Ово је одело састављено из једне блузе од учињене дамске коже димом гипко дотеране као рукавица; дугих дизлука, које допиру до појаса, и опанака од исте материје, али удешених дебелим ђоновима од бивоље коже. Блуза, тесна око паса, а раздрљена на грудима и око врата, свршава се лепом, посувраћеном јаком, која допире до рамена. Испод блузе је кошуља од финије материје од учињене коже антилопине, паунове и дамине. На глави је капа од јазавчеве коже, у украшена, напред, животињском њушком, а позади пругастим репом, који као перјаница; пада на лево раме. Пртљаг је састављала једна велика торба, од учињене коже дивљих мачака, и велики рог у облику полумесеца, на коме су увезане интересантне успомене. Као оружје му служи велики нож тежак пиштољ, брижљиво причвршћен кајишем који му стеже струк.
У оделу, пртљагу и опреми, слабо је поклањана пажња раскоши и елеганцији; па ипак крој блузе у облику тунике није лишен дражи. Ките на јаци и дизлуци скројени су по плану, а капа од јазавчево коже испољава извесну кокетерију, која доказује, да онај што ју носи није сасвим равнодушан према превази његовог спољашњег изгледа. Лепо извезена кесица с шареним чекињама дивљега свињчета виси му на грудима. То каткад ју по гледа задовољним погледом: то му је кесица за лулу, залога љубави какве црно оке госпођице, без сумње косе црне ко зифт, а која станује, као и он, у дивљим пределима. Такви су вели и сви остали трапери. Више њих, готово исто одевени и опремљени, стоје око онога, кога сам вам осликао. По неки носе шешир с обореним ободом од суре материје; други опет капе од мачије коже први имају ловачке блузе отворенијих нианса и извезене живим бојама; други, на против носе поабане и закрпљене, потамнеле од дима; али их човек може лако познати по општем карактеру костима, било би немогућно преварити се тврдњом да су прави горштаци.
Трећа гомила, коју сам назначио, беше удаљенија од места на коме бејах. Моја радозналост, да не речем чуђење, беше живо изазвана када чух, да ту групу састављају индијанци.
— Да нису заточеници? помислих. Не; нису оковани, ништа у њиховој спољашности, у њихов држању, не одаје да су заточеници; па, ипак то су Индијанци. Да не припадају чети, која се бори против?
Док сам тако чинио претпоставке, један ловац прође поред мене.
— Какви су то Индијанци? упитах указујући на групу.
— Делевари, а неки Шауни.
Пред очима су ми дакле били славни Делавари, потомци тога великог племена, које прво, на Атлантиковим обалама, беше објавило рат бледим лицима. Дивна им је историја. Рат је био школа њихове деце, рат је био њихова најмилија страст, њихов одмор, њихово занимање. Данас их је остао мален број. Ускоро ће наступити последња глава њихове историје! Дигох се и приближих им се живо се интересујући. Неки беху поседали око ватре, пушећи на луле од црвене стврднуте глине, брижљиво изрезане. Други се опет шетаху с величанственом изобиљношћу, тако приметном код Индијанаца који живе по шумама. Међу њима је владала тишина, на супрот џандрљивом брбљању њихових мексиканских суседа. С времена на време чуло би се управљено питање тихим, али звучном гласом, на које је долазио кратак и поучан одговор, каткад само грлени звук, пунодостојанствени звук, главом, или покрет руке; разговарајући се тако пунили су своје луле kini — kin — ik — оле, и пружаху један другом ово драгоцено средство.
