Судбина новог закона о штампи може се сматрати као решена. После скупштинско дебате у начелу и у појединостима, члан по члан приман је онако, како је одбор предлагао. Сад може већ са сигурношћу да се каже, да ће у том садашњем облику дефинитивно бити примљен.
За г. Ст. Протића, који је поднео тај предлог, све те одборске и скупштинске измене нису биле пријатне. На неке од њих он је већ и у одбору био пристао, друге је покушао у Скупштини да брани, али ни од једних ни од других он није правио питање.
Тој попустљивости с његове стране ми се нисмо надали. Лањске године, приликом дебате о Рибарској Бањи, он је казао да сваки министар треба добро да промисли пре но што поднесе какав законски предлог и да га до краја брани, јер иначе није озбиљан човек. Могло се дакле мислити, да ће он бранити свој предлог до краја и да ће, кад већ у одбору није хтео у свему да попушта, и у Скупштини правити од тога питање,
Ми нећемо да се упуштамо у разматрање зашто је то г. Протић дошао у контрадикцију са самим собом и зашто је сад наједаред, преко свог обичаја, постао тако попустљив. По општи политички положај то је свакако добро јер [недостаје ред и по], морало да дође до опште министарске кризе, из које смо се једва извукли. Добро је и стога, што је због г. Протићевог попуштања закон о штампи испао не онако како је он хтео, већ како је хтело цело беспристрасно јавно мњење у земљи.
Све тачке из г. Протићевог пројекта, против којих смо ми устали, измењене су у толикој мери, да су изгубиле готово целу своју оштрину, коју им је г. Протић хтео да да. Остала је у главноме само убрзана судска процедура за штампарске кривице, против које не може ништа да се има. Пооштрене су, покрај тога, неке одредбе, али је одбачена порота и она одредба о изазивању, која је била велика опасност по слободу јавне речи у Србији.
Све је то заслуга Скупштине. И међу старијим радикалима и нарочито међу млађима, било је врло много посланика, који су устали против тог назадњачког пројекта. То исто учинили су и националисте и либерали — те је тако г. Ст. Протић са својим мишљењем остао у мањини.
За свакога који истински тежи напретку ове земље, то је утешна појава. Она доказује да народно представништво, о којем је тако рђаво говорено, у датом тренутку уме да брани слободоумље од опасности које му прете. Оно је то чак и учинило против министра, који је и по свом личном угледу и по свом положају у странци могао врло лако завести народно представништво да пође за њим.
Та је опасност срећом отклоњена и ми сви само можемо да се радујемо. А за г. Протића то нека буде корисна лекција. Нека се у будуће сети, да народно представништво може опет дати за право јавном мњењу против њега, па нека се онда што одмереније понаша. Крупне погрдне речи падају увек на онога, који се њима служи.