Аутор: Горски

По чл. 81 закона о шумама, подлеже државном надзору све оне приватне шуме и шумска земљишта која се налазе:

1. по планинским странама и висовима, од куда долазе јаки ветрови и олујине;
2. по каменим брдима, странама и обронцима, на шума има да спречава, нагло отицање воде, спирање и односење земље, образовање вододерина и поплава;
3. на свима несталним и мочварним земљиштима, нарочито на летећем песку;

Надзор државе над оваковим забранима састоји се у томе, што сопственик забрана несмије вршити никакове сече без одобрења министра привреде, а по добивеном одобрењу, може сечу вршити само по упуству шумског органа.

На ово туторство од стране државе, често се чује повика, право рекућ кукњава сопственика забрана, и то не само из реда сељачког сталежа него и интелигентних људи.

Та повика дошла је и до народних посланика, па многи од њих држе, да је то туторисање државе без икакове стварне потребе, и да се тиме ствара беспотребно незадовољство у народу.

Таково мишљење велике већине народа, дало нам је повода, да се осврнемо на овај члан закона о шумама и расправимо питање, да ли је и у коликој мери потребан надзор државе над господарењем појединих сопственика, са њиховим шумама.

Још у 17. столећу био је у Немачкој донесен закон, по коме је државна власт имала право надзора над господарењем са шумама приватног сопственика, и то у толикој мери, да овај није смео у својој шуми ни једног дрвета осећи, док му га не обележи надлежни шумски орган.

Ове мере биле су у Немачкој предузете из бојазни, да би шуме могле нестати, а нестајањем ових наступити неповољни климатски односи.

Сем у Немачкој, биле су сличне мере предузете и у Аустро-Угарској.

Француска револуција и теорија Адама Смита, која је проповједао слободније појимање државне власти према приватном господарењу, били су повод, да је наступило слободније располагање и са шумама приватних сопственика и то нарочито у Пруској.

Као последице слободног господарења са шумама. У Пруској биле су, опустошење шума и њихово распарчавање, и тако Пруска није могла да служи као углед другим државама, да се и оне за њом поведу.

Но како је теорија слободног господарења оставила толики утисак, да се је морало кидати са средовјечним туторисањем, а с друге стране пруске шуме показале жалостан изглед слободног господарења, морао се је одабрати средњи правац односно надзора државне власти над господарењем приватника са шумама.

Тај средњи правац изабрале су готово све државе и задржале све до данас право надзора над господарењем са шумама приватног сопственика, само не над свима, него над неким извесним бројем, који је у разним државама различит.

Ово туторисање морало се је задржати у свима државама из два разлога и то:

1. Што то захтевају општи интереси, јер шуме упливишу на местну топлину, множину кише; множину влаге у зраку; на изворе, на ветрове, здравље и плодност односних крајева.
2. Што нарочито сељак при слободном господарењу ствара од шуме пустош, крчећи је немилице, и настојећи да из ње извуче што воћу моменталну корист.

То се два главна разлога, која су руководила законодавца свију држава, да поред свих лепих идеја у теорији слободног располагања са својом имовином, задрже средовјечно туторисање државне власти, над господарењем са приватним шумама.

То су разлози, који су причинили унашање чл. 81 зак. о шумама у наш шумарски закон, што никако не треба сметнути с ума приликом измена и допуна овога врло важног закона.

Одговарајући тако на питање, да ли је потребан надзор државе над господарењем са шумама приватних, прелазимо на друго питање, какав треба да буде тај надзор и у којој мери.

Мислимо, да нећемо бити на погрешном путу, ако се и овде послужимо примерима других држава, па према томе изнесемо наше мишљење, у којој мери би требало код нас одржавати надзор над господарењем са приватним шумама.

Аустријски шумски закон пропсује нарочити начин сече за приватне шуме, које се налазе на залом земљишту, на стрминама и великим висинама, на обалама повећих вода и на обронцима гора.

