Аутор: Јефта Угричић

Један од најлепших комада, што га наше позориште има, несумњиво је „Господин Алфонс“ од Александра Диме Сина који се вечерас представља. Пун племенитости, пун узвишене љубави, пун најдирљивијих сцена, које и најпрозаичнијем и најхладнокрвнијем гледачу морају да изазову сузу у оку. И сузу радости и сузу жалости. Ја сам гледао, како на овом комаду плачу и чиновници Народне банке и сарафи. Али не само, што је ово дело само по себи ваљано, него се оно и одлично представља, као ретко који комад у нашем позоришту. — Људи који имају срца, не треба да пропусте вечерашњу представу.

Јуче је г. Стева Ћурчић објавио, како ће данас донети чланак о једном неумесном фељтону, с таквом помпом, као да обећава публици детаљан, илустровани извештај о последњем руско-јапанском сукобу.

И, рихтиг, тај је чланак у данашњем броју изашао. Ту г. др Б. Н. трза свој убојни мач у одбрану нејаке гђице Петковићеве.

Ми налазимо, да је то сасвим природно, што један млад, и у сваком погледу здрав, човек заузима за оваку Јулију; али он тиме није учинио услугу ни себи ни својој штићеници. Својој штићеници тиме, што је констатовао да има телесних мана, сравњујући је са грбавима и хромима — док смо ми сасвим супротнога мишљења — и признајући и сам да Јулију није добро играла. Себи пак, јер је доказао да се врло мало разуме у позоришним стварима, да лабаво стоји са српским језиком — којим његов отац тако лепо влада — и да је, јамачно, и сувише докон, кад га није мрзело, да о овако незнатним фељтонским стварима пише дуге чланке, док је пропуштао много важније појаве и у нашему друштву и у науци, кад се требао чути његов глас и као стручно образованог човека и као песника.

Толико за данас.

„На дну“ — „Ромео и Јулија“ — Гђа Десанка — Свечана представа — „Вештица“

Што се тиче Ромеа, ствар стоји сасвим друкчије. Г. Милутиновић је готово дорастао овој улози. Он је и млађан и разуман, пун топлине и осећаја, допадљива појава и располаже изванредно пријатним органом, који покадшто осваја. Наша позорница све то увиђа и обилато га експлоатише — за мале паре. За мале паре, то понављам, јер је страхота, како је мало плаћен овај савесни радник, који сад већ готово у свима комадима држи прве улоге. (Зар није играо и Сеоског Лолу?…) Али то је зато, што се у нашем позоришту, сасвим по чиновнички, одређују плате „по годинама службе“, а не по раду и вредности.

Господин Милутиновић није још, додуше, довољно сређен, није још углачан у пуној мери; руке и ноге још доста често праве опозицију његовој игри; покадшто се мало споречка и с нагласком… Али то ће се све изравнати и доћи на прави пут, а он је, покрај свега тога, увек једна од најсимпатичнијих појава у нашој позорници и најбољи глумац млађега нараштаја. Само мало мање — кидања.

Као што рекосмо, он је релативно добар Ромео; али за таквога Ромеа није оваква Јулија. Таквој Јулији би као Ромео много више приличио г. Раја Павловић.

Што се пак тиче подела улога уопште, ако погледамо, само примера ради на овај комад, који у том погледу изгледа да је типичан, видећемо, да се код нас ништа не пази ни на тзв. „споредне улоге“, ни да за добар утисак целокупне представе не може бити „споредних“ улога. Шекспир бар није писао такве споредне улоге о којима би се смело не водити рачуна¹. А овом се приликом, ето, као нарочито, није водило рачуна о доброј половини улога, као што се често пута чини и са другим комадима.

Ваљана режија и паметна подела улога могу много да допринесу жељеноме ефекту сваке представе. Слаба позоришта, у којима се разумно ради тиме се и помажу, што обраћају пажњу на сваку ситницу и што се и „споредне улоге“ додељују бољим глумцима, само ако одговарају њиховој струци и репрезентују нарочит карактер, те тако поред добре целине, много мање пада у очи немање великих уметника.

Ако је, на пример, тешко наћи Јулију, мајку јој је лако наћи, и онда зашто да ту улогу игра гђа Марковића, која је, женска, субрета.

