За нас је данас важан дан. Од „Политике“, која је досад била ни већа ни мањи но остали српски листови, посто је данас највећи српски лист.
То повећавање формата не би само по себи имало великог значаја, кад нам не би допуштало да уведемо читав низ рефорама, чију смо потребу већ давно осећали.
Та потреба била је одиста велика. Због недовољног простора нама су биле и руке и ноге везане. Ствари које су заслуживале да се опширније разраде, морале су да се скраћују; многе су само овлаш спомињане, понеке нису чак ни додириване — читаве гране нашег јавног живота морале су да буду занемарене.
Свему је томе сад нађен лек. „Политика“ у свом новом облику и величини може свима тим потребама савесно да одговара. За кратко време свога излажења она је стекла глас озбиљног и објективног листа; ми ћемо чинити све што до нас стоји, да она тај свој глас и даље сачува.
То није лака ствар. У раздражено, нервозно доба, у којем ми живимо, цео свет лако пада у крајност. И истакнуте политичке личности и шире народне масе врло су брзо готове са својим судом. „Спали га!“ вичу [недостаје ред и по] од њих. Као и у свима другим земљама, које су прошле кроз страховите кризе, у Србији данас неповерење влада. Нико ником не верује, сваки свакога сумњичи, сваки у свакоме гледа издајника. Цео наш јавни живот болује од те страшне болести; рођена деца исте мајке бацају се каменом једна на другу и у заслепљености својој не виде куда све то води.
Ми смо од првог нашег броја стално гледали да се против тога боримо. Нисмо истицали звучне програме, знајући да се програми лако и често пишу, а тешко и ретко врше. Али смо зато ипак радили оно, што смо сматрали за своју дужност: гледали смо увек да унесемо у наш јавни живот што више објективности, питомости и толеранције. Није наше да ценимо у колико нам је то испало за руком, али толико можемо да кажемо, да ћемо се и у будуће старати да идемо истим путем.
Међу тим, овде има нешто да се напомене. Ни та објективност, ни та питомост, ни та толеранција никако но смеју да иду на уштрб принципа, које сваки лист, као и свака личност, треба и мора да има. Објективност се не састоји у негацији сопственог уверења; објективност једног листа не састоји се у безбојном нотирању свега и свачега, што се около дешава. Исто се тако питомост не састоји у праштању свију грехова, ми какви они били, нити пак толеранција у пасивном подношењу противничких испада.
Не. Објективност је признавање туђих врлина и сопствених порока; питомост је одмереност у оцењивању туђих мана а толеранција подношење тих мана кад се зна, да су неизбежне. Све те особине допуштају ипак ономе, ко их има, да исповеда тачно одређена начела.
Ми немамо потребе да опширно доказујемо, каква су та наша начела јер се то види из досадашњег нашег држања и рада. Слободоумље у најширем обиму, прогрес у политичном и културном правцу, ето то је све. Али то је доста, доста за читаве генерације. Прогрес у политичком погледу мора се састојати у учвршћивању стечених слобода, у сузбијању личних прохтева појединца, који [недостаје ред] у искорењивању злоупотреба, које су нам остале из прошлих година. Он нарочито не сме да се ничим више доводи у питање. Србија мора бити слободна земља, мора у сваком случају, пошто-пото, ако хоће да буде стожер Српства.
У културном погледу, наше је становиште исто тако тачно одређено досадашњим нашим држањем. Сваки културни напредак налазио је у нашем листу најискреније потпоре. На свима гранама културнога поља има још много, врло много да се ради. Ту има места за све напоре, за све енергије. Више но ма у чему другом, сви озбиљни и активни људи треба, удруженим снагама, колико који може, да се крену на рад. Тим људима „Политика“ отвара своје ступце широм.
А сад, у име Бога, на посао!