Политика 1904

Аутор: Дон Кихот

  • Тајно песништво (3)

    Даљи прилози за познавање скривених жеља људскога срца

    „Хладноме посматрачу“. — Чак кад човек и „хладно“ посматра, треба да се чува незгодних упоређења. Ма како философије да је збијено у вашим стиховима:

    Осовина — судба среће,
    А човек је точак мали,
    Па га она бурно креће
    Час по земљи час по вали…

    Ипак противу тога протествујемо ми најодсудније. Јер ма како да је судба невидљиво биће, опет ни по коју цену не пристајемо, да будемо точак. Расудите, молим вас, и сами.

    Међутим, ваш дистихон радо овде штампамо:

    Младост, лепота пролазна је,
    А разум, он ми увек остаје.

    Јесте ли ви у то баш сасвим сигурни? Ако јесте, благо вама.

    ⁂

    „Почетнику“, у Смедереву. — Ви сте дакле у недоумици, па сетно дохватате лиру, а са њених жица се чују „Одјеци ваших жеља“:

    Ја сам мало ђаволче,
    Што чисто не зна шта хоће,
    Час бих хтео лепу девојану
    Час бих хтео од бисера грану,
    А час опет да је доста пара
    Па би било мојој дики ћара.

    На то вам можемо само довикнути: „Е, јесте чули, ђаволче, ви сте баш неки особењак!“

    „Остављеној“, овде. — Вашем уцвиљеном срцу отргао се вапај:

    Ах, невери се другој даде
    А мене остави саму
    У гњеву томе све песме моје
    Љутито предадох плачу.

    Да му се осветите, је л’ те? Па зашто нисте, болан, и ову предали, него се нама светите за туђу погрешку.

    ⁂

    Лоли, Ниш. — Одмах се види, да сте приврженик новијег, реалистичког правца у поезији. То најбоље сведочи ова ваша „лирска“ песма:

    Три девојке ох, ох, ох
    Скувале ми добар кох,
    А ја не знам шта да радим
    Већ све трбух гладим.

    Богме сте срећан човек!… Три девојке! Па још: ох, ох, ох! Него знате ли ви оно: где су многе бабице, ту — је рђав кох.

    Али, што јесте, јесте, велики сте ви ђаво; то се одмах опазит. Једино вам не ваља — што много гладите трбух. Зато вам изгледају песме унеколико унеглађене. Добро би било, да се мало погладите и по бради.

    Ама каква вас оно сете спопала у другим лепим стиховима вашим:

    А ти кад кажеш, душице душ'
    Без икаквог разлога свом драгом куш!
    У мени се онда покрене све живо,
    Па чисто не марим, да пијем ни пиво.

    Којешта, молим вас! Зар ви онаква лола, што онако шеретски глади трбух, па да се подате овакој сентименталности!?… Срамота!… Отресите се, забога, те умилности. Та помислите само да вас чека кох. А осим тога није лепо ни да тако печалите своју невину драгану, претећи јој да не марите да пијете ни пиво. Имајте сажаљења са осетљивом нежном женском душом. Сетите се, да би од туге и ваја могло и у њој да се покрене све живо. И онда: пријатно вам пиво!

    ⁂

    „Девојчици“, Енглезовац. — Занимљива су, и то врло, само ова два твоја стиха:

    О ужасни часе!… Сунце ми таки зађе,
    Кад моје невинашце, бледа смрт снађе…

    Море, „девојчице“, враже мали, откуд ти то невинашце? — Уосталом, дешава се и то.

    ⁂

    „Нам. Фил.“, у Београду. — Ваших „Десет заповести једног намрштеног философа“ ево хоћемо да наштампамо овде и то, као што желите, „без икаква прекрајања“. — Да сте намргођени, то се јасно види. А да ли сте баш и „вилозов“ нека пресуди благонаклони читатељ сам:

    1. Ко још добра чини дела — лупити га треба насред чела.
    2. Ко крсно име слави — ваља га по глави.
    3. Што ниси рад да ти други чини, чини ти другоме утолико више.
    4. Ласкај претпостављенима и гласај за кога ти они кажу, па да ти буде добро и овог и оног света.
    5. Ако имаш у кљуну парче меса, не буди онај луди гавран из читанке!
    6. Ко тебе каменом, ти њега пушком, и још га оптужи да диже буну.
    7. Ко те лупи једном по образу — разби му главу, или га тужи полицији — ако тамо имаш пријатеља.
    8. Ако ти когод потражи новац на зајам — не дај му, јер ти насигурно неће вратити.
    9. Ко ти потпише меницу — пусти га да плати.
    10. Пожели од друга својега све што се назвало његово, и уопште граби, где год се што уграбити може.

    ⁂

    Момчилу Зорићу, Митровица. — Једна од послатих нам песама гласи:

    Многе песме, дивне, лепе
    Кроз главу ми пројурише
    Чудним летом,
    Па ми срце испунише
    Са чаробним и шареним
    Неким светом!

    Ех, болан брајко, па зашто не записасте неку од њих?… Ове, које сте нам послали, не ваљају ништа.

    ⁂

    „Песнику пролећа“, на Топчидерском брду. — Колико опрезности ваља да имају песници, кад певају баш и тако наивне ствари, као што је љубичица, доказује ваша песма која и носи такав натпис:

    Шта ли оно, ах, мирише
    На веселој пољани?
    Реци мени, реци Боже,
    Реци Бого вољани!
    Из травице нешто вири
    На сунчаном зраку,
    Мирисат се не би могло
    По ноћноме мраку.

