Порт-Артур се најзад предао. Јапанска смишљеност и издржљивост победиле су руску небригу и јунаштво. Из порт-артурских рушевина изишао је Штесел са својим храбрим, изнемоглим јунацима, а место њега ушао је унутра генерала Ноги. Русија је добила један велики, тежак удар.
То је неоспорно. Не само по утицају који ће имати на душевно стање једне и друге стране, већ и по својим чисто војничким и политичким последицама, пад Порт-Артура је без сваке сумње најгора ствар која је у овом тренутку Русији могла да се деси.
Њему се у овом тренутку нико није надао осим извесних бечко-јеврејских кругова, који му се надају још од самог почетка рата а који су већ у толико прилика јављали, да је пад неизбежан у најкраћем року. И пријатељи и непријатељи Русије тако су се већ били навикли на те сензационе гласове о паду Порт-Артура, да нико није више хтео у то веровати. Сваки је рачунао да ће се држати док не стигне балтичка ескадра, а тада ћемо лако.
Али ето није тако било суђено, Порт-Артур је пао пре но што је ескадра стигла и ма да у овом тренутку још нико не зна, шта је био директан повод предаји, ипак свако, по досадашњем држању порт-артурских хероја, може [недостаје ред] каква голема невоља, која је Штесела на тај очајан корак натерала.
Ако то за овиј мах не можемо да знамо, а ми бар знамо нешто друго; знамо, да руска ствар на Крајњем Истоку у овом тренутку неповољно стоји и да ћемо то и ми овде да осетимо.
Шта сад може да наступи? Балтичка ескадра, која се налази на 10.000 миља од бојишта, стигла би, како споро иде, тек кроз месец дана. Чим дође, ока мора да уђе у какво пристаниште. А тог пристаништа сад нема, пошто се на Владивосток, у ово доба године, не може да рачуна. Њој данас не остаје ништа друго него да се врати; упуштати се у бој без сигурне базе значила би ићи навалице у пропаст.
Остаје Куропаткин. Он ће, према најпоузданијим подацима концем овог месеца имати ни окупу 700.000 војника, дакле од прилике двапут више, него његов противник. Али не треба заборавити, да је генерал Ноги са својом војском сада слободан и да ће он са тих 100.000 људи у најкраћем року отићи да појача војску маршала Ојаме. Сразмера ће дакле ипак остати повољна по Русе, али ће они сада морати нападати, док ће Јапанци имати само да се бране. Корак по корак, стопу по стопу Јапанци ће ди се бране; читави месеци протећи ће пре по што Куропаткин стигне пред Порт-Артур да га понова отима. Дотле ће међутим хиљаде и хиљаде кулија, под управом јапанских инжињера да утврђују Порт-Артур. Куропаткин ће затећи нову тврђаву, коју ће у толико теже моћи заузети, што ће Јапанци у Порт-Артуру имати слободну везу са својом земљом и што ће моћи довлачити и хране и муниције и свежих трупа, колико им је год потребно.
Куропаткин ће данас имати врло тешку задаћу, још тежу, но што су је Јапанци сада имали, а ипак мора да гледа да узме Порт-Артур, јер му без њега ни цела Манџурија, ни Кореја ништа не вреди, јер Русији треба излаз на море — због тога се и води цео рат.
Како се год дакле узме, Русију чекају велике тешкоће. Она се сад мора решити да води тај рат још дуго и дуго, можда још читаве године. Докле га год буде водила, њој ће, по оној [недостају две речи] у Европи бити везане руке. Сви њени непријатељи гледаће да се за то време што више на њену штету користе.
Ту на прво место долази Енглеска, она иста Енглеска, за коју се у време бурског рата говорило, да је на читаве деценије ослабљена и истрошена. Она је данас јача но икада. У тренутку кад је могло да јој се нашкоди, Русија је сазивала хашке конференције — сад нека гледа како ће. Енглеска је увукла Русију у рат с Јапаном; Енглеска је натуткала Херере против Немачке; Енглеска ће канда заплести и Француску у мароканске авантуре, а она, у својој сјајној усамљеност и моћи, гледа, чека и господари. Бацила је око на Тибет и узеће га: наумила је, да Русији и на Балканском полуострву направи неприлика, па ће то и учинити. И ето зато, због ове последње ствари, пад Порт-Артура је и за нас велика несрећа.
У својим грабљивим смеровима Аустрија ће због тога у Енглеској наћи најбољег савезника. Пролеће иде, у Маћедонији се спрема устанак — то више нико не може да спречи. А са устанком долази и аустријска интервенција — ни то више нико не може да спречи.
Можда бисмо могли ми и Бугари, кад бисмо имали више свести за заједничку опасност, која нам прети. Али тога нема и зато нам не остаје ништа друго, до да у критичном тренутку завитламо и ово мало земље у општи вихор, па како нам Бог да! Кад већ мора да се мре, нека се бар мре с уверењем, да је све учињено што је могло да се учини. Боље смрт, но лагано умирање.