Јуче су оба радикална партијска органа, „Самоуправа“ и „Одјек“ говорили на уводном месту о нашој полицији: „Самоуправа“ је брани од напада опозиционих листова, а „Одјек“ јој пребацује да опет тера свој стари занат.
Мишљења се дакле, као и у много чему другом, ни најмање не слажу. То је уосталом сасвим разумљиво; од пристрасности полиције имају користи само они, који су на влади, а пошто „Одјекови“ људи нису на влади, полиција већ почиње да им чини оно, што је у Србији увек чинила са свима опозиционарима. То је могао и унапред да зна сваки онај, који познаје наше полицајце и њихове старе, укорењене обичаје. „Одјек“ ће дакле, ако продужи да са бори против полицијске самовоље и онда кад не буду у [питању] само његови пријатељи, имати још доста пута прилике да о томе пише. Ово је сада тек почетак.
„Самоуправин“ јучерашњи чланак је врло интересантан. Он је пре свега парафраза оног чувеног писма г. Церовића, у којем тврди, да се он бори за слободу штампе. Ми смо још тада изјавили, да никако не разумемо како се то шеф полиције бори за слободу штампе. Не разумемо ми сада, ма да „Самоуправа“ то исто овим речима тврди: „Што је овде случајно баш један део наше штампе, од којег се чува слобода штампе, то није кривица наше полиције“. [недостаје ред] чинила, кад би нам ту теорију г. Церовића, коју је и она усвојила, мало ближе хтела да објасни.
На жалост, она нема обичај да даје таква објашњења, нити да одговара на замерке, које јој се хладно и без срџбе чине. Она онда или оћути, или само изјави, како с „радозналим“ новинарима не може о томе да разговара. И — спор је свршен, кодај си работа!
Тако је она и приликом овог последњег гоњење опозиционих листова говорила сувише мало о самој ствари, а сувише много о личним питањима, која са самом ствари никакве везе немају. Тако је на пример савршено свеједно употребљава ли г. Машић реч „овоземаљски“ или коју другу за тај исти појам, као што је исто тако апсолутно свеједно хоће ли г. Пашић назвати хабзбуршку монархију „Аустро-Угарском“, или којом другом, њему својственом речи. Све су то сасвим неважне ствари, а важно је, врло је важно ово: је ли истина, као што интерпелант г. Машић тврди, да је београдска полиција начинила разна насиља угушујући „Опозицију“ и „Народни Лист“; је ли истина, као што то тврде сви београдски листови осим „Самоуправе“, да је полиција погазила том приликом тачне законске одредбе.
На та би питања „Самоуправа“ требала да одговори, не г. Величковића ради, који је у целој тој ствари заинтересован, већ принципа ради, законитости ради, која мора бити једнака за све, ако хоћемо да се данашње стање одликује од некадашњега.
Она радије ћути, рачунајући ваљда, да ће јавно мнење због Порт-Артура и Ногија заборавити на г. Церовића и на његова дела. А кад већ не може на другу страну, „Самоуправа“ овако упола, кроза зубе, признаје да полиција одиста том приликом није радила по закону. Ево тог признања, од речи до речи, које се налази у јучерашњем њезином чланку: „Можда полиција развија при томе већу ревност и употребљава веће мере обазривости, но што цељ и потребе њеног рада изискују; можда је који од њених органа учинио по штогод у ватри свога службеног рада, што се можда не би могло сложити са „шлигом“, на који господа око тог патриотског листа за себе претендују,“
[недостаје ред] чинили кад би „ватру свога службеног рада“ показивали при хватању лопова и злочинаца; за ту ревност, ми бисмо их увек хвалили, као што смо их и досад хвалили; свој „шлиф“ би требали да показују према радницама, место што ох по квартовима туку, а у односима својим према штампи нека буду само онакви, какви према закону треба да буду. Ми им не тражимо ни више ни мање, но само то.