Негојска афера

by

Table of Contents

Појединости ове срамне афере нису ни могле продрети у јавност под режимом када је глас јавног мњења био угушен. Ми је износимо сада да би српски народ видео морал ванпартијског режима и да би видео газдовање режима са чисто привредним програмима. Он ће видети једну разбојничку банду искупљену око српске државне касе; видеће сцену да се српски краљ Александар, пред страним судовима, јавља против српске државе у једном прљавој ствари.

Г. Генчићу, зар да не пљескамо најезди јавности?

Положај Негоја

Имање Негој добило је име од села истога имена. Оно се налази на Дунаву у Румунији 40 км удаљено од Калафата. Имање је велико 223 ха изврсне зиратне земље. На њему се поглавито обделава кукуруз, жито, репица. Сем тога, на томе имању има три језера која се хране из Дунава, и један парни млин од самога камена и гвожђа.

46 динара и 2.280.000

Зна се да је Негоје у петнаестом веку био манастирско добро. Године 1493. оно се прода за 87 аспра (46 динара), а 1747. купи га један румунски спахија за 500 дуката. Године 1836. купује га кнез Милош за 3.220 дуката. Ове године, 10. јануара, на јавној лицитацији, удружење сељака који обрађују Негоје нуде српској држави 2.275.000, али Константин Ђеблеско, коме је 29. мај покварио један велики гешефт, јавља се накнадно и нуди за Негоје 2.280.000 динара.

Својина Негоја

Кад је умро кнез Милош, Негоје припада кнезу Михаилу. Пошто је, пак, кнез Михаило умро без порода, ово имање остане његовим сестрићима Атанасију и Милошу Бајићу и Федору и Милошу Николићу. Они су, међутим, знали о кнез Михаиловом ванбрачном сину Велимиру Теодоровићу. Како њему није остало ништа, да би му обезбедили егзистенцију, они му 19. јуна 1869. даду на уживање Негоје и 30.000 дуката у готову новцу. Велимир Теодоровић добио је све ово под условом да и имање и интерес од новца уживају касније и његова деца ако их буде имао; ако пак он не буде имао деце, 30.000 дуката припадају краљу Милану.

За управника Негоја Теодоровић узме неког Живка Радивојевића. Он је тако рђаво управљао њиме да је 1884. Велимир морао, на подлози Негоја, да узме из Хипотекарне банке у Букурешту 600.000 динара. У то доба, по одобрењу Милоша Бајића и Федора и Милоша Николића (Анастасије Бајић је био умро), Негоје прелази у дефинитивну својину Велимира Тодоровића. Он умре 31. јануара 1898. и све своје имање завешта српској држави на оснивање Велимиријанума за просветне и уметничке циљеве.

Оспорен тестамент

Пошто Анастасије Николић није био дао свој пристанак (јер је био умро) да се имање дефинитивно уступи Велимиру, то су Марија Беле Талијана (супруга садашњег угарског министра трговине), кћи пок. Анастасија Бајића, и малолетни Ханс од Траутенбурга (чија је мати била Маријина сестра), Атанасијев унук, оспори тестамент, и затраже да се четвртина Велимирове заоставштине уступи њима.

Locus regit actum

Цела расправа око овог имања имала се водити пред румунским судовима, пошто је и само имање у Румунији. Негоје је у надлежности судова у румунском граду Крајови, где се налази и апелациони суд. (У Румунији има четири апелациона суда.). Румунски законик има један члан који је од велког социјалног замашаја. То је § 1296. По њему, имање дато некоме на уживање може се вратити само ономе који га је дао на уживање (донатору), а не његовим наследницима. Одредба овога члана ишла је одсудно у корист српске државе. Дакле парница гђе Марије Талијан и Ханса од Траутенберга против тестамента Велимира Теодоровића водила се пред судом у Крајови. И код крајовског првостепеног суда и код апелације они су изгубили парницу.

