Чим је званично објављено, да је влада дала оставку, међу радикалним посланицима из једне и друге групе опазио се исти онај покрет, који се досад у свима сличним приликама јављао. Обе фракције нашле су, да треба једна с другом да преговара.
И преговарају. Док су заједно, дотле једна другој сметају, раде и јавно потајно све друго, само не оно, што би водило истинској правој слози. Запињу око најсићушнијих питања, мотре с неповерењем једна на другу јер нико никоме добра не жели. А кад онда једног дана, тако радећи, доћи до расцепа, онда им је прва брига, да опет почну преговоре за споразум. И тако кидају и лепе, кидају и лепе у недоглед, а у самој ствари расцеп, прави расцеп у мишљењу и делању, постаје сваким даном све шири и све дубљи. !
Тако је и овога пута било. Прекјуче је влада пала, очевидно само због тога, што ни у једном важнијем питању старији и млађи радикали не могу више да се сложе, а јуче је већ одлучено да се отпочну „преговори“. Једна је страна већ и изабрала своје делегате, друга ће вероватно учинити, исто тако, па ће онда да се држе седнице, седнице, до у бесконачност. На тај начин родила се ова влада, што је прекјуче пала; на тај начин један део радикала мисли да ствара и нову.
Има ли какве вајде од свега тога? Боже сачувај! По десетак дана криза траје, цео политички живот у земљи изиђе из свог правилног тока, Скупштина седи и одмара се, а резултат? Ништа.
Да, ништа, апсолутно ништа. Пуну недељу дана стварали смо тако ову последњу владу, за којом данас одиста нико сузо не лије. Ако се будемо држали истог система, тих вечитих преговора, ствараћемо ову још и дуже, јер су тешкоће веће но што су биле пре годину дана, а добићемо нешто горе, но што смо досада имали.
И онда ћемо на крају крајева опет да петљамо, као што смо досада петљали. Опет ће се морати најважнија државна питања да остављају на страну, само због тога што ће влада бити и сувише слаба да их реши. Опет ће се морати радити на парче, како случај донесе; опет ће се живети с дана на дан, тек колико да се живи; опет ће се избегавати свака важнија одлука из страха да се не замери овоме или ономе делу. Опет ћемо, једном речи, имати целу ову беду и цео јад, који смо имали до јуче.
Истина, има већ доста радикала и у једној и у другој фракцији, који отворено кажу, да то тако више не може да иде и да мора већ једном да се престане с тим крпарењем, од којега никакве вајде нема. Они су све до скора били у мањини, али ће им ваљда овога пута поћи за руком, да и остале придобију за своје мишљење. Што се пре од досадашњих радикалних фракција направе две странке, у толико боље по земљу. Зар међу радикалима нема толико политичке свести, да то већ једном увиде и толико одлучности, да то и изврше?