Идући јуче од кафане „Лондона“ на ниже према министарству финансија спазих на тротоару једно овеће писмо. И ако се код нас Срба не поштује штампана и писана хартија као код Китајаца, него се немилосрдно гази ногама, ипак се ја некако махинално сагох и подигох то писмо са земље. Оно беше по старинском начину савијено, но адреса му је била већим делом већ одерана. Једино што могох на њој још прочитати, беше: „Ово писмо предати се народ по…“ Не и то је било довољно за мене да се досетим е је оно упућено извесно неком од нар. посланика. Није ми обичај да туђа писма, ма и нађена, читам, но у овом случају морадох одступити од свога правила већ и зато, да видим, коме треба да га предам. Прочитао сам га и ево шта пише у њему:
Газда Томо (а може бити и Тошо?)
Које ми сељаци твоји и ваши бирачи тебе пишемо и поздрављамо, и велимо ти да ти одмах поднесеш терпелацију на министере због што су се уча и попа позавадили на славу код Трише Кљајина, па уча казо попи да је прошло курџонско царство, па попа казо учи да неће вала ни радикалско трајати док је света и века. Па онда се умешао онај Рада Ћопа напредњак, што смо му вадили чест и за кмета га бирали и он каже да ће опет они бити што су и били. И онда је измеђ њих скоро дошло да вуна полети, и то да питаш у скупштини, сме ли то тако да буде и да нам попа данас прети курџонским царством. Па ми овамо све чекамо да нам дођеш и очи наше већ побелеше чекајући те а богме говори се свашта. И па каже да сте се ви позавађали и да ништа не можете учинити, па вели да су вам и министери мало полени а кад им треба што крупно да сврше увек, каже, питају Генчића за савет. А уча нам чита у новине како ћете да мењате закон о чколама и вели да је то зло и наопако, а он је касти наш човек и њему верујемо. И још нам уча чита да неки министер Тодор прави закон за шуме, па да ни то не ваља а ми ка велимо нек он шуму не дира то је народско. Па чита да ви у скупштину оћете да дижете порезу, а знаш како је била реч да се то не може и да ћете ви терете с народа одујмити. А учи чест и поштење, но баш ни њему не можемо то веровати што прича да министери траже да се удари нека ђавоља трошарина на ракију и на вино и то динар на кило вина и на кило ракије. Каква још трошарина, Бог их видио, истрошила им се ребра да богда, ко што се троши народска грбача.
Него ми се ко тврдо уздамо у тебе и и друге наше људе, да то не дате, пошто сте живи јер знаш, богу хвала, да нам је и овако тешко и претешко. Него да ти са онима из смедеревске Јасенице. Уча нам је чито да они веле како народ доста плаћа, па ако треба још нека плаћају господа. И добро кажу они и то је нама много у вољи. И вели нам још уча да би још све лако било, већ да обилазите буџет ко маче око вреле каше, а тај буџет је вели много тежак, а ми вас поздрављамо кад је тежак ви га мало олакшајте. Ави свршавајте ки људи народна посла и разилазите се час пре кући, а министерима припретите да чувају народну пару, да не буде што нам уча чита у јелеке повике: куку Тодоре. А за ону терпелацију да тражиш да се попа казни јер је он либерал, а узу нико ништ да не дира, јер је он наш. И млого те поздрављају твоји сељаци села злослутнице.“
Тако гласи ето то нађено писмо. Ја међу посланицима знам смо једног Тому, а Тошу баш ни једног. Тај Тома ми је стари познаник и зато потражих њега и упитах, није ли он изгубио неко писмо.
„Нисам — вели — а што питаш?“
Ја извадих из џепа писмо и прочитах му га. Тома само трепће очима и кад ја доврших читање он узвикну:
— Какво село Злосутница, Бог те видео? Та ти си бар новинар и треба да знаш да у мом крају таква села нема. А оно, бога ми, што у том писму, пише није баш без везе. Како ти добросретници из Злосутнице гуде, тако ће бели да подвикну свима нама и они наши. Него ти, славе ти, поцепај то писмо. Шта да тражиш вазда чије је?
— Е, не могу, Томо, то је писмо, како ти и сам видиш доста симптоматично и ја ћу баш зато да га турим у новине, а тако ће лакше доћи и онај до њега, чије је.
— Па кад ти је баш тако симпатично — одмахну руком Тома — а ти га вала дај баш и у новине!
И ја ево то и учиних.