Има ваљда једно годину дана како је у фабрици жижица настојавањем шефа производње г. Робичека установљена радничка кујна. Она је заснована на начелу заједнице. Бригу о набавци хране воде радници и раднице сами, а књиге и рачуне води им шеф г. Робичек. Учешће у заједници није обавезно. Свако вече се пријављују радници и раднице за сутрашњи ручак и према томе се врши и потребна набавка. За ручак се плаћа 15 пара динарских, а хлеб набављају радници и раднице сами сваки за себе. Један од наших сарадника одлазио је у два маха изненадно у фабрику на ручак и уверио се да за 15 пара динарских добијају радници изврстан ручак, врло добро и укусно зготовљена јела, снажну храну и у довољној количини. Г. Робичек је показао нашем сараднику и књиге из којих је овај прибележио и јеловнике за неколико дана.
Често при набавци за ручак остане вишак, јер при једнакој цени коју радници плаћају за ручак, овај је једнога дана јефтинији, другога опет скупљи, према цени јестива које се готови. Тако преостали вишак бележи се у књиге и кад га се довољно накупи, онда се даје као предовољство још једно јело: печење или какво печено тесто.
Ми држимо да би отприлике на овакав начин требало да се установи радничка кујна и у фабрици дувана, која има и довољно лепих просторија, где би могла бити трепезарија за раднике, док тога у тескобним просторијама фабрике жижица нема. У Београду и око Београда је сваким даном све више фабрика, у којима ради повећи број радника. У свима тим фабрикама могле би се установити такве радничке кујне.
О том питању ћемо ми још нарочито и опширније проговорити.