(Наставак.)
Ратна стаза
Сва је трупа у зору била на коњима, и, пре него се изгуби последњи трубин звук, коњи нам беху у води, газећи к другој обали рециној. Наскоро изађосмо из шуме, која покриваше дно долине, и ступисмо на песковите равнице, које се простираху са запада к бреговима Мимбрима. Ударнемо на југ кроз ове равнице, пужећи се уз пешчане брежуљке, који су се ширили са истока на запад. Тако пређосмо западни део jornada. Ишли смо у индијској поворци. Такав је распоред навиком постао протежнији код Индијанаца и ловаца, када путују. Па чак и онда, када бесмо на земљишту равном као длан, наша група би се простирала готово четврт миље у дужину. Ataso нас је пратио под управом arrieron-а. Тако проведосмо први дан у непрекидном ходу. Нигде ти око није могло угледати ни траве ни воде, а одморак под врелим сунчаним зрацима није нас могао освежити. Рано, после подне, у даљини нам се указа црна пруга, која је секла равницу. Приближив се, угледасмо пред собом ограду од зеленила и познасмо памукову шуму. Мало после, газили смо у хладу ових лелујавих сводова, док не нађосмо на бистар поток, где одредисмо свој ноћни починак.
Нисмо имали ни шатора ни колеба, да бисмо се могли улогорити, јер смо шаторе, којима смо се служили на Дел-Нору, оставили за собом и сакрили у чести. Експедиција наше врсте захтевала је, да се не преоптерећавамо пртљагом. Покривач је сваком служио, као склониште, као постеља и као — огртач. Запалише ватру и метнуше месо да се пече. Путом заморени, (а тако је увек после првог дана марша на коњу) у скоро бесмо увијени у своје покриваче и обузети чврстим сном. Сутра ујутру пробуди нас иза њ звук трубе, која је свирала буђења. Трупа је имала неку врсту војничке организације, и свако се покораваше свирањима, као у каквој регименти лаке кавалерије. После брзо приправљеног, а још брже поједеног доручка, коњи нам беху одвезани од коља, оседлани. Следећих дана није се догодио никакав догађај, који би вредело поменути. Бесплодно земљиште беше покривено, местимице, дивљом жалфијом и mequite-и. Исто тако никло је и шумарака кактуса и густих џбунова креозета, који не пуштаху свој гадни мирис при удару копита наших коња. Четвртога вечера улогорисмо се покрај једног извора, Ojo de vara, који се налази на источној граници Ланоса. Велику прерију сече западно ратна стази Апаха, која, води на југ к Сонори. Покрај стазе а и захватајући је, диже се високи брег и влада надалеко равницом, То је Пинон. Али смо намеравали, да се докопамо тога брега и да се кријемо међу стенама, покрај добро познатог извора, докле не буду прошли непријатељи. Али, да би се то извршило, треба прећи ратну стазу, а наши би нас трагови одали. То беше тешкоћа, коју Сеген не беше предвидео. Пинон је био једино место, с кога би нас могли опазити. Требано је дакле докопати се тога брега, а како опет то да се постигне, не прешавши стазу, која нас раздвајаше од њага.
Чим приспесмо до Ojo de vaca Сеген сакупи људе у савет, да промисле о том озбиљном питању.
— Разиђимо се по прерији, рече један ловац, и будимо врло удаљени једни од других, док не будемо прешли ратну стазу. Они неће обраћати пажњу на неколике трагове расејане тамо-амо, кладим се.
— Како! рече други; зар мислите, да ће Индијанци наћи траг од коња, а да до краја не трага за њим? То је немогућно!
— Можемо увити копите својих коња, докле будемо прелазили, прашину […] онај што је мало час говорио.
— О! то би било још горе! Ја сам то покушао једном, па у мало нисам изгубио главу. Само би слепог Индијанца могао тиме заварати. Не треба се излагати опасности.
— Они нису толико пажљиви, кад прелазе ратну стазу, уверавам вас. А ја неувиђам, зашто се не бисмо задовољили тим средством.
Изгледаше, да већина ловаца не усваја ово мишљење. Индијанци, мислили су они, мораће опазити велики број трагова од увијених копита, па ће нањушити. Та идеја беше дакле напуштена. Али шта да се ради?
Трапер Рубе, који дотле не беше ништа рекао, привуче на се општу пажњу узвиком:
— Хеј!
— Па, лепо, шта имаш ти да кажеш, раго матора?
— Да сте ви гомила бедних животиња, сви колико вас има. Ја ћу превести коња колико их може стати у овој прерији преко — стазе, а да не оставе трага, који би најфинији Индијанац, који се креће у рат, као што су ови, који ће проћи.
