Париски „Голоа“ доноси извештај о једном разговору свога сарадника с новим аустроугарским амбасадором у Паризу, нама добро познатим графом Кевенхилером. Разговор се поглавито водио о догађајима у Маћедонији а била је и једна кратка измена мисли о могућности рата између Русије и Јапана, у шта овај дипломата никад није веровао, јер је био дубоко убеђен о мирољубивости цара Николе. Прелазећи на Балканско Питање, он је исцрпно изложио како бу аустријска и руска дипломација израдиле реформни план, о чијем остварењу оне морају да се брину. „Ја знам добро“, додао је амбасадор, „да су у Европи и нестрпељиви и да налазе да се реформе примењују сувише лагано. Приговарало се и да се њима неће достићи никакав циљ. Е па лепо; ако ми дођемо до уверења да овај реформни план нема довољно дејства, онда ћемо ми њему дати ширу основицу, проширићемо га. Ми смо добили налог од Европе да се бринемо о умирењу Маћедоније и да побољшамо судбину тамошњег становништва. То ћемо учинити по сваку цену и при томе нећемо изостати иза нашег задатка и наше дужности. Али Европа нам мора дати времена и мора да се наоружа стрпљењем. Лако је из далека судити о питањима која се само тада правилно схватају кад се из ближе тачно студирају и испитују. Затим је Кевенхилер изнео шарену слику маћедонског становништва и из тога извео закључак о тешкоћама на које се мора наилазити при увођењу рефорама.
„Верујете ли ви“, питао је сарадник, „у искреност турске владе која је обећала да прими сарадњу Русије и Аустрије при успостављању реда у Маћедонији и при увођењу рефорама?“ — „Бога ми“, одговорио је дипломата, „о искрености Турака треба умерено судити. Али је за Турке од битне користи да и са своје стране учине све могуће да се маћедонско питање скине с дневнога [Недостаје остатак текса]