Аутор: М. С.

  • Кроз Русију

    Свет, који се диви српској војсци, и који жели да сазна тајну њене снаге, биће још више изненађен, када сазна кроз какве су све препреке и са коликих далеких страна наши поданици хитали, да ступе под победоносне српске заставе.

    Они су налазили начина да се извуку из Аустрије, где су хапшени; они су успели да се пробију из Немачке, где злостављани и полицијски пажени; они су, па чак и они без новаца, путовали по две недеље налазећи далеке путеве само да допру у Србију.

    Од Париза до Београда, путовало се по две недеље. Од Берлина, преко Русије, требало је и три недеље. Онима која стижу из Америке, са Новог Селанда, са америчких острва — а њих има на хиљаде — треба више и од месец дана пута. Па ипак сви они журе и мори их само један страх: да не задоцне.

    Има ли још кога народа, који може ово да покаже? Али се зато и има исто задовољство, да их свуда — изузимајући, разуме се, Немачку и Аустрију — дочекују са одушевљењем и најискренијим симпатијама.

    Више од тих група, које је објава затекла у северној Европи, вратиле су се у Србију преко Немачке, Русије и Румуније. У једној од тих група био је г. Васа Вулковић, резервни пешачки капетан. Ево, како он прича о том путу кроз Русију:

    — Што смо се више одмицали од Берлина ка руској граници, на железничким станицама било је све јаче врење и све већа тишма. И наш је воз извесно био један од последњих путничких возова. Немци, не само официри и војници, него и маса гледали су нас мрко и многи од њих нису се устручавали да и гласно покажу колико нас мрзе…

    Али чим смо прешли руску границу одједном смо се осетили као код своје куће. Нешто више; осетили смо сву величину руског колоса и сву ону силну заштиту коју тај колос може дати. Када смо стигли у Варшаву, тај утисак је само појачан. Огромна руска варош, са својих близу милион становника, са својих пет импозантних железничких станица, са безбројем палата и низом форова, који чине утврђени логор око вароши, давала је сасвим други утисак од онога који човек има упознавајући Русију из немачких и аустријских листова…

    Срдачан дочек у Варшави учинио је, да за тили час заборавимо оно што смо последњих дана претрпели у Немачкој. Наш тамошњи конзул Сајдели својски се трудио, да нам бављење у Варшави учини што пријатнијим и да спреми за наш даљи пут све што се може.

    Варшава је била необично жива и необично весела, када смо стигли у њу. На сваком лицу огледала се радост, што је дошао дан разрачунавања. На улицама виделе су се масе одушевљенога савета. И то одушевљење није било извештачено. Јер ваља знати, да је у исти мах са наредбом о мобилизацији изашла и друга наредба којом се апсолутно забрањује продаја вотке за све време, докле се мобилизација не изведе.

    У тренутку, када смо седели у гостољубивом дому г. Сајделија, наишла је кроз улицу и застала пред тим домом безбројна множина света. Руси и Пољаци дошли су да пред српским конзулатом манифестују за Србију. Загрмела је улица од силног клицања Србији, српском Краљу и Престолонаследнику, а затим је цела маса запевала руску химну: „Боже, царја храни!…“

    Клицање и поједине строфе химне понављали су све дотле, докле се конзул Сајдели није појавио на балкону одржао један говор, који је урнебесно поздрављен. Али маса није се удаљавала; она је манифестовала непрестано. Тада је Сајдели изашао поново на балкон и саопштио, да ће им представити једног српског официра. Натраг се није могло и ја сам неколико тренутака доцније морао са балкона да клањањем одговарам на овације које су чињене Србији и српској војсци.

    Одједном, са језом, приметим како се грмљавина утишава и како кроз масу струју једно све јаче.

    — Пст, пст!…

    Ја сам се већ досећао шта то значи пре него што ми је Сајдели дошануо:

    — Хоће да вас чују.

    Говорио сам. Не знам шта: ваљда оно што је данас у души сваког Словена, јер маса је била све раздраганија и кад сам ја завршио, захорила се поново химна. Отпевали су три строфе и онде се опет чуло:

    — Пссст! Псст!

    — Да не траже сада да им и ја отпевам српску химну? запитао сам Сајделија помишљајући на свој глас са страхом.

    — Ваљда неће, одговорно ми је и он у недоумици.

    Срећом одиста нису то хтели него се један од њих захвалио брату Србину и замолио ме да понесем поздрав и тврду реч Србији, да се Русија неће умирити докле год не види општег врага згаженог у прашину и докле не види цело Словенство ослобођено.

    Са химном на уснама и сликом цара Николе Другог, место иконе, на рукама маса се затим лагано удаљила. Када сам после подне био примљен у посету код шефа ђенералштаба варшавског војног округа генерала Оранског (тај округ захвата десет административних губернија) ја сам наишао на исте топле симпатије према Србији и на исто дубоко самопоуздање у нашу општу победу…

    И свуда после, на целом путу кроз Русију, осећали смо то исто. Није било сељака и племића, није било више никакве народности — све то био само Рус раздражен за борбу, одушевљен за словенску ствар. Свуда војска окићена цвећем, свуда руске огромне спреме и свуда масе света са иконом — ликом свога цара…

    У Одеси седели смо на тераси од најотменијих ресторана на самоме мору. Велика уметничка капела интонирала је без прекида „Боже, цаоја храни!…“ Сва лица блистала су озарена неком унутарњом радошћу — на супрот оном мрачном и суморном расположењу које смо гледали на све стране од Берлина до руске границе. Расположени и сами, ми смо жагорили на сав глас српски.