Или, коме је то смртном бићу могло пасти на памет, да улогу оца Ромеова, старога Монтекија, главу једне породице и читаве странке у граду, додели штркљастоме, млађаном хористи г. Мокрањцу? Ама нека он не би имао чак ништа да каже, довољно је већ и да на листи то стоји наштампано, па да се поквари ефекат. Ми нећемо да улазимо онде у оцену уметничких подобности младога господина, који може бити добар певач, али рђав — старац; само он није персона за благога оца у овако трагичном моменту, ако је ово требала да буде озбиљна представа. Иначе је требало и улогу Капулетова дати г. Ћамиловићу.

Па погледајте грофа Париса, који, ма како да је код нас брисан, остаје улога од значаја, јер је то особа за коју треба да се уда најглавније лице у комаду, Јулија. Један познати коментатор Шекспирових дела вели за Париса: „Он је млад, леп, сјајан каваљер, отменога, можда нешто укоченога држања, те ваља обратити пажњу, да дође у руке само ваљаног глумца“.

Јамачно је зато код нас та улога и дата г. Ивану Динуловићу.

Толико о томе питању за сада.

Нека нам је на завршетку допуштено, да о гђици Петковићевој кажемо још и ово: ми не одричемо њој сваки таленат; има доста улога, у којима би се она могла успешно употребити, па да буде добро и њој и нама, само у такве улоге не спада никако и дете Јулија.

Не бисмо имали ништа противу тога, да у недостатку употребљивих уметница, давањем значајних улога неку извичемо за такву — кад би то био добар метод; али није, јер би, тако радећи, у току времена могли доживети, да имамо пуно позориште извиканих уметница. А од тога не би било користи.

⁂

О дневним представама не можемо, говорити. Оне стоје ван новинарског посматрања. Зато ћемо преко тога, као и преко добро познате „Мадам Сан-Жен“ одмах прећи на оперету (Птичар), за коју се већ толико њих беше поплашило, да ће је нестати са наше позорнице — тек колико да поменемо, да је тога вечера први пут ступила на позорницу, као ангажовани члан — госпођа Десанка.

Госпођа Десанка

Позоришна је управа добро учинила (а то она и сама зна), што је примила гђу Десанку. Док се још буде на нашој позорници певало, од ње ће позориште имати користи, јер је госпођа добра и спремна певачица, о чему већ постоји неподељено мишљење. Али би се могла, можда, повољно употребити и као глумица, што она још није и што тек треба, учећи и радећи, да постане. Она има шика, елегантна је појава и за њу би се лако нашло посла у модерним комадима, нарочито у француским комедијама. Само не треба сметнути с ума поступност, која је и ту потребна, као и на сваком другом пољу. Ваља што чешће да излази на позорницу, па ма то и не било увек у првим улогама.

„Ливничар“

После овога је дошао Онеов „Ливничар“, који се у нас још увек радо гледа и доста добро представља, зато што у њему учествују наши најбољи глумци, па онда — свечана представа.

Свечана представа

Приређена је у славу стогодишњице српскога устанка. Пошто је за честе прославе у земљи Србији тешко увек набавити погодан комад за свечану позоришну представу, била је врло згодна мисао користити се народном песмом. Избор је био добар, и та је мисао делимично била добро и изведена. Разуме се, да се понешто могло још скратити (разна понављања), а многа су се места могла, ради боље целине и округлине попунити имитованим народним стихом. Причања народне песме су за овакву прилику веома топла, дирљива; лепота наше народне поезије изишла је у свечану руху пред нас у свој својој лепоти.

Поред слика из народне песме — „Почетак буне против дахија“ — биле су у програму и две оригиналне тачке: „Пролог“, од познатог нашег песника Милорада Митровића, и „Заклетва“ од С. (јамачно Сретеновића). Обе су стварчице биле пријатне и добро смишљене; прва са доста поезије, друга такође пријатна и, како смо чули, извађена из већег дела.

Ако поведемо реч о артистичкој страни ове представе, онда ћемо се на самом почетку спотаћи о крупну ствар: Вила — гђица Петковићева. Ово је опет погрешка, и то велика. Гђица Петковићева је права супротност од сваке виле. „Вила (еине Арт Нyмпхе) је, свака млада“, вели Вук, „лепа, у белу, танку хаљину обучена…“ — Дежмекасте виле никад не би облачиле танке хаљине. — А то што Вук овде нарочито спомиње „белу, танку хаљину“, тиме хоће да се изрази, провидност, ваздушност, нежност самога бића вилиног. Погледајте Вилу нашега најбољега данашњега сликара Паје Јовановића. Оно је права из горице вила. Али њему није седела као модел гђица Петковићева. — За изванредну лепоту песник каже „лепа је као вила“. Кад народ хоће да изрази особиту окретност, брзину — рецимо, младих добрих коња — он с одушевљењем подвикује: „лете као виле!“ Виле, као што се зна, и лете („долетела са планине вила“ нпр.) Нека проба гђица Петковићева да полети. И покрај најбоље своје воље, персона јој њена то не би допустила. Ми гђици Петковићевој не одричемо таленат за друге улоге, смо за летење није.