— Како? Упита Сеген,
— Рећи ћу вам како, капетане, ако ми само кажете, каква вам је потреба да пређете пут.
— Па да бисмо се сакрили у Пиновим кланцима; ето зашто.
— А како да се остане на Пинону без воде?
— Има један извор са стране, на подножју брега.
— То је целцата истина. Ја то врло добро знам, али ће Индијанци доћи да напуне своје мешине на том извору, када се буду кренули на југ. А како мислите да се крећете поред тог извора, а да не оставите трага?
— Имате право, Рубе. Ми се не можемо приближити Пинановом извору, а да не оставимо трага, а опет извесно да ће се војска Индијанаца ту зауставити.
— Ја мислим да је најбоље прећи прерију. Ми можемо ловити бизоне, док они не буду прошли. Тако, по моме мишљењу, довољно је да се дванаесторица нас скрије у Пинон и пази на пролаз ових црнаца. Дванаесторица то могу са сигурношћу чинити, али не читав регименат кавалерије.
— А остали? Хоћете ли их овде оставити?
— Не, не овде. Нека иду на североисток и пређу, на истоку Мескитске брегове. Ту има један теснац, од прилике на двадесет миља од ове стране ратне стазе. И ту ће наћи воде и траве, и моћи ће остати све док им се не јави да се крећу.
— А зашто не би остали овде, крај овога потока, где такође има воде и траве за пашу?
— Јер, капетане, лако се може десити да и један део Индијанаца узме исти правац. И ја држим да бисмо добро учинили да отклонимо сваки траг о нашем пролазу, пре но што напустимо ово место.
Моћ Рубеова расуђивања изненади цео свет, а нарочито Сегена који се одлучи да се управља по његовом мишљењу. Изабраше људе који треба да мотре, а остали заједно с атајо-ом упутише се североистоку, пошто предходно отклонише сваки траг нашег боравка крај потока. Велика трупа упути се Мескитским бреговима, који се уздижу на десетак миља североисточно од потока. Требало је да тамо остану скривени покрај једног поточића који је већини од њих био познат, и чекају док се не зовну у наше друштво. Одељак опсервационе војске, у којој сам и ја био, упути се западу кроз прерију. Рубе, Гареј, Сунце и његова сестра, један toréados и још шесторица њих сачињаваху овај одељак, који беше под управом самога Сегена.
Пре но што ћемо оставити Ојо де Вака, отковасмо коње и напунисмо земљом рупе од ексера, да би се од њихових трагова могло мислити да су трагови каквих дивљих животиња. То је било нужно, јер је наш живот могао зависити од једног јединог отиска коњске копите. Приближив се месту где ратна стаза пресеца прерију, ми се удалисмо око пола миље једни од других. Тако се упутисмо Пинону, близу кога се понова одвојисмо, а затим скретосмо северу, држећи се подножја брда. Сунце се већ склоњаше паду, када стигосмо до извор, после читава дана трчања кроз прерију. Место на коме је извор познасмо по једној чести од памучног шибља и врба. Не хтедосмо водити коње близу воде, већ пото се бесмо докопали једнога кланца склонисмо се ту у неко џбуње и проведосмо ноћ. При првој светлости дана упознасмо се са местима. Пред нама беше стеновита коса, местимице прекривена зеленилом. Та коса предвајаше кланац од равни. С њена врха, украшена јеловим џбуном, ми гледасмо воду и стазу, и поглед нам допре до Ланоса који се пружаху на север, југ и исток. Ту беше баш онако место за посматрање, како нам је и било потребно у овој прилици. Одмах тога јутра требало је сићи и набавити воде. У тој цељи бесмо се снабдели ведрицама и козјим мешинама. Одосмо на извор и напунисмо судове, побринувши се да не оставимо никаква трага од наших корака на влажној земљи. Стражарисмо потом цео дан, али не опазисмо ни једнога Индијанца. Даме, антилопе и остале дивље животиње дотрчаше једном рукаву поточића и напише се воде, а затим се опет вратише на пашу. Дакле, ту се имало чиме кушати ловце, јер нам беше лако привући их до пушчаног домашаја; али ми не бисмо смели пуцати на њих. Знали смо да би псе Индијанаца примамио онамо траг проливене крви. У вече, понова навратисмо два пута на воду, јер наше животиње већ почињаше мучити жеђ. При том предузесмо исте мере као и први пут.
Сутра дан, наши неспокојни погледи беху управљени на северну страну хоризонта.
Сеген имађаше један мали доглед, те могасмо лепо видети прерију готово на три миље даљине, али непријатељ се не указиваше као ни прошлога дана. Исто тако прође и трећи дан, и ме се већ почесмо бојати, да непријатељи нису пошли другом стазом.
(наставиће се)