Докле европски новинари, који увек морају да имају каквог свеца коме би певали тропаре, проглашују енглеског краља Едуарда за највећег од свију данашњих владара, стављајући му по каткад само немачког цара као конкурента, дотле се изван Европе, у Сев. Америци, сваког дана све више издиже једна личност и по смишљености својих планова и по енергији којом те планове изводи. Председник Рузвелт све више показује, да су Уједињене Државе добиле у њему једног великог државника.
Његове личне особине су можда још понајвише допринеле великој популарности, коју данас ужива. Американац у опште воли човека, који је сам себе створио, без икакве туђе помоћи. А то је код Рузвелта случај. Младост је провео у прерији, ловећи Индијанце и дивље коње. У политику се бацио са свом жестином сангвиничног, мало бруталног темперамента. Ко хоће да победи, тај мора да уме нападати! Држећи се тога начела, Рузвелт је све своје планове изводио без икаквих обзира, не штедећи ни своју популарност, ни популарност странке, која га је довела на власт. Он све ради у великим потезима, отворено и срчано. А ако му што у први мах не испадне за руком, он се све дотле враћа на исту ствар, док потпуно не успе, као акробат у циркусу, који све дотле понавља исту фигуру док је перфектно не изради. Холанђанин по пореклу, уз американску енергију има и велику дозу холанђанске тврдоглавости, која је већ прешла у пословицу.
У унутрашњој политици његов је програм врло прост. Становништво Уједињених Држава највише се жали на високу царину и на трустове, значи да то треба уклонити. Рузвелт се бацио на тај посао, не распитујући ни хоће ли то шкодити његовом личном угледу, ни хоће ли се моћи при првом покушају извести. Парламенат се изјаснио против смањивања царине, а сенат је опет противан сваком сузбијању трустова, јер већина сенатора има личног рачуна, да трустови цветају. Али све то није могло да победи Рузвелта. Он је засад бар успео у толико, да контролу над железничким трустом узме у државне руке. То је за први мах доста. Спекулација која се досад терала са ценама за превоз, биће у будуће онемогућена.
Што се спољне политике тиче, Рузвелтов је програм још много простији и много већи. Они хоће да уведе Уједињене Државе у коло великих сила и да води велику светску политику. За то му је пре свега потребно да има велику и јаку флоту. И он ће ту флоту и имати. Оно што се у европским државама годинама и деценијама ради, то се у Америци, „земљи неограничених могућности“ може да постигне за десет пута краћи рок…
И тако ће европска политика кроз кратко време морати да рачуна с једним новим фактором. Говори се о жутој опасности. Она можда постоји, а можда и не — то ће зависити од исхода руско-јапанског рата. Али да ће Уједињене Државе, са својим неизмерним богатством и неисцрпном енергијом, ускоро бити страховит такмац Европи у индустријском, привредном и војничком погледу, то је сигурна ствар.