    Одједном једна од двеју дама које су седеле за суседним столом скочи на своју столицу и поче махати капелнику:

    — Српску химну! српску химну!

    — Српску химну! прихватио је сав остали свет.

    Музика је за тренут стала, али је ускоро затим опет почела руску химну.

    Сва срдита дама је наредила келнеру, да зовне капелника. У тренут ока он је већ био пред њом и извињавао се: капела случајно није имала ноте српске химне. Госпођа је без речи отворила своју торбицу, извадила је банкноту од 20 рубаља и пружила му:

    – Пошљите, нека купе!

    Десет минута доцније, уз тапшање и клицање Србији, хорило и понављало ко зна колико пута преко пространог и дивног одеског залива; „Боже правде“!…

  • Једна ноћ

    Било је то у прошли петак.

    Небо се [… над] Београдом се празне облаци од кише, граната и шрапнела.

    Улице опустеле. Укућани се храбре међу собом, премда се лица сваки пут згрче, кад се гдегод у близини распрсне граната у пламени стог: страх од нечег неизвесног, тајанственог голицао је срце, као да га полива хладна измаглица, а ипак је то тако обични ствар, тај прелаз, као кад човек уђе из једне собе у другу…

    Кад прасак мало одумине, промакне поред зида по каква прилика, заурла по који пас негде у даљини, и опет мир… Наједанпут тек крај ограде чује се храпав глас: Нов телегр-а-м!“ Дечко, одрпан, прокисао, гаца по локвама и нуди последње нераспродане бројеве.

    Ноге му помодриле, прокисло одело прилепило се за мршаво тело; низ [о?лопљен] шешир цеде се млазеви.

    — Немој тако, изгужваћеш! — опомиње пружајући свитак кроз прозор, враћа кусур од гроша, крије па опет новине под капут и полази.

    — Зар се ти не бојиш?

    — Неће мене, ја идем поред кућа. Сад је баш код Славије ранила граната два човека.

    И шуња се даље. „Нов телегра-а-ам!“ чује се још дуго кад продужи пуцњава.

    А мрак се спушта; спрема се влажна, језовита ноћ.

    Топовска рика не да васиони да задрема, и ако се увијала у тежак […] огртач…

    Кад сам зазвонио тражећи заштите од граната, рече ми вратар да су се сви склонили у подрум.

    Пошао сам онамо.

    Људи, жене, деца вбегли се овамо у шаролику гомилу под чврсте сводове као у гробници старих замака.

    Оштра мемла изедала је зидове и посула их као крљушћу од брадавица.

    У мутном сутону, што са сливао кроз два оканца чула се тек по која гласнија реч, као на покајању, једино што се нико није могао скрасити за дуго на једном месту.

    Влажна хладовина попиркивала је по скраћеним, здепастим сенкама, јер су се [тела] губила у лаганом уморном, змијовидном комешању целине.

    Овај свечани тренутак научио их је тихом говору и нечујном кретању, да се чак и отворене очи празна погледа укоче као мртва језера и нетремице загледају, као пред каквом наметнисом, што се као јава угурао међу њихове наде и још јаче згуснуо маглу, из чијих је крпа пренадражена уобразиља кројила најневероватније страхоте. Свако је чепркао по сећању, да нађе сличан доживљај, по коме би се управљао у садашњици. Тек је неки слутио, да сваки тај метак отиква као ударцем чекића окова, којима је Лаж вековима спутавала Право и Слободу.

    То пролазно страховање, што троше живце, превукло је лица бледилом, као да им је дуго боловање испило крв, или да се затрла зеленкастом образином утопљеника: такав се неспокојни мир виђа код затворених зверова кад осете паљевину.

    Кужан ваздух слегао се на плућа и терао сан на очи.

    У то закука једна мати, Италијанка, кршећи руке око девојчице, за децом и мужем, што су заостали у кући коју је граната запалила.

    И једино се свештеник кренуо по њих. Остали се само погледали, а у очима као да се бездан отворио у коме на дну чуче грчевито загрљени потмуо бес и страх од неизвесности…

    Напољу се већ сасвим смркло, облаци прекрилили видик, као црне птичурине кад се спуштају дремовне на лежаје.

    Киша је непрестано лила као из кабла и тај зид од водених влаканаца успоравао је мало по мало топовску ватру.

    Смелији су поизилазили у ходник да се проветре и одмах се заметнуо разговор као да је човек на свадби.

    Ми Срби имамо једно добро својство наше се неподерими оптимизам свему смеје; то није толико злоба, колико нека врста животне филозофије. А ко се смеје, тај се савлађује.

    Разговарао сам у једном буџаку са две женске: једном младом госпођом и једном црнопурастом девојком. Кад се за час разредило друштво око нас, пришапнем им: „Ноћас би могли наши прећи“.

    Оне се загледаше. Зар сте ви Србин? Одмах се сетих својих обријаних бркова.

    Сад смо се већ друкчије разговарали. И каква разлика! Док је већина очајавала, што су их њихове рођене власти оставиле на цедилу и стрепили од оног, што би још могло доћи, јер их ништа није везивало међусобно осим празних речи у несвесном кулучењу једном фантому; дотле су други стрепили да их садашње наде опет не оману, нису презали ни од жртава, остављајући сузе за онај час кад буде појединац, пошто се заједнички посао разортачи, обрачунавао своју добит, или губитак. Једне су дресирали да верују, а други су веровали из уверења…