— Новине! новине! последњи телеграми! дере се у недељу по подне колико га грло носи, један мали продавац новина.
У том тренутку затрешташе опет гранате ломећи се на све стране. Свет, који је застао да узме „последње телеграме“, суну уза зидове и прште где ко. Али то малога не збуни.
— Карте за Ресник! Карте за Ресник! продужи он да дречи нудећи слоју робу трчећи и даље средином улице.
Каже се: „Кога су змије уједале, тај и гуштера боји“. У Београду је то сасвим друкчије.
Јуче пред вече је, после три недеље, био први корзо са дамама, тоалетама, шеширима. Оглушио се свет о овај свакодневни, како Чича Илија каже, „Марковдан“, па излегао на улицу.
Одједном одоздо са Саве запрашташе пушке, читави плотуни пушака, али нико ни да трепне.
Шта је, није вас страх, нећете да бежите? питам једну госпођицу.
— Ох, каже она, спокојно, ово су само пушке!