    Кад, дакле, и сами велите, да такве ствари није практично мирисати по мраку, а ви лепо отидите и помиришите „на сунчаном зраку“, само нам онда не морате рећи, шта је било?

    ⁂

    „Старој јуначини“, Ћуприја. — Из ваше баладе „Краљевић Марко“, допустите да штампамо само свршетак:

    Оста јунак, оста без калпака…
    Ражљути се Марковићу Краље
    Па му сјури мача до балчака
    До балчака — а куда ћеш даље?

    Па готово, право и кажете. А и куд би даље од балчака!

  • „Наши људи“

    Бајаги историјске успомене

    Једнога радног дана, ако се не варам у месецу октобру, изашао сам у варош и зачудио се, кад сам видео затворену скоро половину чаршије. Готово сваки други дућан, а по негде и два-три један до другога стоје затворени. Шта ли ово значи? питао сам се и лево и десно, док не наиђе један свечано обучен господин, те га запитам:

    — Молим Вас, зашто је данас затворена скоро цела чаршија?

    — Па данас је Нова Година.

    — Каква Нова Година? зачудим се.

    — Наша, за Бога зар не знате?!

    — А—а—а, „наша“!… Дакле зато?… Бре, ала нас много има!

    ⁂

    Била је ведра ноћ. Свуда светло и јасно. Пун месец искочио високо на небо и с презрењем гледи одозго на престоничку електрику; она, опет, скромна — шта ће — зажмури и ћути. Било је већ доцкан. Улице се испразниле и завладала пријатна, узвишена тишина. Ко не зна, како је то дивна ствар, оваква ноћ! Дође ми, да с Гогољем узвикнем: „Права украјинска ноћ“!… Онда најрадије ходам усамљен, са својим мислима, колико их је Бог дао, идем и с њима разговарам.

    Тако сам и овога пута пошао срцем престоничким, од Славије Калемегдану.

    Гледам Београд, гледам па му се дивим. „Боже, кажем, како је напредовао; како се развио, а како је то све изгледало пре сто година. Просто не може човек да га позна. Постао права европска варош. Ето, како се лепо тај европлук огледа у нашим фирмама. Само од Славије до Калемегдана има преко седамдесет фирама са европским именима. Али таква су имена само последица културе и цивилизације, иначе су то ипак све „наши људи“!

    Идем, дакле, тако, усамљен и полако; читам фирме и свака ми од њих буди историјске успомене и дирљиве слике ми излазе пред очи.

    Ево, да видите и сами. Погледајте, на пример, ту стоји, случајно, баш „Акселрад,“ човек часовничар. Ко њега у овој земљи не зна?… Зна га цела Шумадија. То је потомак оног јуначног Акселрада, што славно паде на Љубићу, крај Рајићева топа. Таман је био понудио Рајићу помаду за бркове, тако рећи за багателу, кад:

    Грмну топ и тане писну,
    Акселрад од страха свисну.
    Из руку му испаде помада
    И тужно леже крај јунака млада
    А вапај јекну кроз армију тад;
    Зачу се писак, раздеже се јад:
    „Гле, где паде јунак млад
    — Акселрад… Акселрад…!“

    Па онда погледајте на оно по туцета Габаја, раштрканих по разним дућанима са разним ортацима:

    Шест Габаја,
    Шест су змаја,
    Славан шест су тића —
    Сви потомци
    Дичних Југовића.

    Било их је, до душе, девет, али су тројица пали, као учитељи и свештеници; од душманске руке у маћедонској пропаганди…

    Сонтаги су под туђинским, западњачким притиском постали Сонтаг; међутим пре првога устанка звали су се Недељковићи. То су они виђени Недељковићи из првих дана нашега буђења, што су капом и шаком давали на џебане и на оружје. Злосрећне тринаесте године морали су напустити отаџбину. Доцније, многи други витезови, што крв своју пролише за слободу златну.

    А Бенков дух међу њима шеће,
    Све их редом теши и нежно облеће.
    — — — — — — — — — —

    Не могадох више издржати и одох даље. „Мануфактурна радња код Васе Чарапића.“

    Овде је радња узела за фирму Васу Чарапића, прво, као познатог кицоша и трошаџију ове бранше, па онда из пијетета према своме деди, храброме српском војводи Бенаројо, који се, — као што је познато, — раме уз раме јуначки борио поред Васе Чарапића.

    Те је секао и десно и лево,
    Разгрно Турке на буљуке
    Све по тројицу на сабљу надево.

    Зато су га и прозвали „Бенаројо“ што долази од његова клицања: „Зар бре на рају?“, па се у оној бојној хуци и мотљавини зар изгубило, р из бре испало а, а се и у у рају помутило у о. И тако је постало Бенаројо.

    Да прескочимо неколицину чији су дедови оставили кости јуначке, на Мишару и на Делиграду, а они продају анзихст-карте и миришљаве сапуне, па да се зауставимо пред једним потомком, којега су претци крвљу својом скупо откупљивали стопу по стопу ове напаћене земљице:

    Велика фирма „Геце Кон“
    Ах, гле, па то је он!
    Та познајем га, сећам се Геце;
    Он канда беше измеђ оне деце,
    Што метуше кавгу око Чукур-чесме;
    Јуначки је викао: „Пуцати се не сме!“
    А с бедема кад загрме топовски тон,
    Сва деца повикаше: да живи Кон!
    Давно је то било…
    И, гле сад!
    Баталио пушку и топ
    — Јади га стисли —
    Те се бави продајом
    Модерних мисли.