У радикалној странци, чијим је првацима наш народ поклањао узастопце своје поверење последњих двадесет година на овамо, извршена је велика промена, која је била не само природна него и неопходно потребна за здрав и једар парламентарни живот у нас. Она се коначно поделила на старије радикале и самосталце дакле на две политичке групе, које ће од сада ићи засебним путевима имајући и своје засебне органе; старији радикали „Самоуправу“ а млађи „Одјек“.
И ако на први поглед изгледа, да је подвајање чланова радикалне странке у засебне политичке групе дошло поглавито из личних неспоразума између првака њених, ипак је главни узрок много дубљи и јачи. Истина је, да се је радикална странка прва и једина у Србији истакла као странка начелно са јасно обележеним програмом, али је факт и то, да су њени прваци нарочито кад су били на управи земаљској, често морали много што шта да ураде, што се је очито косило са њеним програмом. Тако је после сваке владавине програм радикални остајао у многом чему оштећен, а многа обећања радикалних првака неиспуњена. А тако је и морало да буде нарочито у земљи у којој се лична владавина истакла као једини начин управе у држави, где су устави за ноћ обустављани, октроисани и на сто других начина изигравани.
Али све и ако то може у многоме да оправда прваке радикалне странке, којима је додељена била одиста тешка и пуна одговорности дужност кад су били раније на управи земаљској, ипак незнамо шта би се имало замерити сада ако млађи радикали — самостални, хоће да свој политички рад заснују на правом програму радикалном, ако својим радом жело да искупе и остала обећања која данашњи прваци радикални нису могли искупити? Зашто је зазорно старијој браћи ако се у самоме крилу радикалне странке ствара нов, млађи елемент који ће бити кадар да странку поведе напред онда, кад њени досадашњи прваци малакшу и истроше се дугом борбом и преданом службом народу и држави?
Одиста врло је тешко разумети разлоге старијих радикала, који су свом снагом настали да под видом „јединства у странци“ угуше нов, снажни млађи политички покрет, који се јавио у самосталцима, сем ако није то, што би ради да раде без контроле, онако како они мисле да је најбоље. Иначе других озбиљних разлога нема, нарочито кад се зна, да је либерална странка у потпуном растројству, а напредне скоро и да нема, кад није могла ни једнога свог представника у Скупштину да изабере и пошље. Ми немислимо да старије радикале окривимо као да би они намерно грешили, али ипак зато зна се да је тешко радити без контроле а не грешити.
Узмимо само случај са изменама у закону о штампи. Нека се је при доношењу тих измена министар унутрашњих дела г. Протић руководио најчистијим разлозима оно што је он хтео да уради није било ни мало радикално, нити би одговарало духу времена и потребама наше државе и јавне речи у њој. И да није било самосталаца тешко да би поред свег протести у штампи измене г. Протића претрпеле онакве измене, какве су оне претрпиле. Јавна реч је спашена, а тако исто и углед и прошлост радикалне странке благодарећи једино подвојености међу радикалима. Иначе крута дисциплина странкама створила би многу ругобу иза које би се једва могли познати радикали!
Ну и ако је била потребна ова подвојеност у радикалној странци, иако од тога ми видимо велике користи по народ и државу, и ако обе фракције имају и своје засебне органе „Самоуправу“ и „Одјек“ — не можемо да одобримо заподевање кавге које је већ почело између једног и другог листа радикалног, а које изгледа да ће се у брзо претворити у оштру распру — кавгу. Нарочито непојамно нам је, што су старији радикали тако на крај срца. Самосталци су приликом последње кризе министарске евентуално претрпели мали пораз, док су старији у неколико учинили успех. Најзад међу првима је више млађих, бујнијих људи, који немају потребну сталоженост, нити на ствари могу онако тихо и лагано да гледају као старији радикали. Али откуда она раздражљивост код старијих радикала кад год поведе реч о њиховим поступцима „Одјек“? Нашто она пецкања и задиркивања у „Самоуправи“ кад се одговара „Одјеку“, као да није говор о људима истих начела, а који су не само до јуче били у заједници, него су упућени да и даље заједнички раде.
Може бити да писање „Самоуправе“ и „Одјека“ њима самима не изгледа такво, како га ми гледамо — како јесте. Зато и написасмо ове редове. Доста је било узајамних окривљивања и узалудних пребацивања. Сви знамо каква је била прошлост, али зато треба да радимо и нешто да нам буде боља будућност.