Слика „У збегу“ била би много пријатнија, да је причу онога старца, макар мало и скраћену, когод отпевао уз гусле. Утисак би био неописан. За око је слика била доста лепа, само је могла бити многољуднија.

Од свију слика најбоље је изгледала друга: „Дахије“. У њој је врло добар био г. Милутиновић (Фочић Мехмед-ага), старајући се похвално, да у својој дугој и тешкој беседи разним изнијансирањем избегне досадност веома честог понављања овога стиха: „Он је паша а ја сам субаша!“ — Г. Гавриловић је играо пријатно и доста доброћудно старога Хоџу, само је некако говорио на ноте, почевши од најдубљих тонова и пењући се на више. Срећом, његов је говор кресао баш кад је достигао највишу ноту. Иначе би га одатле морао преузети какав тенориста.

„Сеча кнезова“ и „Карађорђе“ биле су две веома слабе слике. У првој је још и веома оштро падала у очи невероватна разлика између злата, које је на себе натрпао Илија Бирчанин, и дроњака на ономе народу у коме се не виде ни једно зрелије лице, него све неки палилулци и фићфирићи. Бирчанин је изгледао као да иде на венчање а не на клање. А Алекса Ненадовић?… Међу нама буди речено, он насигурно није онако изгледао.

„Заклетва“ је још понајбоље прошла. Само бисмо овде пријатељски замолили редитеље, да нам се у овом свечаном тренутку закуну, да г. Стојчевићу неће више давати озбиљне улоге. Нека он буде одличан комичар, ако хоће, ту га нећемо дирати; али сердарство и пиштоље нека остави другоме. Он је овде пре личио на терзију него на сердара. — Додуше, кад он грмну својим убедљивим и страшним гласом, Црни Ђорђе се одмах прими за вожда… У публици се у тај мах зачу смех — не знам зашто.

„Бој на Мишару“ није био то у слици, него само у причи. Ј. Димитријевић нити је добро изгледао, нити је лепо причао. Куд се деде његова много хваљена дикција? Ако игде, овде је имао прилике да је покаже. Сем тога, човек, који прича о боју, и враћа се из боја, треба да личи на ратника, а не на чорбаџију.

Оркестар је овога свечаног вечера био страшан. То већ није био позоришни оркестар, него чешка сеоска лирика. На њу је нарочито подсећао у последњој слици, свирајући „Од Босне се…“, којом се приликом чула само једна трумбета, бас и слаба виолина. Међутим то није требало да буде, бар овога вечера не, из простог разлога, што су оркестарске продукције истакнуте као програмске тачке ове свечаности.

„Вештица“

Као принову добили смо драму старога мајстора бинског, Викториана Сардуа — „Вештицу“. То у самој ствари није била вештица, него ју је за такву прогласила проклета шпанска инквизиција, само да би је могла у славу божју попети на спалиште. Међутим то је лепа и млада удова, племенита и паметна Маварка Сораја, која воли Дон Енрикеа од Паласијоса. И Дон Енрике, као што се правоме Шпањолцу приличи, љуби њу, али мора и преко своје воље да се ожени слабуњавом ћерком намесниковом. Сад долази једно убиство, па бегство Енриково и Сорајино, па њихово хватање, па инквизаторски суд у неком подруму, у којем г. Стојчевић опет игра неку страшну улогу, да вас жмарци подиђу и у којем Сораја, богами, очита добру буквицу шпанским инквизаторима. Наше галерије разуме се, пљескају. А како и не би? Догрдили нам, просто, ти инквизатори, па нам лакне, кад им тако неко искреше. После тога, ми смо и људи куражни и љубимо слободу мисли.

У томе подруму, дакле, осуди инквизиција — разуме се, ноћу — Сорају на спалиште, пошто је признала да је вештица и да иде на врзино коло, само да би спасла свога драгана.

