Аутор: Капетан Мен-Ред

(Наставак) Учини ми се да се стидео дела које се спремаху да чине другови му, али потреба је захтевала да се убију или похватају сви индијанци, који би се нашли на чистини; разумех да би свака примедба од моје стране била бескорисна. А ловци би се само томе смејали. То им беше задовољство и професија;…

(Наставак.) Лепа је то дивљач млад биво, рекох сам у себи; потом погледах око шумског појаса, да бих сазнао где су ловци стигли с тучом. Опазих крила крешталица како се преливају међу грањем и чух им пискаву вику. Судећи по тим знацима, знао сам да су људи лагано предњачили. Већ је пола сахата како ме…

(Наставак.) — Момци! припазите на моју стару кобилу док се не вратим; не дајте да вам утекне. Треба ми један покривач. Де! не говорите сви на један пут. — Ево, Рубе, ево! узвикнуше сви ловци, нудећи сваки свој покривач. — Доста ће ми бити један. Свега нам треба три: Билов, мој и још један. На,…

(Наставак.) Е лепо, нека један од нас узјаше на индијанчева коња; ма који од нас то може учинити као год и ја, нека пређе стазу Паха и побаца те стреле како ће им врхови бити окренути југу и ако Навајци не пођу тим путем док не стигну Пахе, ја вам остављам своју косу за једну…

Превод с енглеског (Наставак.) — Па разуме се! Било је тамо горштака, који не трпе да им се друг, низашта, опљачкан оставља у прерији. Ето, старе животиње! и Рубе указа на своју кобилу. — А пушку сам оставио Нилу, у размену, видећи да је ова, коју ми је он дао, боља. — Тако си био…

(Наставак.) — До ђавола! узвикну један ловац, курјака сад, или ништа. И човек нанишани. — Стој! викну Сеген видећи то. Јесте ли луди, господине! — Ја мислим да нисам, капетане, одговори ловац, дижући пушку, зловољна лица. Држим, да ипак треба што јести. Овде видим само курјаке; а како ћемо их ухватити ако нећемо пуцати? Сеген…

(Наставак.) Видех завежљај како се свали на индијанчева плећа и спусти се до лаката му: замка је разапета. Чу се страховит узвик; тело мога противника јако се стресе; копље му испаде из руку и он се у истоме тренутку свали са седла и оста, пружен, непомичан, на земљи. Његов коњ гурну мога тако силно, да…

(Наставак.) И човек и коњ привлачаху нашу пажњу. Беше леп призор. Коњ црни ко угљен, ватрених очију, отворених и црвених ноздрва. Уста му сва запенушена, и бели мехурићи мраморисаху му врат и плећа. Беше сав у зноју, а снажни му се бокови преливаху при сваком замаху. Коњаник беше го до појаса; ту су нагост прикривали…

(Наставак.) Пођох за Сегеном ка стени која се уздиже на уласку у кланац. Пажљиво погледасмо доле. Чудна слика изађе нам пред очи. Логор је још у стању каквом смо га ми оставили; коље још стоји пободено. Космате животињске коже и гомиле костију прекриваше долину. Стотинама вукова шуњаху се тамо амо, урлајући један за другим и…

(Наставак.) Никаква необична покрета не примећиваше се међу њима; нису ништа чули. Пас је раскомадан и поједен пре но што му се месо могло оладити! Коњ је поштеђен. Неко време заузети смо брања кактуса који нам подкрепљује животиње. Кад се вратисмо на место посматрања, указује нам се весо призор. Ратници, поседали око ватре, обнављају боју…