Виртенбершки шумски закон има нарочите прописе за шуме које су од уплива по климатске односе, па даље, које заштићују одплављивање и подривање речних обала, које чувају земљу од пузања, одваљивања камења, падање стена, засипања, и које штите околину од опасних ветрова.

Исте овакове прописе садржи у себи Швајцарски закон о шумама, и сличне овима имамо и у Руском закону.

Италија се осврће нарочито на шуме које упливишу на здравствено стање околине, којих би сеча могла бити повод увалама и рушењу земље, које отклањају поплаве и које упливишу на стварање извора.

Слично Италији прописује Баварска и Француска, а Пруска обраћа пажњу још и на оне шуме, које служе као одбране против [леда].

Као што се види, у осталим државама је овај надзор далеко растегнутији него код нас, тако да се даде применити готово на све шуме.

Па кад се узме у обзир важност шума по опште интересе, несавесно руковање наших приватних сопственика са шумама, надзор што га остале државе врше над господарењем са приватним шумама, држимо, да је потпуно неоправдана повика на прописе чл. 81 нашега закона о шумама.

Шта више, уверени смо, да законодавно тело неби ни мало погрешило, да ограничи господарење са приватним шумама и свима повећим шумским комплексима, које сачињава један или више граничећих се приватних забрана, а које иначе, по данашњем закону, не подлежу државном надзору.

Смо на тај начин сачувале би се многе приватне шуме од очигледне пропасти, јер наши приватни сопственици, не само да сатиру шуме у крајевима где се дрво уновчити даде, идући за моменталном користи, него их сатиру и тамо, где дрво не могу уновчити, у нади, да од бескорисне сече шуме створе плодну ораницу.

Сасекав шуму, обично се на брзо увере, да ту због мршаве земље неможе бити никаква ораница, па је затим напуштају и остављају голет, од које има штете, не само власник земљишта него читава околина.

(Посвећено народним посланицима)

(Свршетак)

Не узимајући у обзир, да онај, који управља извесним шумским комплексом мора познавати положај и земљиште на коме мисли подићи извесну врсту дрвећа, не узимајући у обзир де мора позивати разне начине гајења и сече, које поједине врсте изискују, не обзирући се ни на то, да управитељ шума мора бита добар познавалац ботанике, геологије, минералогије, климатологије, да мора познавати геодезију, дендроментрију и рачунање вредности шума, да мора знати заграђивање бујица и шумских поточара, да мора знати националну економију, — што све наши полицајци не знају нити им је за вршење њихове службе од потребе, — споменућемо само још један факт, који налаже свакој држави, па и нама, да морамо имати потребан број шумара.

Позната је ствар, да код нас сваким даном не стаје шуме, и да ћемо једнога дана, ако овако потраје, остати без њих. Узрок овоме нестајању не лежи само у бесправној горосечи и харчењу од стране горосечаца, јер кад би само то било, онда би одиста могао шумара заменити полицајац и помоћу чувара шума спречити бесправну сечу.

Главни узрок о нестајања лежи у томе, што се у нашим шумама по законским дозволама сече годишње више, него што те године порасти, па буде да се и будуће, сваке године више секло, него што те године порасти, онда је природно, да једнога дана мора шума нестати.

Да не наступи тај случај, све уређене државе, ограничиле су своје шуме, начиниле за исте привредне планове, и сада на основу привредних планова, а по систему т. зв. трајног газдовања, секу у својим шумама само онолико, колико годишње прирасте.

За тај посао, наиме за прорачунавање годишњег прираста, састављање привредних планова и управљање са шумама по систему трајног газдовања, потребна су нарочита лица, која су то учила, а то су шумари. Зато су основане и наше шумарске управе, а што оне нису свој позив вршиле није криваца до шумара, него су криве прилике које су спречиле ограничење шума, јер пре свега, треба шуме ограничити и расчистити питање о својини.

