан све више гомилају. С тога је дужност да се о свакој пари води рачуна, да се узалуд не троши, ако желимо да расходи не буду већи од прихода, те да се морамо задуживати и даље, да би покривали дефиците у буџету.
Радикална је странка годинама обећавала; сад је ред да искупљује своје речи. То се с правом од ње тражи. С тога нека и г. г. министри и народни посланици воде рачуна о свему што су писали, јавно проповедали и у Скупштини тражили, а нека не правдају своје радње тиме, да су његови претходници горе радили. Таква би одбрана бика и бедна и жалосна.