Велика битка, која ће без сваке сумње имати једног дана да се бије између уједињених Германаца и Словена, види се већ и данас, истина још у маломе, у оним крајевима где Пољаци станују помешани с Немцима. У немачким новинама не може много да се чита о томе. Дисциплинована немачка штампа о таквим питањима говори само онда кад јој се нареди и само онако како јој се нареди. Зато се много о свему томе нити чује, нити зна. Али ако ко узме пољске новине у руке — што код нас на жалост нико или готово нико не ради — може у њима да виде како је очајно стање тог великог словенског племена, које је, по многим својим особинама заслужило много лепшу судбину.
Као и све друге ствари, Немци раде на понемчавању Пољака консеквентно и немилосрдно; они притом не питају за срества; главно је да се постигне жељени циљ. Сваке године пруски парламент вотира преко 100 милијона марака као помоћ онима, који из осталих делова Немачке пристају да се преселе у чисто пољске крајеве; тим досељеницима влада купује земљу, даје им справе, даје новац на зајам без икаквог интереса. Осим тога, некадашњи огромни велфски фонд, који је Бизмарк отео од Хановеранаца употребљује се искључиво на те пангерманске циљеве. Из тог се фонда откупљују велика пољска угледна добра и дају под врло повољним условима немачким сељацима. Из тог се фонда плаћају нарочите школе у које се пољска деца силом увлаче и у којима није деци слободно ни једне пољске речи изустити. Из тог се фонда плаћају владике, које и ако су често по имену Пољаци морају да раде оно што им се из Берлина заповеда.
Али то још није све. Има још много страшнијих ствари. Пољских народних школа нема, нити сме да их има. Чак није допуштено држати приватног учитеља за пољски језик. Ако се које дете у основној школи заборави па проговори коју реч пољски, оно буде ваљано избијено, а отац му кажњен затвором или новчаном казном. Забрањено је пољски говорити на суду, у цркви, у школи, у кући, забрањено свуда. А тешко војнику, који се усуди, да проговори једну једиту реч пољски! Немачки каплари, који знају свој посао, постарају се одмах, да му то више не падне на памет.
И ипак, покрај свега тога, Пољаци се боре против Немаца, на по неким местима чак и с успехом боре. Изгледа, да им је садашња несрећа отворила очи, да више не чине погрешке које су пре чинили. Свест пољска и у најзабаченијим крајевима, где култура још није продрла, почиње да се буди. Племство и свештенство воде народ на селу; јака социјалистичка организација по варошима чини такође све што се чинити може. Сви су сложни у томе, да се боре против Немаца свима законским срествима. И у пруском и у општем немачком парламенту гласају увек сви као један човек.
Хоће ли им све то помоћи, хоће ли моћи сачувати своју народност — то за сад нико не може да погоди. Шездесет милијона Немаца против којих имају да се боре страховита су сила; ко хоће од њих да се спасе мора да буде свестан својих дужности и да неуморно ради. Ту лежи цела тајна: културан народ никада не може да изгуби своју народност.