Каже се и пише се увек, кадгод је реч о томе, да је Србија и политичко и културно средиште васколиког Српства, да је Србија српски Пијемонт. Заиста, Србија треба да буде српски Пијемонт. Не само крвне везе са Србима у Војводини, Троједници, Далмацији, Босни и у Турској, него и чисто реално политички интереси налажу јој, да енергично и истрајно ради на томе, да веже за себе културним везама све српске покрајине, и да се спреми у сваком погледу, да их у првој згодној прилици и политички заузме. То у осталом знају и осећају сви просвећенији људи и у Србији и у осталим српским покрајинама. Али исто тако знају сви, да је у последњим деценијама та идеји слабила све више и више, док није последњих година утрнуо сваки осећај и интерес за свесрпске ствари, и код оних који су управљали државом и код целокупног становништва у Србији.
Зна се зашто је то тако било. Уверени да су животни интереси и будућност Србије везани за Аутро-Угарску, већина државника српских, који су за последње две деценије били на управи земаљској, ропски су испуњавали захтеве Аустро-Угарске, да Србија прекине све везе са тамошњим Српством. Тако је избегавано све, што би могло изазвати и помисао на какав рад у том правцу. Национални задатак Србије био је скучен и ограничен само на рад у Турској.
Становништво у Србији обузело је, после одушевљења, после напора и жртава у два тешка рата, велико разочарење због неиспуњеног очекивања и преварених нада. Свет је почео да губи самопоуздање, апатија је почела да хвата корена. Уз то је одмах затим дошло време великих трзавица, борбе и преврата у унутрашњој политици. Све то апсорбовало је потпуно сву снагу, укочило је сваки рад. И оно мало интереса и вере, што је још било остало, изгубило се сасвим у унутрашњим борбама и бригама. Србија је изгубила готово сваку везу се Српством у Аустро-Угарској.
Велики обрт прошле године уклонио је све поменуте сметње. На управу земље дошли су људи, који ће ваљада схватити, да добри односи са Аустро-Угарском не треба да значе наше отказивање од свих претензија на наше земље и на наше саплеменике. Решење најважнијих питања унутрашње политике ваљада ће нашој публици дати времена за размишљање и створити интересовање за питања спољне политике.
Прилике у којима се сада Србија налази повољне су за рад на националним стварима. И влада и публика, ако само буду имали воље, могу сада са успехом радити на томе пољу. Тај рад не мора бити пропагаторски и револуционаран. Србија може радити за своју браћу и помагати им на чисто културном пољу. А у томе правцу има много да се ради. Међутим треба увек имати на уму, да држава сама не може да уради много и да у томе правцу, у раду на културним везама Србије са осталим српским покрајинама, много више може да уради приватна и лична иницијатива но држава. Међутим баш та приватна лична иницијатива код нас је врло мала. За Стару Србију и Маћедонију још и има нешто интереса код публике, али за Босну, Троједницу, Далмацију, Војводину, готово никако. Празне фразе у новинама и по митинзима не доказују да није тако.
Зар српска публика није могла спречити престанак „Зоре“? А „3ора“је престала да излази због дефицита, који би био уништен са 200 нових претплатника! Колико има претплатника „Бранково Коло“ у Србији? Колико примерака „Новог Србобрана“ или „Дубровника“ долази у Србију? Мање но што има прстију на рукама, и зацело мање него „Woche“ и др. — о Преси и да не говорим. Када би наша публика имала и мало интереса за свесрпске ствари, она би тражила од свих кафеџија, ресторатера итд. да држе све српске листове и часописе који и ван Србије излазе. То би био врло мали и незнатан рад на нашим националним стварима, али код нас ни тога нема. Код нас је веће интересовање за све друго, но за прилике у српским земљама ван Србије. Незнање у том правцу дошло је до крајњих граница. Нема интересовања, нема знања, нема вере у будућност Србије и Српства…
Стога је задатак свих ових људи у Србији и свих српских листова који се баве националним стварима, да раде стално и истрајно на томе, да у српске публике ојача патриотска свест, да се рашири интересовање за све српске земље, да се усади идеја о националним задатцима Србије, да се врати изгубљено самопоуздање и вера у будућност.