Долази последњи чин са спалиштем. Али до паљевине не дође, пошто је Сораја требала да пробуди из хипнотичког сна намесникову ћерку, те јој овај поклони живот. Али јој попови не даду живети; они натуткају побожан народ, да „вештицу“ баци на спалиште.

Међутим, у тој се гужви деси нешто друго. Сораја и Енрик поједу некакав мали колач и напречац умру, још пре но што су га прогутали.

Овај комад је писао Сарду по поруџбини Саре Бернардове за њено позориште. Можете мислити шта изиђе, кад се оваква два шпекуланта удруже.

Ми немамо ништа противу овога комада. Публици изгледа да се допао. Сарду је симпатичан писац. Наши глумци воле овакве комаде. И ако буде позоришту од користи, нека га, нек остане, и тога је потребно.

Глумци су добро играли, а редитељство нас је и овога пута (ох, оно је галантно!), послужило, поред осталог, и једним нарочитим пукетићем. У другом чину, дало нам је један меланж у виду дворане састављене од разних архитектонских стилова, разних и по времену и месту. Предње су кулисе биле некаквога римског стила, средње нешто налик на ренесанс, а позадина је била, ако се не варам, у рококо стилу. Драма се, међутим, одиграва у Толеду 1506.

То ти је оно:

Ој, ти бино рококо
Намешта те макар ко!

---

1. Погледајте само, ради илустрације, Хамлета, па реците, има ли тамо и једне улоге, ма како она била мала, која не би тражила доброг глумца? ↩︎

„На дну“ — „Ромео и Јулија“ — Гђа Десанка — Свечана представа — „Вештица“

После необичних драмских слика Максима Горкога, „На дну“ — које су код нас хладно примљене, хладно игране и веома млако и аљкаво режиране, ну које са своје литерарне вредности заслужују, да се о њима у нарочитом чланку расправља и том приликом докаже, да су се и са оваквим уметничким и техничким материјалом, каквим ми располажемо, могле много боље и савесније приказати — прећи ћемо преко два посве нелитерарна дела, „Грбоњу“ и „Чича Самуила“, па се мало зауставити на делу, које се у последње време код нас већ пет пута давало са разним експериментима. То је једна од првих трагедија великога Шекспира: Ромео и Јулија.

Ромео и Јулија

У нас већ довољно позната историја несрећне љубави, те не би можда, ни било потребно њоме се дуже бавити, кад она не би била на путу, да од љубавне постане експерименталном трагедијом. Ми смо рачунали да је сасвим комотно могло остати већ и на експерименту са гђицом Алексићевом, која јамачно ни у најслађем свом сну није ни могла сањати, да ће икада играти Јулију — и на позорници, кад нас изненади нов, далеко невероватнији, експеримент са гђицом Петковићевом. Гђица Алексићева је бар споља могла донекле личити на Јулију, а гђица Петковићева би баш била погодна Јулија само у каквој акробатској земљи.

Оно што је овде — по изгледу, можда, сурово — речено, могли би смо потврдити сваком сценом, сваким стихом. Али то би нас далеко одвело и не би било згодно у овако озбиљним временима писати читаву студију о томе, ко ће још да игра Јулију. Изнећемо само неколике напомене, принципа ради, користећи се при том многим старим књигама.

Да се уметничко дело допадне, и да се као такво прими, најважнија је погодба да је уметнички, бар приближно, истинито, то јест, да нам не изгледа као немогуће оно, што се представља. То мора да буде и најобичнијем уму јасно.

Те погодбе, међутим, овде нема.

А ево зашто:

Јулија није била среска капетаница, него оличена младост, топлина, осећај, млађани жар, лирски производ песника природе — да се поетски изразимо. У Јулији је нашла своју најпотпунију презентацију идеална лепота и силна моћ љубави. То је трагика прожмана најлепшом лириком, коју пред нас може изнети, и задовољити нас, само најсавршенија игра.

Потпун, заокругљен приказ ове улоге спада међу најузвишенија и најтежа умења драмске вештине. И чисто се не зна, да ли су ту важније мимичке или реторске особине представљачицине.

У Јулији се врши, пред нашим очима, прелаз од отворене, скоро детињасте наивности до највишега трагичног патоса, од детета, дакле, до херојкиње. Зато улогу Јулијину може са успехом играти само готова, скроз спремна, а никако — па баш ни даровита — почетница.

