Ми ратујемо једанаест месеци, но прави смисао и размере рата канда смо тек сад појмили. Ми се нисмо спремали за рат, премда је све око нас викало о рату, шта више, — ми се за рат нисмо спремили чак ни за време самог трајања рата. Да снабдемо Порт-Артур свим потребама, имали смо на расположењу три месеца — па да ли смо учинили све што је требало да га снабдемо? Наш бедом и одбрана у Жутом Мору пали су од скорбута, од недостатака варива, а у Приамурском крају су, као што смо читали, промрзли читави милијона пудова купуса и другог варива, што су сељаци спремили за интендатуру, и што интендатура, бог би је знао за што, није од народа купила. Да се случајно последњи влак Спиридонова није украо од пажње јапанске, портартурски би гарнизон још раније остао без свега. Неоспорно је, да смо ескадру Рожденственскога могли почети спремати још од дана, кад је рат отпочет (28. јануара), те би тако она могла поћи на Исток још у јулу, т. ј. два месеца раније, а Порт-Артуру је таман још два месеца и требало да се одржи, да дочека смену или одбрану. Јуришима и скорбутом измучени Порт-Артур у праву је да нам каже: ми, Порт Артурци, учинили смо све, што смо могли, па и више. А јесте л’ ви, Петрограђани, учинили све што сте могли и што сте дужни били учинити?
Друштво, штампа… наравно, и они су требали још од 28. јануара, не само говорити, но викати да се Порт-Артуру шиљу поткрепљења и потпора. Да, требали су! Но зар није почетак ове кобне године био најжешћи моменат самоубијствене системе В. К. фон Плевеа, која беше натакла брњицу на друштво и на штампу, те ови на тај начин ни речи не смедоше рећи. За наша је уста било прописано ћутање, за наше душе савет да будемо стрпени, за нашу савест — савет да читамо телеграме са бојног поља и да само мишљу будемо тамо, а овде да будемо само пасивна тела…
И тако трпесмо, трпесмо и дотрпесмо до… пада Порт-Артура. Ми, друштво и штампа, нисмо ћутали, чим смо добили могућност да говоримо. Јер, ко је био енергичан и упоран саветник да се шиље и трећи ескадра, ако не руска штампа!
Прилике се погоршале и погоршавају а лек још увек један и исти! Слободни ће и искрени глас отаџбине, разуме се, дати савет на добро и спас, а не на уштрб опште руске ствари. Не бојте се „либерала.“ Погледајте шта пише М. А. Стахович (који се свакојако не рачуна у консервативце), стојећи крај наше „крваве њиве“. Он вели: „да би се војна окончала — треба победити ма по коју цену.“ Истина, г. Стахович са одлучношћу правог члана аутономне окружне скупштине додаје: једино војском победити се не може. Да бисмо савладали непријатеља, треба да сви синови великог, за понижење неспособног народа напрегну све силе, треба заложити сву своју моћ осећања, видети у тој страшној ствари — најпречу народну ствар.“
Но да би се до тога дошло, ствар треба да постане народна ствар и сав народ треба да јој приђе.
*
Где ли сте ви, Јакови Долгоруки наших дана? Или зар пад Порт-Артура није светски догађај, зар о њему не говори сваки обалски радник и Старог и Новог света, или зар се он није свршио у оној истој вароши, у којој ви читате ове редове? Или ви чекате час, када ће казивање истине постати наша званична дужност, а не само дужност сваког сина своје отаџбине? Или сте се ви заклели над дугмадима ваше униформе, а не над светињом своје савести? Читаво столеће већ лежи Русија испараклисана и измождена од бирократије, а бескрвна се бирократска уста мичу и понављају све једну те једну лаж: лако се, тобож, позову народни представници, они ће ступити у борбу са државном влашћу. Зар са оном влашћу, коју су некад сами ти народни избраници и позвали, коју су сами и изабрали? Не, они ће се борити, али не са њом, са државном влашћу, но са влашћу ограничености, недржавности и неодговорности, која је данас, наопако, постала прва власт у земљи и која упропашћује, да, да, да, упропашћује снагу отаџбине и њену будућност гура у пропаст!…
— О, Порт-Артур није светски догађај! Погледајте — ми нисмо узнемирени. Ми смо — на пијацама, ми смо у позориштима! Ми смо већ били спремни за тај глас, ми смо се навикли…
Да, у позориштима… но ви сте у њима били и јуче, кад рањено и шрапнелом измрцварени солдати и матрози у Порт-Артуру — нису били у позоришту… но на смрзнутој калдрми, чекајући умрли час од урличућих и распрскавајућих се граната… надајући се и обливајући се горким сузама ради судбине Порт-Артура! Таке сузе ви нисте проливали. Потражите их у себи. И ви их морате имати.
