Код нас се у Србији, нешто из нехата, и нешто из необавештености, нити чује нити зна, шта се све дешава тамо преко Саве и преко Дунава, где наш народ такође живи, исти овај српски народ, који сада свуда преживљује судбоносте дане. Дужност је међутим да се о томе пише, дужност у толико преча, што нема ништа пријатно ни лепо да се каже.
Угарски сабор је распуштен, расписани су нови избори. Пред тај нови сабор, који ће сад да се бира, биће изнесен и онај Берзевицијев предлог, којим се угарским Србама одузима и последње, што им још досад није било одузето: деца њихова и језик и народност.
Сви прекосавски Срби знају врло добро, шта их чека, ако тај предлог буде примљен. О томе је већ толико писано, толико говорено по зборовима и [недостаје реч], да [недостаје реч] објашњење ионако није потребно. Бити или не бити, сад је само о томе реч!
Природно је дакле било мислити, да ће они ући у изборну борбу с највећом жестином и бирати само оне људе, [недостају три речи] потпуно уверење, да никада за тај предлог неће гласати. То уверење могу имати само за своје народоносне посланике и ни за једне мађарске.
И тако су обе прекосавске српске странке решиле, да изађу из досадашње пасивности, која је српској народној ствари више штете нанела, па да уђу у борбу.
Заједно! Не, Боже сачувај! Ништа они не раде заједно. Свака странка улази у борбу сама за свој рачун, сваки истиче своје нарочите кандидате, бори се једна против друге, више но против Мађара. Партијска заслепљеност и безумље терају своје оргије!
Покушавало се бајаги да се сад бар, у том питању, сложе. Али је одмах и једна и друга страна извадила старе тефтере, пуне жучи и пакости, па почела по њима да претура.
— Ви сте нама тада и тада казали то и то!
— А ви нама опет ово!
И тако се свађају, циганче и крве, у празним речима губе најдрагоценије време, а кров им гори над главом, а цела им кућа букти у пламену, све пропаде! Ударила сујета на сујету, сукобиле се ситне душе, па нису кадре једним широкогрудим потезом да се отресу бар у овом тренутку целог тог старог јада, нису кадре да опросте и да забораве. Чепркају по оним старим тефтерима и понављају:
— Ви сте нама тада и тада казали то и то!
— А ви нама опет ово!
И опет се свађају, и опет се [недостаје реч], и опет се крве као да им је Господ узео разум.
А народ! У најширим слојевима његовим, онде где вечито живи свест за мудрост и за лудост, јавиће се апатија, као одговор на [недостаје реч] бесмислице тих првака. И онда ће бити свему крај.
Ништа тако не показује изнуреност и изнемоглост једног народа, као такаве безначајне свађе у [казиваним] тренуцима. Зато ће више од пола милиуна угарских Срба остати без иједног народносног посланика у идућем сабору. Ако једног добију, добили су више но што се под оваквим околностима могло да нада.
Не би можда више добили ни да нису овако поцепани. Али би њихова слога бар била једна ве- [недостаје реч] има веће моралне вредности но два-три посланика у сабору. Ти би посланици у сваком случају, при заступању српских интереса, увек били према Мађарима у мањини. На какав реалан резултат, у том погледу не би дакле ни тада могло да се рачуна. Али би се бар утврдило, да српски народ једнодушно брани свој живот и своја права; утврдило би се, да постоји једна тежња, једна воља и једна свест. С изборном паролом: „Против Берзевиција!“ постигло би се бар то, да се сачува част, кад се већ све остало губи.
⁂
Ми знамо, да ће за све ове наше речи да нам се замера, и с једне и друге стране. Ко живи у партијској борби, тај не може да разуме, кад неко хладно суди; судбина је свију оних, који развађају и мире, да буду и сами од оба противника нападнута. Нека буде тако и с нама! Утеха ће нам бити само то, што смо казали истину, па ма била и горка!