Неопходне особине за приказивање ове улоге јесу: лепота и љупкост појаве, мек, гибак, милозвучан орган и много окретности и топлине. Ма каква мимичка или реторска осредњост тотално разорава сваку илузију¹.

А шта је било са нашом илузијом, кад је закрчао балкон и пред нас се појавила једна корпулентна дама, са тамним и скоро промуклим гласом?… Ми помислимо, да ће то бити Јулијина дојкиња, ну после видесмо, да је то требало да буде дете Јулија од четрнаест пролећа.

Кад би овакво дете, и од шеснаест година, имало какав наш најобичнији трговац из главне чаршије, он би се најозбиљније забринуо и насигурно би је послао у Маријенбад.

Да је нешто оваква Јулија „цвркутала“ са балкона своју прву песму тек пробуђене љубави, тај балкон насигурно не би више постојао. А, међутим, кажу да балкон на дому Капулетову у Верони и данас постоји.

Јулија је невина, чиста жртва велике страсти. Она је ружин пупољак како вели Хајне (а тај се разумевао у женама), који се пред нама, под Ромеовим пољупцима, развија у млађаноме сјају своме. Шта је љубав, сунце јој је казало а месец јој поновио.

Изгледа ли, молим вас, гђица Петковићева као ружин пупољак?… И да ли она личи на створење, које ће се са сунцем и месецом споразумевати о љубави?…

Детињство, ноћна тишина, цветан врт, дивна месечина, песма славујева, мај, лирика — то је атмосфера, то је обележје Јулијино.

А гђица Петковићева?… Одговара ли она таквој средини? — Не, она би била добра Јулија само — за зиму. Ја чикам и једнога од наших поета, да о њојзи напише лирску песму! Баладу би можда и могли².

„Тиха и нежна, као мајски дан,
Пријатна, љупка, као сладак сан;
У руци држи пророчко цвеће:
„Хоће—неће… Хоће—неће…“

[пак], ове баладе:

С мачем у руци, јунакиња млада,
Страшно ту стоји попут тврда града;
Снажне мишице и груди јој моћне
Одбијају непријатељске нападе ноћне.

Пре него што изађе пред нас, Јулија није знала за љубав. Њезина се љубав зачиње, рађа и развија тек пред нама. Пре тога она је била безазлено дете Јулија.

Па да ли на то личи гђица Петковићева? — Не, она не личи на дете; она више изгледа као удовица Јулија, која би само требала да размахне око себе, па да све сметње отклони; да пришије шамар Парису (ах, да је бар то и учинила!), а Ромеа да ухвати за уши, па пред олтар.

Још нешто: Шекспир је, истина, Јулију начинио јачом, одлучнијом од Ромеа; она је према њему јунакиња. Да ли се на нашој позорници то хтело и очигледно, физички да представи?…

Можда се, уосталом, иза свега овога крије и каква „идила“ — ја не знам; али иза мене, у позоришту, некакво чупаво, женско створење, с цвикером у руци, рече једној до себе: „Ју, болан, пази, њих двоје играју Ромеа и Јулију…“ Шта је ово требало да значи, нисам могао да разумем.

(Свршиће се)

---

1. Код ове је представе пре могло бити речи о каквој алузији него о илузији. ↩︎
2. Као нека сам читалац начини упоређење, да ли госпођициној спољашности и манирима боље приличи почетак ове, рецимо лирске песме. ↩︎

Оригинали и копије

Адам и Ева

У једној галерији стајао сам пред великом сликом, која је представљала Адама и Еву, како у Рају једу јабуке.

Обоје бу били у потпуном неглижеу, то се већ по себи разуме. Како једна лепа Ева изгледа у таквом костиму, лако ће сваки побожан читалац себи представити; али Адам је и онако го изгледао страшно глуп. Ева је стајала, Адам седео и био леђима мало окренут публици а лице му се видело само с профила. Она бере јабуке и пружа му их, а он — пребринуо човек све послове — прима и једе. Како она пружи, он загризе.

Гледам га, гледам, а у души ми се смутило при помисли на наше толике патње и муке због тих његових јабука, те се нисам могао уздржати, а да му не довикнем:

— Зашто да једеш такве ствари, по Богу брате Адаме, или праоче, шта ли си нам?… Код толиког другог воћа, зашто да угризеш баш јабуку?… Што нас упропасти?… Где би нам сад био крај, да ти нешто ниси угризао!…

Адам је ћутао, а Ева се пакосно смешила.