То је и узрок, да се већ годинама носимо мишљу о подизању шумарске академије, или отварањем одељења за шумарство на нашој Великој Школи.

Нису дакле шумари и шумске управе позване само за то, да чувају шуму, и жигошу сваком сељаку онолико дрвета колико му министар одобри, тај посао могли бу лако вршити и чувари шума под надзором, ако хоћете, и лекара а не полицајца.

Уверени, да они, који су споменути пројект изнели, нису били упућени у позив шумара и шумских управа, написали смо ово неколико речи, а говорићемо и чешће о уређењу ове врло важне, управно најважније гране наше привреде, са жељом, да и народни посланици који су својима бирачима обећали, да ће поред сређивања финансија, настојати на подизању народне привреде, износе законске пројекте, који би, да се недај Боже узаконе, поједине привредне гране у место подигли, бацили за стотину година у натраг.

На крају да напоменемо, да осим Турске и неких државица које немају шума, нема у Европи државе у којој са шумама не би управљали шумари и то на основу већ готових привредних планова, па нас је у том погледу чак и Бугарска престигла.

(Посвећено народним посланицима)

Кад се је код нас почела уређивати медецинска и инжињерска служба, десио се је у једном начелству овај интересантан случај. Лекар и инжињер били су странци. Једнога дана, кад је лекар био одсутан, имала се извршити хитна секција над мртвацем. Окружни начелник нареди инжињеру да ову секцију одма изврши. Инжињер се зачуди томе наређењу и изјави, да то није његов посао и да се он у то не разуме, на што му начелник повикну: „Шваба ти, а Шваба он, то је све једно, кад нема њега, изврши ти.“

Ово је можда басна, да окружни начелник у стара времена није умео увидети разлику између лекара и инжињера, али је на жалост жива истина, да данас у двадесетом веку, неколицина наших народних посланика, не налази никакве разлике између шумара и полицајца.

Да је то жалосна истина, сведочи нам нов пројект закона о шумама, поднесен од стране извесног броја народних посланика, по ком се пројекту имају ни више ни мање — него укинути све окружне шумске управе и сви шумари, па руковање на државним шумама поверити среским начелницима, а над сеоским и општинским судовима.

Држимо, да нећемо бити претерани, ако не рекнемо, да су овакав пројект могли поднети само људи, који о шумарству и уређењу шума немају ни мало појма, или га имају толико, колико и онај начелник о техници и медецини.

Деценије година идемо за тим, да наше шуме уредимо, барем приближно као остале просвећене државе, деценијама настојавамо да из шума, исцрпемо што већи приход, па сад, кад смо пре пет година успели да подигнемо десетак шумских управа,. и пустимо у службу десетак шумарских стручњака, у место, да свом снагом настанемо око повишавања броја шумара, треба укинути и ове што их имамо, јер нам нису потребни?! А зашто? Сигурно за то, што су до данас унели у државну касу пола милиона динара, па се је бојати, ако узраде даље, да ће се државна каса препунити.

Да је укидање шумарских управа, а нарочито шумаре, ствар бесмислена, држимо да није потребно доказивати, али кад већ има људи и то међу народним посланицима, који мисле, да су шумари непотребни, принуђени смо, да их са неколико речи обавестимо, да увиде, како стоје на погрешном становишту.

Као год што је техника, медецина, философија, право и т. д. наука, исто тако је већ одавно у просвећеним државама признато и шумарство као засебна наука, и као такова предаје се засебно на високим школама и шумарским академијама.

Као год што не може бити инжињер лекар, тако исто не може бити ни правник шумар, изузев ако је учио шумарство.

У свима државама, које постоје да подигну привредну снагу свога народа, игра шумарство у привреди једну од главних улога, те готово нема државе, која не би имала по једну и више шумарских академија, у којима спремају људе за рационално газдовање са шумама, и на тај начин подижући шумарство, подижу у опште привредну снагу.

(Свршиће се)