Аутор: Л.

Пре неки дан позваше ме да брзо дођем једној болесној госпођи. Добила, веле, црвени ветар, па тражи што пре лекара. Кад сам отишао, нашао сам је у кревету. Лице јој отечено, црвено, врело. Она уплашена, узнемирена, вајка се како је то могла добити ту опасну болест. У соби седи неколико жена. Направиле озбиљна, забринута лица — жале је.

А цео тај страх и цела парада били су без узрока. Нити је та госпођа имала црвени ветар, нити су јој комшике морале долазити на жаљење и на кафу. Јасно се видело, да је била намазала лице нечим оштрим, љутим, па се кожа запалила, а они помислили да се развио црвени ветар.

Распитивао сам се и размишљао, шта је то могло бити, и најпосле сам дошао до уверења, да је свему био крив — рђав сапун. Једва сам успео да ми жене у соби то поверују. У осталом, можда су се оне само правиле да ми верују, можда су се већ унапред спремале да сутрадан зову другог лекара, ако болесници не буде боље, Али сутрадан њој је било добро, и оне су ваљада дошле до уверења, да сам ја имао право.

Кад сам после размишљао о том случају, опет ми је пало на ум, како се код нас много греши у том погледу. Свака женска с правом жели да јој лице буде чисто, глатко, нежно. Може она имати најправилније црте, ипак неће бити задовољна са својим лицем, ако јој је кожа рапава, испуцана, или ако је масна, груба, бубуљичава. И не само девојка и жена, него је и многи младић несрећан што му кожа на лицу није лепа.

Нико од њих, међутим, не помишља, колико важну улогу играју у томе не помаде и којекакве водице за лице, већ најобичнија ствар у кући — сапун. У томе се највише греши. Пре свега многи не знају, какав сапун треба да узимају, а затим, многи га погрешно употребљавају.

Домаћице махом знају како се од прилике сапун прави. Узме се толико и толико лоја или масти, па се то скува са толико и толико соде или цеђа, и онда се добије сапун. Тако се прави сапун у кући, а тако од прилике и по фабрикама. Само што се добрим фабрикама најтачније одмерава колико соде треба да дође на извесну количину масти. И квалитет сапуна зависи од тог тачног одмеравања, само од њега.

Кад се лепо удеси, да и масти и со и сода дође управо онолико колико треба, и да у сапуну не буде никаквих других, споредних састојака, онда имамо добар, т. зв. неутралан сапун. Кад се узме соде или цеђа више него што је потребно, онда се добије оштар, љут сапун, који шкоди кожи. Кад се дода мало више масти, онда имамо мастан сапун, који за извесна лица такође није добар.

Као што рекох, само од тога зависи, ваља ли сапун или не. Све је друго сасвим споредно. Никада не треба гледати на цену. И за јевтине паре може се добити добар, неутралан сапун. Скуп је сапун само зато скуп, што фабрикант троши много на рекламе или што меће у њега фине мирисе. А то има неку вредност само за нос, али за лице никакву. Ја бих могао навести фирме, које дају добар еспап, али би то личило на рекламу. Сем тога, сваки може и иначе изабрати за себе добар сапун, само ако пази на две ствари. Прво, после обичног умивања кожа не сме остати сува, рапава, крута; друго, сапун мора остати од почетка па све до краја гладак једноставан; ако се круни и ломи, ако постане нераван, онда не ваља.

Наћи добар сапун, то је дакле први важан посао за онога, који хоће да има лепу кожу на лицу. Друга је важна ствар знати колико и како се ваља њиме умивати. Ту нема општег правила за све. Што је за једног добро, то другом може шкодити. Али и ту се је лако наћи.

Сваки зна шта сапун ради с кожом: скида с ње маст и суши је. Ко дакле има масно лице и дебелу кожу, коме се по лицу виде оне познате црне пегице (то су већином људи црне косе), тај треба што више да употребљава сапун. Најбоље је да се у вече, пред спавање умива, и добро да се исапуни. Ако му по лицу избијају и бубуљице, може по каткад да узме и љут сапун, само га мора оставити чим опази, да му се кожа сасвим осушила и да се почела перутати. Таквим ће лицима дакле сапун добро чинити. Разуме се, да се тада не сме употребљавати мастан сапун, пошто је лице и иначе сувише масно.

Сасвим је друга ствар са оним личностима (махом плаве или отворено — смеђе косе), које имају танку, фину, суву кожу на лицу. Оне се морају клонити сувишне употребе сапуна. Кожа им је и иначе сува, па кад би се често прала сапуном, она би испуцала, почела би се перутати, а могла би и букнути и запалити се. У сваком случају, они никад не смеју употребити љут сапун, већ само неутралан или мастан. На то није пазила она госпођа, коју сам у почетку споменуо, и зато је страдала.