Посматрао сам ове стоичке синове шума узбуђеније од просте радозналости; с оним осећајем, које човек осети, кад први пут угледа ствар о којој су ми приповедали или о којој је читао чудновате приче. Историја њихових ратова и њихова скитачка лутања беше ми још свежа у памети. А сад су ми били пред очима сами глумци тих великих сцена, или бар типови њихове расе, у потпуној стварности, у потпуном романтичном дивљаштву њихове индивидуалности. То су ти људи, који изгнани из своје земље пионерима, који нагрнуше из Атлантика, уступише само пред судбином жртава судбине њихове кроз расе. Пробивши се кроз наше, борећи се храбро уступали су стопу по стопу, из предела у предео, дуж Алеганија, по шумама дуж Океанове обале, до сред крвавог дола. И увек су бледа лица следила њиховим стопама потискујући их, гањајући их неуморно ка западу. Крваве борбе, неверство, раскинути уговори, из године у годину, проређиваху њихове редове. И, не хтевши никад да живе поред својих победилаца, уступали су, крчећи пут новим борбама кроз племена црвенокожаца као што су они три пут већих множином. Најзад се зауставише на делти реке Осаже. Ту се узурпатор обавеза, да им земљиште никад неће бити дирано. Али је тај уступак учињен сувише децидно. Ратнички и скитачки живот беше им постао природна потреба; и презриво одбацише мирно обделовање земље. Остатак њиховог племена скупи се на Озажовим обалама; али, на крају једне сезоне, изчезнуше. Сви ратници и младићи беху отишли, оставивши у уступљеним областима само старце, жене и слаботиње. Куд су отишли? Где су сад? Ко хоће да нађе Делеваре треба да их тражи по великим преријама, по горовитим, брдским долинама, дабровима и биволима. Ту ће их наћи, у растуреним гомилама, саме или удружене са старим непријатељима, бледим лицима, како лове и боре се с Опасима, Чејенима и осталим племенима.
Бејах, понављам вам, дубоко узбуђен посматрајући ове људе; анализирах њихове црте и романтичну им одећу. Ма да их човек није могао видети двојицу једнако одевених, имало је извесне сличности у костимима свију њих. Већина носаше ловачке блузе, не од дамине коже као што носе белци, већ од памучног платна, покривене ванредним шарама. Ова одећа кокетно удешена и украшена порубима давала је с ратном спремом индијанцима особит утисак. Али су се тек украсима главе разликовали костими Делевара и Шауна до костима њихових савезника, белаца. У ствари онај је украс у […] од ешарпе или од марага јасне боје, као што носе смеђе креолкиње с хаитиа. У групи, која ми беше пред очима, не би човек могао наћи две сличне чалме, па ипак су биле сличног […]. Најлепше су биле од пругастих махрама. Изнад њих се уздизала перзаница од светлог перја ратног орла, или од плавога ждрала. Костими су допуњавали дизлуци од дамине коже и опанци готово слични са опанцима трапера. По некима дизлуци беху украшени чупама пришивеним дуж спољњег шва. Приметих да их опанци беху особитог облика и потпуно се разликоваху од опанака, које носе преријски Индијанци. Голи су одозго сашивени, без веза и украса опшивени двогубим порубом.
Ови ратници беху наоружани и опремљени као и бели ловци. Одавно беху напустили лук, па се служише пушком. А покрај дугог ножа ношаху старо, традиционално оружје њихове расе, страховиту убојну секиру.
Описах вам три карактеристичне трупе, које ми видоше у очи у логору. Осим њих било је и лица, која не припадају ни једној од ових трију, а изгледаху да са сваким имађаху по нечега заједничког. То су били Французи […] путници, сеоске скитнице, одевени у беле шињере, који се шале, играју и певају лађарске песме, у духу њихове расе, то су били pueblos, Jadios mauros, покривени својим дражесним […], које околина сматраше више као своје слуге него као другове.
То су били мулати, црнци, црни ко угљен, који су умакли из Лузианиних […] и претпостављају тај скитнички живот ударцима бича заповедникова, који звижди по ваздуху. Ту је човек још могао видети дроњаве униформе, које су назначавале дезертере каквог места на граници; канаке са острва […] који беху прешли калифорнијске пустиње, и т. д. и т. д. Најзад се виђаху, скупљени у том логору, људи свију боја, свију земаља, који говоре свима језицима. Случајеви у животу, љубав према авантурама довели су их ту. Сви ти мање више чудни људи састављаху најнеобичнију чету што сам икада видео; чету […] ловаца.
Распра
Понова узех свој покривач и бејах готов да се спустим на њ, када ми привуче пажњу кречање неке чапље. Подигох очи и спазих је како лети ка логору. Долазила је са једног пропланка, који води реци и летеле доста ниско. Њен троми лет и широка јој крила привлачила су пушчано зрно. И заиста се зачу пуцањ: Неки Мексиканац беше испалио своју пушчицу. Али птица настави лет, енергичније крећући крилима, да би се ставила зрну ван домашаја.
Трапери се дадоше у смех.
Окретох се да видим шта је. Два човека нишанише птицу. Један од њих беше
(наставиће се)