Четврти је дан ево већ како је Србија остала без министарства. Кабинет Грујићев, који је још одмах од свога постанка врло бедно таворио дане, увидео је најпосле да се не може даље бочити са Скупштином, у којој је према огромној владиној већини стајала једна шачица непомирљивих самосталних радикала, исто толико либерала и цигло један напредњак. И сва та опозиција једва да је и у једном питању давала од себе озбиљнијега знака живота. Нарочито су се либерали сасвим ућутали.
Па од куд онда тешкоће? Шта је донело владу дотле, да је морала да се уклони с политичке позорнице баш у тренутку, кад је имала да заступа пред Скупштином свој најважнији предлог, буџет за 1904 год. који је и за целу земљу од највеће важности? Који је тај моћни непријатељ, што је владу оборио?
Знамо га сви добро. Владу је оборила њена сопствена странка — гломазна, велика „уједињена“ радикална, странка. А зашто се то тако догодило? Проста ствар. Зато што то уједињење није била искрено. Зато што се та „уједињена“ странка и на даље састојала из два табора, који су тобож заједно радили, а међутим се крвнички и с неповерењем погледали. Као што су се оне јетрве на наше народне приче биле преко свекрве, тако су се и ова два ривалска табора из „уједињене“ радикалне странке шамарисала преко Грујићевог кабинета, док овај најпосле, сав изубијан, није захвалио на тој великој почасти.
И чим се то догодило, нестало је и привидног јединства у радикалној странци. На једном се месту сашаптавају и договарају тако звани бивши „фузионаши“, а на другом опет бивши „самосталци.“ Једни другима не верују. И резултат тога међусобног неповерења је, да се ево све до овог тренутка није могло министарство саставити. А све то на велику штету не једне или друге фракције „уједињене“ радикалне странке, него целе земље, која је од ове скупштине очекивала плодна и корисна рада; а на срамоту нашу пред страним светом, који није у стању да разуме, колико је ситничарски повод овој кризи. него јој тражи неких дубоких разлога.
И што је најжалосније, ми се бојимо да ће се на крају крајева ова криза завршити и опет новим крпежом. На управу земље гурнуће и опет људе без енергије, људе који ће бити играчка обе фракције „уједињене“ странке, док се и ти опет не засите те незавидне улоге, па не ухвате пут, као што је учинио и Грујићев кабинет. А да од тога страхујемо, даје нам повода цео развој ове кризе. Господин Сава Грујић даје „дефинитивно“ оставку, јер се тврдо убедио, да он с овом скупштинском већином није кадар даље радити. Но већ сутрадан се даје г. ђенерал наговорити да се прими поново мисије да састави кабанет. И пошто се пуна 24 сата узалуд мучно, г. ђенерал одустаје од Сизифовска посла. После њега се чине покушаји с г. Стојаном Протићем. Он се у много краћем року ратосиља те части пуне мисије. Да и не помињемо сва имена, која су у току ове кризе до сад у јавности избијала као кандидати за поједине портфеље. И нико нам не каже, нико нам не уме или неће да каже какве су то огромне сметње, на које су г. г. ђенерал Сава Грујић и Стојан Протић наилазили у својим покушајима да саставе министарство. Међутим ствар је јасна. Једина сметња је образовању кабинета антагонизам између обе фракције „уједињене“ радикалне странке. Могао је тај антагонизам на јучерашњној конференцији бити нешто и притајен, но он ће кроз кратко време и опет с толико јачом сплином да избије на површину.
Међутим време лети, пролеће нам нови судбоносне дане и ми забринути за будућност ове земље с правом питамо народне оце: докле тако?