Пошто опишу велики лук око земље, они се згусну и падају у долине Охија и Мисисипа. Ма скоје стране да прилазите овоме континенту, што се више приближујете центру, земља је све неплоднија, што долази једино услед недостатка воде. На много места, свуда где се може опазити траг траве, земља садржи све елементе за обилну вегетацију. Доктор ће вам то рећи: он ју је анализирао.
— Ја! ја! то је истина, потврди доктор.
— Има много оаза, настави Сеген, и чим се дође до воде за заливање, одмах је вегетација бујна. То сте морали приметити пролазећи даљим током реке, и то се тако збивало у шпанским насеобинама на Гилским обалама.
— Али зашто су те насеобине напуштене? упитах, пошто нисам чуо никаква стварна разлога за растурање колонија, које су овде цветале.
— Зашто! енергично одговори Сеген, зашто! Догод која друга раса ван иберске не буде заузела ову земљу, Апахи, Наваји и Куманхи, народи које је Кортец победио, а по неки пут и победиоци њихови тераће потомке првих освајача Мексике. Погледајте провинције Соноре у пола расељене! Видите ли Нову-Мексику како њени становници, помирени са судбином. живе само да трпе; изгледа да они обрађују земљу само за своје непријатеље; којима морају плаћати данак. Али хајдмо! сунце нам наговештава да је време да се иде; хајдмо! Пењите се на коња; можемо ићи покрај реке, настави он. Од неког времена није било кише те је вода плитка; иначе би смо морали прећи хиљаду и пет стотина миља кроз планине, Држите се крај стена, хајте замном.
Пошто нас тако обавести, он уђе у кланац, а ја доктор и Годе за њим.
Ловци
Беше већ скоро мрак кад стигосмо у логор ловаца коже. Наш долазак једва би примећен. Људи, покрај којих пролазасмо, само бацише један поглед на нас. Ни један се не диже нити прекиде свој рад. Оставише нас да коње одседламо и оставимо где ми нађемо за згодно.
Ја бејах уморан од пута, пошто тако одавна нисам јахао. Прострех свој покривач на земљу и седох, наслонив се леђима на једно стабло од дрвета. Радо бих заспао, али чудноватост свих предмета, који ме окружаваху, непрестано ми буђаше машту; узех посматрати и слушати веома радознало. Требало би ми по послужити се сликарском кичицом, да бих вам могао описати сцену и да бих вам дао само једну слабу идеју о њој. Никада се човеку није указала дивљачнија а романтичнија целина. То ме подсећаше на гравуре, које представљају пољске разбојничке логоре у мрачним Абруским гудурама. Ја описујем по успоменама још из давних времена мога авантураског живота. Дакле, ја само могу репродуковати најглавније црте те слике. Појединости су ми умакле; међутим, онда и најситније стварчице привлачиле су моју пажњу својом новином и чудноватошћу. Мало по мало ове ствари ми постадоше обичним и од тада ми се избрисаше из памети као и обична дела из живота.
Логор беше смештен на обали Дер-Норта, на једној пољаници окруженој памучним дрвећем, чија се глатка стабла дизаху над густом шумом ниских палми и шпанских пангапета. Овде онде, беше раширен по који исцепани шатор; а могло се видети и колиба покривених животињским кожама, по индијском начину. Али већина ловаца саградили су себи склониште од биволске коже које су подупирале четири усправно пободена коца. У шумарцу имађаше колиба начињених од грања и лишћа палминог, или од трске ишчупане са обале реке. Стазе прокрчене кроз жбуње, пружаху се у свима правцима. Кроз такав један пролаз могла се видети зелена застирка једне ливаде, на којој су пасле камиле, привезане за коце дугим конопцима, који су се вукли по земљи. Свугде су се видели свежњи, седла, спуштена на стабла од дрвета, узде, окачене о грање; зарђале сабље сијаху се пред шаторима и колибама; посуђе све врсте, као шерпе, котлови, секире лежаху на земљи. Око ватре, на којој гораху целокупна дрва, сеђаху гомиле људи. Они не тражаху топлоту јер температура беше хладна; пекли су месо од дивљачи или пушили лулама свих обликама и димензија. Неки су чистили оружје или оправљали одело.
Звуци свих могућих, језика допираху ми до ушију: мешаху се француске, шпањолске, индијске и енглеске речи. Усклињи се у крштаху, карактеришући сваки од њих народност оних који их изговарају: „Хеј, Purapge, прикачи ми ово, раго матора; ама шта то чиниш:“ — „Сакр — Карамба!“ — „Побогу, господине!“ — „Карајо!“ „Сантиссима Мариа!“ (Пресвета Дево!) Сакр. Могао би се мислити да су разне нације послале овамо своје представнике да образују конкурс псовке.
(наставиће се)