— Ама зашто да угризеш, човече божји? Киптио сам гневом, као да сам одавно вребао прилику да наиђем на Адама и да на њ искалим своју срџбу. — Du solltest nicht anbeissen, додао сам, кад сам се сетио, де сам у немачкој галерији.

Кад, на моје велико чудо, Адам крете главом, превали очима преко рамена и, онако одозго, баци на ме поглед пуно некаква бола и презрења, а мени се учини као да рече:

— А зар ти, јадни брате, ниси угризао?

— Угризао сам, брате Адаме, те како сам угризао, рекох застиђено, па погнем главу, те јурнем кроз ону светину, која, хвала Богу, није разумела српски.

Понос

Кроз средину мутнога Дунава, нити ниско, нит’ врло високо, ходио је једнога дана сом, риба сом. Кроз стиснуте зубе задовољно је певушио: „Ој, Дунаве, Дунаве, тија водо хладна!…“

Наједаред застаде, испрси се, као човек који познаје своју важност, па ће са поносом рећи:

„Како је то лепо, како дивно, како узвишено осећање — бити сомом!^[1] Тамо се горе, у свету, често чује моје име. Кад хоће некога нарочито да одликују, они му кажу: „Баш си ти неки сом! или: Соме један“!… Са мојим именом нису људи штедљиви ни према нискима, ни према узвишенима; оно улази и у господске домове као и у сиромашне колибе; најугледнији људи добију га и носе га. Па зар то за мене није дика? Мојим се именом толики свет служи, док, међутим, мени још нико није казао: „Баш си ти неки начелник!“ или: „Баш си ти неки секретар!“ или, рецимо: „Прото један.“ Тхе, то је зато, што сам ја већ и сам по себи — сом!“

Тако рече, звиждукну нешто и сјури се на глисту, која се вила на скоро баченој улици.

По мраку…

Једног јесењег, кишовитог вечера шљапкао сам кроз неку споредну, каљаву, престоничку улицу. Не знам ни сам, откуд зађох у њу, али ишао сам, тако: шљап-шљап, шљап-шљап… Ишао сам без циља, тромо; киша је непрестано и досадно сипила, а кишобран, већ натопљен, сањиво се клатно у озеблој рци.

Преда мном је ишла нека прилика у дугом капуту са уздигнутом, великом јаком и пред сваком кућицом застајкивала, да, како је изгледало, прочита број. Најзад, пред једном учини; аха! као кад човек нађе нешто што тражи: застаде, обори јаку на капуту, обриса марамом бркове и куцну у осветљен прозор. Прозор је био пажљиво застрвен белом завесом, коју неко с краја мало размаче; једна се женска глава појави кроз отвор, климну и она придика с поља шмурну у капију; из собе опет нека вешта рука сасвим пажљиво намести завесу и ја се нађох пред знаком питања и пред добро застрвеним прозором.

Није истина ни допуштено ни лепо, али је по који пут веома занимљиво, завирити кров туђ прозор. Овде је то било немогуће из већ описаних разлога. Остало ми је, дакле, само да посматрам сенке на разапетој, белој завеси.

Чуше се врата. Велика, женска сенка пређе преко собе, у коју ступи и мушка сенка. Сенке се приближише, пружише једна другој руке, спојише се у једну мушко-женску сенку, које нестаде негде и, — врата се опет чуше.

Соба за тренутак остаде без сенке, док се на завеси не поче указивати нека мала сенка, по свему изгледу, женскога детета. Сенчица се кретала тамо амо, забављала као око неког стола, сагибала и усправљала, старајући се, како је изгледало, да прекрати време а да никога не узнемири… Сенчица се опет саже и, кад се усправи, чу се гласић:

– Мама, мама… откуд ова мамуза овде?

— Даћу ти ја мамузу, само ако ти изиђем, чу се необично срдит женски глас из друге собе.

Опет тишина.

После неког времена затрепери светлост на прозору и из собе се чу неко прштање, као кал свећа догорева, и онда опет гласић:

— Мама… мама… хоће свећа да се угаси.

— У-га-си-ла ти-и се душа, да Бог да̂! био је одговор материн из друге, мрачне собе.

Не прође дуго. У собу као да од некуд слете она велика женска сенка, баци се на сенчицу, чу се нека лупа а затим детиња писка.

