(Погубљен 29. јануара 1804)
Када је самовоља и разузданост дегенерисане турске расе претила да збрише и последње остатке некадашње наше славе и величине, када се држало када је утрнула свака здрава мисао у српском народу, када је сва милошта за Србе била у турском ножу и јатагану и сва чедност умирала под развраћеним погледима а̀га̀ и бегова – тада се на обзорју прошлога века поче све јаче да буди народна свест о слободи и својим правима, све снажније поче да снива заносна идеја о ослобођењу, и наши дедови, пркосећи чак и смрти, телесима својим грађаху бедеме о које ће да се крши сва обест и господство турских господара. Заточници слободе гинули су без страха, са смехом на уснама, ни најгрознија мучења нису била кадра да поколебају њихове челичне душе, они су умирали, али тврдо верујући да ће из њихове крви понићи слобода синовима њиховим.
Равно је сто година од тога доба, када је закон и правица за Србе лежала у коцу и турском топузу, од доби, које се сматра као најсветлије у новијој повесници нашој. Чим је потпуно сазрела народна свест о слободи, одмах се јавља читава поворка хероја који су са највећим самопрегоревањем бораше за слободу, па ако је за њу требало и умрети, и умирали су без јава. Њине су главе једна за другом китиле раскошне конаке паша и везира, њихова је крв натопила сваку стопу ове земље, али је и њихово пожртвовање бодрило последнике на истрајност у борби за слободу.
⁂
Један од тих бораца народних, који је стоички сачекао досуђену му неправду, јесте и Хаџи Рувим, који је у данашњи дан пре сто година смрћу својом посведочио колико воли свој род.
Хаџи Рувим рођен је у Бабиној Луци, око године 1744. Још као дете био је гоњен од турских субаша, због којих се мораде крити по манастирима, где је се и изучио књизи. Позније се запопи и ожени, но жена му после кратког времена умре. Пошто је остао без жене, он оде у манастир Боговађу те се закалуђери и већ 1795. постане архимандритом. Године 1802. завада са прњаворским субашом примора га да побегне у Студеницу и затим у Свету Гору, али се идуће године одмах врати, јер му досади потуцање по свету. Чим кнез Алекса Ненадовић чу да се повратио, он му поручи да се брзо уклони, но Рувим му овако поручи: „Кажите ви Алекси нека сад бежи он, а ја сам доста бежао и скитао се. Не зна Алекса шта је то туђа кућа и туђа земља.“ Када наста 1804. година, а с њом и сва она дахијска зверства: мучење и сакаћење невиних људи, окивање и бацање у тамницу свакога ко би био ма и најмање опасан по дахијски рахатлук, зао удес не мимоиђе ни Хаџи Рувима. Дошавши у Београд на молбу Цепиграбића хајдука да умоли дахије за једног човека који невино труне у београдским томруцима, ни он више не изнесе главе одатле. Чим им паде у руке дахије га подвргоше најстрашнијим мукама, усијаним кљештима чупаху му месо са прсију само да би признао зашто га окривљују и теретио невине људе, али он је ладно и без јаука све издржао, не пустивши да преко његових усана, пређе ма и једна реч клевете. Кад Турци увидеше да ово ништа не помаже и о каквом човеку имају посла, решише да га се брже курталишу, и 29. јануара 1804. попрска српску земљу његова мученичка крв.
Хаџи Рувим је једна од првих, од најскупљих и најдрагоценијих наших жртава. Из крви његове и његових другова и поникла је слобода коју ми данас уживамо.
Нека му је слава!