На дневном је реду у западним државама. Немачка се поноси што на том путу прва корача. Французи се труде да је стигну. Друге државе такође – нека мање, нека више. Хоће да заштите радника, и фабричког и другог. Да га заштите од сувишног рада, и од болести, и од гладовања у старости, и од несреће и штете по здравље у радионици. У Француској енергични Комб спрема велике законске пројекте о томе, али се многи боје да ће наћи јак отпор код конзервативнијих елемената у скупштини, и да ће предлог пропасти. У Немачкој, благоглаголиви Билов такође обећава, да ће изнети у Скупштини знатне допуне закона о заштити радника. А он ће са својим предлогом добро проћи. Њега ће баш конзервативци помоћи: боји се, веле, ћифтарија социјалнога покрета, па гледа да утиша радника, да му колико-толико смањи беду и невољу.

Као што видите, разни су узроци који покрећу владе и скупштинске већине на тај посао. Мене се то, међутим, ништа не тиче. Главно ми је да се штогод за тај свет учини. Још је главније, да се код нас учини. Јер ето погледајте само како наш радник стоји. Упоредите га са чиновником. За будућег чиновника држава се стара још од раног му детињства. Док је у школи, она се брине да има здраву учионицу, да се не претрпа радом, да добије, ако је сиромах, и одело и средства за учење и добро васпитање. А кад изађе из школе, кад постане чиновник, он има добру радионицу, има одређено „канцеларијско време“ (које није сувише велико, је л’ те?), осигуран је и у болести, и у старости, осигурана му је породица после његове смрти. А радник? Шегрт, калфа, занатлија? Његова је радионица често, врло често мрачна, тескобна, влажна – нико се не стара да буде здрава. Он ради по цео дан, често и пре зоре и дубоко у ноћ – нико се не сећа, да законом одреди колико се сати највише сме упрегнути у рад. Он на раду може осакатити, може постати за рад потпуно неспособан – нико се не чуди, што онда мора у прошњу. Он може комотно удисати и силну прашину и још силније отрове – нико се не пита, може ли без тога бити, могу ли се та прашина и тај отров уклонити из радионице, те радник да не пропада. Он може боловати колико му драго – нико се не буни што ће за то време гладовати. И у таквим приликама живи од детињства још, а кад остари и изнемогне, онда га опет нико не пита како се хлебом храни. То јест ако остари. Ако још као блед, испијен скрофулозан дечко не подлегне каквој било болести. Ако га судба сачува не само свих других недаћа него и најљућег његовог непријатеља – јектике.

Немојте мислити, да ја нешто замерам држави што је свог чиновника осигурала колико је могла. Не. Тако и треба да буде. Ако га не осигура, никад доброг чиновника неће ни имати. Али време је, да се и за радничку сиротињу што учини. Да и радника једаред видимо ведрија лица. Да се не бринемо за његово здравље. Да му осигурамо одмор и сан. Да га ослободимо страха од гладовања у болести и старости.

Тај посао има да изврши Народна Скупштина. Она се досад сетила само радника у повлашћеним фабрикама. Остали радници сами су се довијали да се ослободе по које од тих невоља. Оснивали су фондове за помагање у болести. Имају и по који пензиони фонд. Употребљавали су и принудна средства, да се ослободе рада од 18 сати на дан. Али то све није довољно. Законом се сва та питања морају решити.

⁂

Један посланик говорио је пре кратког времена у нашој Народној Скупштини о радничком питању. Доказивао је, како раднички свет у Србији дивно живи, како свега има у изобиљу и како васцелог живота само благује. Тај господин, који је тако говорио, зове се Ђорђе Генчић. Говорио је, а не зна, да у Србији већ и на селу има такве беде, као и међу фабричким радницима у индустријским земљама. Не зна, да ми имамо рудника, фабрика и да у тим рудницима и фабрикама раде радници, о којима одиста нико не води бриге ни рачуна. Не зна, да имамо малих занатлија, чији је положај још гори но положај правих радника, да имамо шегрта, деце, жена, девојака, чија је судбина исто тако страшна, као и у земљама, где има милиона радника. Тамо им закон бар пружа извесна права, кад остаре, за рад онеспособе или кад им се деси каква несрећа. Код нас имају само право да умру. То је све.

Господин Генчић био је у Србији министар и свакако је уверен, да ће опет бити. Он је и посланик – а док таквих има министара и посланика, дотле ће и радници наши остати у истој беди, у којој су данас.