Краљ Александар против српских државних интереса

Кад је парница требала да изађе пред касацију, против тестамента устаје и краљ Александар и тражи 30.000 дуката из масе пок. Велимира Теодоровића. Редовним, судским, путем није било изгледа ни на какав успех. И сад настају саблажњиве ствари. Српска влада, 5. фебруара 1903. призна краљу Александру његово потраживање од 30.000 дуката са 6% интереса од 1. фебруара 1898. до наплате. На дан 1. фебруара ове године ова ће сума изнети 480.800 динара у злату. Да би краљ Александар ову суму наплатио, потребно је било да се Негоје прода. Стога српска влада понуди непотребно поравнање гђи Талијан у тренутку кад је она имала да изгуби парницу и пред румунском касацијом. По томе поравнању, гђа Талијан има да добије 250.000 динара из масе пок. Велимира Теодоровића, поред свега тога што су румунски адвокати саветовали нашој влади да не улази ни у какво поравнање, пошто је било сигурно да ће гђа Талијан изгубити парницу и код касације. Сем тога, одмах после завештачеове смрти, гђа Талијан је била понудила поравнање по коем би добила само 150.000 динара, али на које тадашња српска влада није била пристала.

И сад настаје овакав призор. Краљ Александар мора да изврши поравнање са српском државом такође пред румунским судовима. Краља Александра заступа његов ујак, г. Александар Катарџија, румунски изасланик у Лондону, а српску државу г. Милош Петронијевић, лични секретар краља Александра. Ово поравнање српске државе са српским краљем, на штету српске државе, кажу, у Букурешту је на све просвећене људе учинило одвратан утисак. Да би утисак био још беднији, џокејски клуб у Букурешту запамтио је ову епизоду. Један господин, десна рука краља Александра, дође из Београда у Букурешт. Уочи дана кад је требало платити адвокате тај господин изгуби 22.000 динара на картама, и тако сутрадан једном адвокату остане дужан, у име српске државе, 2.000 динара, другоме 10.000 динара итд. Знамо, нпр, да г. Михаило Ферикиде, адвокат, бивши министар спољних послова и председник румунског парламента, још није добио ништа. У то доба је српска држава била почела преговоре са г. Констатином Ђеблеском, поседником из Крајове (који је и сада конкуренат) да му испод руке прода ово имање за 1.700.000 динара: Све је то било априла месеца прошле године.

Епилог

Али је 29. мај прекинуо овај низ злочина против српске државе. Дворска клика личила је на једну разбојничку банду. У журби за богатством, људи су заборављали на своје положаје и на своје дужности. Они који су стајали на челу одбране државног поретка спустили су се на ниво обичних лопова. Човек коме је устав загарантовао неприкосновеност није имао ни толико поноса, да се не понизи до непоштења.

Садашња фаза

После 29. маја, имање је прешло у поуздане руке, и продаја је била одређена за 10. јануар ове године оферталном лицитацијом. Најозбиљнији понуђачи били су сељачка група која обрађује Негоје и г. Константин Ђеблеско. Сељаци су понудили 2.275.500 динара, а г. Ђеблеско 2.200.000. Тај је господин пре 29. маја имао добити ово имање испод руке за 1.700.000 динара. У овоме тренутку је цела ова ствар била пред државним саветом и тече сасвим правилно.

Од новца који се добије има да се исплати гђи Марији Беле Талијана 250.000 динара, маси краља Александра 480.000 динара, 183.000 динара наследне таксе и још 150.000 динара Хипотекарној банци у Букурешту. Имање је 1900. године испод руке, без лицитације, дато под закуп за 105.000 динара годишње. Од те се суме узимало годишње 37.200 динара за порез (27.900) и отплату дуга и интереса (9.300 динара) Хипотекарној банци у Букурешту. Остало је требало да улази у српску државну касу. Али она није видела ни паре. Све је отишло на трошкове око ових срамних поравнања.

Једна сцена пред букурештанским провостепеним судом

Као што је познато, пре но што ће постати министром унутрашњих дела, г. Веља Тодоровић је извесно време био заступник српске државе пред румунским судовима. Излази пред суд заступник Негоја г. Веља Тодоровић, адвокат из Београда. Његови су асистенти били господа Михаило Ферикиде, адвокат, бивши министар спољних послова, сада председник румунског парламента, г. Жан Лаховари, адвокат и бивши министар спољних послова.

Председник суда поставља г. Вељи питање на румунском језику. Адвокати му одмах поставе то питање на француском. Г. Веља ћути; адвокати му постављају исто питање на немачком – он ћути; на талијанском – он ћути; на енглеском – г. Веља ћути. Седница је морала да се одложи. Сутрадан се у седници појави један Србин берберин који је морао посредовати између г. Веље и његових посредника.

Ко је одговоран?

Разним поравнањима српска држава је хотимично оштећена за читавих милион динара. Ко је за све то одговоран, и да ли може да штета да буде мања? Има ли кога који ће за осталим представницима овога срамнога режима показати да Тарпејска стена није далеко од Капитола?