---

^[1]Неки кроничари тврде, да се сом у том тренутку није тако изразио, него да је узвикнуо: „ Има нечег лепог, дивног, узвишеног у осећању, да је човек сом.“ Ну ова редакција није поуздана, јер се не поткрепљује никаквим стварним доказима, те су је доцнија истраживања и одбацила као непоуздану.

Поноћ је^[1]

Пред „Албанијом“ је, уз багрем наслоњен, суморно стајао усамљени самар, а у „Албанији“ је за столом, су осмејком на лицу, седео последњи гост, позвати престонички носач Алимпије.

С презрењем гледајући на празан чокањ пред собом, он, се с поносом сећао својих данашњих успеха. Ништа не говорећи, напрезао је обе мишице, па силовито опружао своје руке унапред, подражавајући начин, на који је данас снажним једним покретом наместио Вертхајмовачу № 1 на њено дрвено постоље. При том би се јаче осмејкивао, као да би хтео рећи: „Тхе, то не може сваки!“

Међутим се, напољу, у души самаревој рађале страшне слутње о судбини његова господара: види самар, добра бити неће!

У крчми је настала мртва тишина. Последњи келнер за једним столом сањиво клима главом, а престонички носач Алимпије потпуно се ућутао и седи с неким пријатним изразом на лицу, да чисто мислиш, добро му је… кад оно тихо ткање не чује, што наук везе жицом таваном, под овим сниским црним таваном…

И врата шкринуше…

У крчму ступи песник непризнат.

Подугачке разбарушене косе, која му је у густим праменовима падала по ониском челу и једним делом готово сасвим покрила десно око; дугуљаста, бледа лица, са двема значајним борама с обе стране носа; ситних сентименталних очију, сањалачка погледа, корачао је песник својим дугим ногама тромо, али опрезно као Хамлет кад је ишао за духом својега оца.

Џепови на дугачком, овешталом капуту били су препуни некаквих хартија, те су више личили на бисаге, него на џепове. То је био све сам „рукопис“.

Пошто је зажмирио и испитујући прегледао све госте редом, — који нису били ту, — седе за сто носача Алимпија.

— Ви допуштате, драги пријатељу?

— Шта? упита носач и диже главу.

— Да седнем за ваш сто?

— Седи, брате.

— Допуштате, дакле да поделим с вама који пријатан часак.

— Море, шта имам пријатно да поделим, кад ми је празан чокањ?

Песник даде знак, да се напуни чокањ, па настави:

— А ви пијете, пијете?… Е, видите, боље би било да читате.

— Шта да радим? упита у чуду Алимпије.

— Па да читате; то је душевна храна, на пример: романсе, новеле или, рецимо, романе…

— Ама, баталите ви то, господине. Зар ми је мало што носим ормане, него још и да их читам.

— Да… имате право… ви носите и сносите грдне терете, али овај мој понети не би могли.

— Па да пробам, колико има кила?

— Не, не, то је немогуће… ах, то је страшно! уздахну дубоко песник и спусти главу на груди.

Носач га погледа, чудећи се, па слегну раменима и испразни чокањ.

— Ја, ја… тако је то… отпоче опет песник сасвим сентиментално. Овако усамљен, као што ме сада видите, нисам ја одувек био. Био сам у служби, па ме отпустише само зато, што сам уместо једног расписа написао новелу. Скотови једни!… Као да оним јадним људима у унутрашњости не би била пријатнија новела од сувопарног расписа. Имао сам и породицу, жену, браћу, родитеље драге и све се то сатре, све угине… а ја сам им непрестано читао своје приповетке, да их култивишем и забавим. Био сам дружељубив и призивао сам својој кући на чај своје пријатеље и — читао им. Али кад падоше прве жртве, кад се међу познаницима појавише први смртни случајеви, све се од мене разбеже. О мени се стало причати, да изгледам као онај лав, што мами у своју пећину невине животиње, да их умртви и прождере… Којешта! Та ја сам само неговао литературу на тим другарским састанцима, желео сам да измењамо мисли. И тога су се, слаботиње, највише и плашиле!… Ах, ах, ах, мојих јада нема на далеко!…

Имао си ташту, та шта је вила!

— То јест, она није баш каква била. Имала је, знате, нешто мало бркова и, Бог да јој душу прости, била доста строга женска персона. И то је снажно, гојазно чедо, код стоте приче постало бледо, — угинула је. Угинула је онако тих и нежно, каква никад у животу није била. Моја последња жртва… И сад сам усамљен; потпуно усамљен и блудим тако по свету као Вечити Јуда… То је неправда, страшна неправда! — Али, ево, молим вас, па расудите сами.

