У Србији свет живи просечно 21 годину, У Шведској, међутим, у Данској, Француској и Белгији просечан људски век 40 година.
У Србији од 1000 душа умре сваке године њих 27. Сви ми знамо, да је Београд нездрава варош, па ипак у њему умре свега око 20 од 1000 годишње.
Те две страшне истине видео је свако, ко је хтео да прочита, оне бројеве у јучерашњем чланку „Политике“. Оне су тако страшне, да се на њима треба мало дуже зауставити.
Откуд, дакле, то, да је код нас човечји век тако кратак?
Одговор је на то врло прост. У Србији умиру сваке године силна деца, умиру толико, да од целокупног броја умрлих долази скоро половина на саму децу испод пет година старости. И због тога се онда, наравно, смањује и просечни век свију рођених у Србији.
Па то и није баш тако велика несрећа, рећи ће можда неко; у Србији се свет жени и удаје више но у ма којој другој земљи, а у рађању деце само нас је Русија претекла. И ако, дакле, много помре, ипак много и остане.
То јест истина, али нам наши бројеви одмах кажу и ову истину: И оно, што остане, не ваља; све је то кржљаво, слабо, бледо, неспособно за иоле напорнији посао — гледајте само у наше регрутне спискове. А ти бројеви кажу нам и ово: у Србији се рађа силан свет, да проживи само донде, докле је на туђем трошку, докле је другоме на терету, а кад дође време, да и он нешто привреди, и себи и другима, њега већ давно нема међу живима. То је губитак, огроман економски губитак. Батут је о томе опширно говорио на једном годишњем скупу Земљорадничких Задруга.
Остаје дакле истина, да нам бројеви говоре страшне ствари, остаје истина, да је неко велико зло навалило на Србију, зло, које прети да је удави, ако му се за времена не нађе лека. Јер како ћемо да порастемо, кад нам деца умиру, и како ћемо да ојачамо и економски и политички, кад смо кржљави и неспособни за рад?
Доста је било нерада и изговора. Говорило се једнако, да нас је дугогодишња борба за најосновнија политичка права [недостају четири реда] борба престала, сад тај изговор ни за кога више не вреди, сад имамо времена и за овакве послове.
Само, ко ће да ради? Има ли и за те ствари неко надлештво, у које ће се указом и претписом понамештати чиновници, који ће се онда једини бринути за те послове — за здравље народно? И има и нема. Има зато, што добро уређен државни санитет, са спремним особљем и добрим законима, може много да учини. А нема стога, то ни тај такав санитет не може све да учини; што је и њему потребна сарадња свију нас, целога народа, кад је у питању тако крупан посао. Није могуће опширно доказивати, да је тако. Људи, који су мислили о тим стварима, знају да су тако морале радити све културне земље — оне баш, у којима сад свет двапут дуже живи него код нас у Србији.
Потребан је, дакле, рад државни, званични и рад приватни. Изгледа, да је то тешко извести. Али није. Треба само да сваки мислен човек добро утуби наш говор бројева и да га се што чешће сећа. И кад се непрестано њега сећа, онда ће као приватан човек искрено потпомагати све покушаје приватних организација, да се здравље народно поправи, а као министар или народни посланик гледаће, да и држава уради више но до сад у томе правцу. Јер држава треба бар упоредо да иде са приватном иницијативом, ако не и да јој предњачи. И онда ћемо једва једном и ми увидети, да је санитетско одељење министарства унутрашњих дела исто тако важно надлештво као и пореска управа, онда ће у њему хтети седети наши најјачи лекари, и неће се као кандидати за шефа санитета спомињати и лекари, који мисле да је најважнији њихов посао писање рецепата и уредно слање нетачних званичних извештаја.