Пад Порт-Артура је светски догађај и сад, кад нам је још сасвим свеж, треба доћи к себи и опаметити се. Сада, кад је догорела на гломачи та откупна жртва и ослободила нас од обавезе да тежимо и страсно хитамо ка Порт-Артуру да га ослободимо, сад треба дати приступа потпуној светлости разума.
Ова досадашња неизвесност не сме више трајати. Покушаји, покушаји и непрестано нови покушаји, упућени на ту неизвесност, дају нам непрестано поразе, одступања, коначну пропаст. Па докле тако! Земља осећа да само још неколико корачаји и — десиће се, учиниће се нешто, отуд повраћаја нема, иза чега наступа страхотна историјска невоља.
И збиља — на копну пораз, на мору пораз, у опсадној војни пораз! Има л’ још нешто, што није опробано? Шта мора осећати та војска, која у самој својој егзистенцији, сама у себи види своју отаџбину само повод за поразе и недаће? Та да нема уздања у војску, не би се зар ни рат отпочињао. Војска, као и друштво, не може да се помири са таким свршетком рата, са таком својом улогом неочекиваном и необичном за њу. А за нова и даља напредовања потребна су нова средства, нов напон, ново убеђење, да се циљ може постићи. Опити и покушаји, при којима се рачунало да ће нам се окренути срећа, не могу се продужавати у бесконачност, особито у таком рату, који је — и мали и велик у исти мах! Да би изгледало вероватно, да се циљ рата може постићи, треба да сваки грађанин ове земље појми, како ће се рат продужавати, каквим средствима самих чиновника, и ако све то уђе у сазнање народно јасним, у убедљивим, путевима, ми смо уверени, да ће се рат довести до краја, но признајемо, ми у исти мах крепко и тврдо верујемо и у то, да је расматрање и оцењивање општег положаја посредством изабраних представника земље — једини начин да се рат довело до краја онако, како треба.
Не треба да наглимо у офанзиву, надајући се само у добру срећу. Наступање захтева бројну надмоћност сила на самом бојном пољу, и у том се и састоји смисао јапанске замке. Кад ми будемо имали 500.000 војника1 Јапанци ће имати 550.000 људи и — обранбени положај. То је — замка, кљуса!
Жељезница нам ограничава количину сила, коју можемо имати на бојном пољу. Одрецимо се дакле од убијственог утркивања са Јапанцима у погледу бројног стања војске на бојном пољу. Јапанци могу свагда довести војске и хране за један и по пут више но ми, те стога се ми никако не можемо спремити за нападај како би требало. Но у исти мах, не имајући могућности да избацимо на бојно поље наједанпут више војске и убојног материјала но Јапанци, ми можемо ту исту количину слати једно за другим пет пута више но Јапанци. Задржимо се на томе, зауставимо се да одбрана на копненом бојном пољу, припремају и исти мах нападај на мору. Тада ћемо ми радити онако исто сходно и сагласно са природним шансама нашега положаја, као што су то досад Јапанци имали срећу радити. И таки ће бити и резултати — победе и „срећа“ прећи ће на нашу страну, поразе ће бројати Јапанци. Ми овде можемо о томе говорити само у најкрупнијим погледима, а подробности остављамо за друга пут. Али смо дубоко уверени, да ће се скупљени представници народа изјаснити против мира у садашњем положају ствари и за рат док мир не постане могућан.
Друго, што ће, наравно, рећи ти народни изабраници округа (изасланици земства), јесте то, да њима није ни на крај памети да се боре са влашћу, коју је негда сам народ и изабрао. Они ће само рећи, да државу треба уредити тако, да у њој закон царује не само у жељама и намерама законодаваца, но и у самом животу. Но, рекавши то, они би понудили и своје снаге и савет, како да се то оствари. Па шта је ту несувремено? У нашој се држави живети не може. у њој се не може мирно и слободно радити, а судба, ево, заповедно тражи рада, новаца, људи, живота, који би кипео од енергије, и неће да чека, и за сваки тренутак закашњења плаћа ударцима гвозденог бича по сагнутим леђима народа.
Пад Порт-Артура светски је догађај. То је страна из наше историје и — да поверујмо једаред и ми! — историја постоји и за нас!
- Ово је писано у Петрограду, 21. декембра ове године. — Прев. ↩︎