И ту песник извуче из џепа један замотуљак некаква рукописа, разави га, поручи носачу још један чокањ ракије, искашља се и отпоче:

„Мото: бити ил’ не бити?…

Пити, пити, господине, — ништа лепше од тога! прекиде га Алимпије, кад спази нов чокањ.

— Ама, није пити, него бити; то је мото, објашњава песник.

— Е, ако је мото, ваља га бити док је душе у њему.

— Та ти то, видим, не разумеш, — љути се песник, — него слушај даље:

„Било је то, ах, у злаћано доба, бајне младости. Он бејаше сиромах, али — разуме се — поштен, уман и веома начитан младић и врло је много ћутао. Био је блед. Учио је седми разред гимназије. Нису му ишли од руке језици, математика и природне науке, иначе је био одличан ђак. Често смо се скупљали у његовој скромној, али поштеној собици. Самовар је зујао. Он је обично грицкао нокте и ћутао; ми смо пушили, прекрштених руку гледали у њега и чисто као с неким дивљењем слушали како паметно ћути. Преко пута од њега, у отменој кући, становала је она, — Зорка; учила је пети разред инштитута; чиновничко чедо, размажена и кокетна…

„Сиромах наш друг, овај могло би се рећи, српски Соломник (за којим плаче некакав руски роман, то јест, да му буде јунак), погледао би покадшто у ту кућу, кад је Зорка седела с радом крај прозора, гледао и ћутао; она га је чула како ћути, али му ништа није одговарала. О, стократно загонетно девојачко срце, о кокетна иштитутко, ко ће те икада одгонетнути, ко ли разумети жеље твоје.

И тако је песник непрестано даље и ко ли разумети изопачене жеље твоје?!…“ даље читао. Онда онда су се још, као јаче истакнуте, разумеде речи: кокетна… сиромах… поштен… хладно срце… официрка — па је онда све прешло у монотоно брујање које је носачу Алимпију све више личило на лупање ветрењаче пред Параносовим магазама. Он га је с почетка по који пут погледао, као да је хтео викати за помоћ, или да завапи: милост! али је доцније малаксавао све више, док му најзад глава не клону на прса и он сасвим заћута. Рука му је лежала опружена по столу и још је држала празан чокањ.

А песник напослетку сврши… Неко се убио на нечијем гробу; некога је после тога гризла савест; неко је отишао у лудницу, и то је био крај.

Он одахну, склопи „рукопис“, погледа у носача и упита га:

— Е, молим вас, расудите сад сами.

Носач је ћутао.

— Реците ми, молим вас, свој суд… Шта, ви спавате? рече песник као увређено и дохвати га за руку да га пробуди. Ну рука је била тако хладна, да се песнику диже коса на глави.

Носача Алимпија није било више међу живима; он беше угинуо, и био је, тако рећи, мртав…

Песник устукну за један корак, дохвати се десном руком за главу а левом за срце, као што се пристоји на позорници, и одиста очајним гласом узвикну:

— Зар и ти (хтеде рећи: сине Бруте, али се присети, да би то било и сувише брутално, те настави)… зар и ти… зар и ти — јаки човече?!… Па то је страшно, то се не може више издржати!

Затим јурну кроз врата, прелети преко Теразија, и стушти низ Балканску улицу. . .

Ко је после тога ишао савском обалом према железничком мосту, могао је у полутами на мосту спазити једну подугачку прилику, гологлаву, с дугом косом, која је, држала некакву хартију у руци и грчевито је стискала. Ветар се играо праменовима косе и разносио по околини речи:

„Он је био сиромах, али паметан и ћутао… она… кокетна… иштитутка… камо одгонетке…“

Ту се прилика наједанпут заљуља и, као да изгуби равнотежу, стрмоглави се у Саву.

Па ипак је последња утонула уздигнута рука са згњеченим „рукописом“, као да је страховито претила заосталом човечанству или као да је песник хтео још да сачува то благо за потоња поколења.

Таласи, изазвани овим падом, ширили су се круговима на све стране, а они који допреше до обале, шапутаху неразумљиве речи: сиромах… Соломин… поштен… кокета… срце… одгонетка…“

После неколико тренутака, изби на површину воде више мртвих риба; оне се зачуђено погледаше и ућуташе.

---

^[1] Није, до душе, баш сасвим била поноћ, али лепше изгледа, кад се овако почне.