Аутор: Н.

Веома је интересантно чути, како разни народи цене жену, њену вредност и њен карактер. Наш народ створио је о женама изреке, с којима оне могу бити потпуно задовољне. Разуме се, да ни ми нисмо свакад до краја исправни каваљери, али у том случају наше жене могу имати у томе утеху, што су њихове сапаћенице код других народа врло често још много горе прошле. „Жена се мења као априлско време“, „Жени је најлакши посао – оговарати“, „Жена је сат који рђаво ради“, „Жена и девојка траже да се хвале: свеједно им је, да ли је хвала искрена или притворна“, „Свакој је жени милије да буде лепа него добра“, „Свега две добре жене има на свету: једна је умрла, а друга има тек да се нађе“, „Лакше је сачувати торбу пуну мува него једну једину жену“, тако говоре Немци. Него они су већ познати као неучтиви људи, али ни народи о којима се стално прича да су галантни, нису много питомији. „На лисици видиш само реп, а на жени само језик“, „Ко има жену, томе опрости све друге казне“, „Човек од сламе вреди таман онолико колико жена од злата“ – вели Француз. Шпанац каже: „Жена, ветар и срећа сваки час се мењају“, „Кажи штогод жени и свраци, па си казао целој чаршији“, „Чувај се зле жене, а доброј не веруј“, „Само је једна жена рђава, али сваки мисли да је његова.“ Његов комшија Португалац вели сасвим логично: „Жене су излишне кад су ту, а потребне кад их нема.“ Енглез тврди: „Жени је снага у језику.“ „Кад жена нешто не зна, она нагађа.“, „Лако је ђавола у жену утерати, али га је тешко из ње истерати“, „Учини жени по вољи, иначе ће пући“. Али каже и ово: „Има само једна добра жена на свету, а сваки мисли да је његова“. Кинези кажу: „Жени је језик мач, и она се труди да не зарђа“. Талијани имају изреке: „Жена румени лице да не би црвенила“, „Ко изгуби жену и крајцару, изгубио је само крајцару“. Али најчувенија је на свету талијанска изрека: „La donna e mobile.“ Она је, како веле, постала из стихова Виктора Ига:

Souvent femme varie
Bien fol est qui s’ y fie

То значи: „Често жена мења ћуд, будала је ко јој верује.“ Тај стих није измислио Иго, него је, како неки тврде, урезао дијамантом у један прозор на двору Шамброу француски краљ Фрања Први. Други опет казују, да је на том окну писало само: „Toute femme varie“ (свака је жена превртљива). У вези са том краљевом изреком прича се ова анегдота. Тек што је краљ урезао те негалантне речи у стакло, а приђе му његова сестра, Маргарета од Наваре. Она прочита шта је краљ написао, и стане му тврдити, да му може за час навести двадесет примера мушке превртљивости. „То није ништа“, одговори краљ, „наведи ти мени, ако можеш, ма и један пример женске сталности.“ „А можеш ли ти мени показати и један случај женске несталности?“, упита опет краљица. Краљ јој одмах спомене један случај, који се баш у то доба десио. Неки дворски племић био је тих дана због неке кривице ухапшен, а његова се жена одмах користила том приликом, па је побегла с једним младим пажем. Кад је краљ навео тај пример, сестра му одговори, да ће се тек доцније видети шта је било у ствари. Краљ се на то насмеје и рекне: „Ако се од данас за месец дана докаже, да жена тог племића није ништа крива, ја ћу онај прозор разбити и учинићу ти шта год ме замолиш.“ Није после тога прошло ни неколико дана, па одбеглог пажа ухвате, али не у друштву са неверном женом ухапшеног племића, већ са самим – племићем. Жена му се била преобукла у мушко одело, па је седела у затвору, а он у њеном оделу побегао са пажем. Разуме се, да је краљ одмах све помиловао. И као некада краљ Фрања Први, и данас се још већина људи варају у карактеру жена.

Идући јуче од кафане „Лондона“ на ниже према министарству финансија спазих на тротоару једно овеће писмо. И ако се код нас Срба не поштује штампана и писана хартија као код Китајаца, него се немилосрдно гази ногама, ипак се ја некако махинално сагох и подигох то писмо са земље. Оно беше по старинском начину савијено, но адреса му је била већим делом већ одерана. Једино што могох на њој још прочитати, беше: „Ово писмо предати се народ по…“ Не и то је било довољно за мене да се досетим е је оно упућено извесно неком од нар. посланика. Није ми обичај да туђа писма, ма и нађена, читам, но у овом случају морадох одступити од свога правила већ и зато, да видим, коме треба да га предам. Прочитао сам га и ево шта пише у њему:

Газда Томо (а може бити и Тошо?)

Које ми сељаци твоји и ваши бирачи тебе пишемо и поздрављамо, и велимо ти да ти одмах поднесеш терпелацију на министере због што су се уча и попа позавадили на славу код Трише Кљајина, па уча казо попи да је прошло курџонско царство, па попа казо учи да неће вала ни радикалско трајати док је света и века. Па онда се умешао онај Рада Ћопа напредњак, што смо му вадили чест и за кмета га бирали и он каже да ће опет они бити што су и били. И онда је измеђ њих скоро дошло да вуна полети, и то да питаш у скупштини, сме ли то тако да буде и да нам попа данас прети курџонским царством. Па ми овамо све чекамо да нам дођеш и очи наше већ побелеше чекајући те а богме говори се свашта. И па каже да сте се ви позавађали и да ништа не можете учинити, па вели да су вам и министери мало полени а кад им треба што крупно да сврше увек, каже, питају Генчића за савет. А уча нам чита у новине како ћете да мењате закон о чколама и вели да је то зло и наопако, а он је касти наш човек и њему верујемо. И још нам уча чита да неки министер Тодор прави закон за шуме, па да ни то не ваља а ми ка велимо нек он шуму не дира то је народско. Па чита да ви у скупштину оћете да дижете порезу, а знаш како је била реч да се то не може и да ћете ви терете с народа одујмити. А учи чест и поштење, но баш ни њему не можемо то веровати што прича да министери траже да се удари нека ђавоља трошарина на ракију и на вино и то динар на кило вина и на кило ракије. Каква још трошарина, Бог их видио, истрошила им се ребра да богда, ко што се троши народска грбача.

Него ми се ко тврдо уздамо у тебе и и друге наше људе, да то не дате, пошто сте живи јер знаш, богу хвала, да нам је и овако тешко и претешко. Него да ти са онима из смедеревске Јасенице. Уча нам је чито да они веле како народ доста плаћа, па ако треба још нека плаћају господа. И добро кажу они и то је нама много у вољи. И вели нам још уча да би још све лако било, већ да обилазите буџет ко маче око вреле каше, а тај буџет је вели много тежак, а ми вас поздрављамо кад је тежак ви га мало олакшајте. Ави свршавајте ки људи народна посла и разилазите се час пре кући, а министерима припретите да чувају народну пару, да не буде што нам уча чита у јелеке повике: куку Тодоре. А за ону терпелацију да тражиш да се попа казни јер је он либерал, а узу нико ништ да не дира, јер је он наш. И млого те поздрављају твоји сељаци села злослутнице.

Тако гласи ето то нађено писмо. Ја међу посланицима знам смо једног Тому, а Тошу баш ни једног. Тај Тома ми је стари познаник и зато потражих њега и упитах, није ли он изгубио неко писмо.

„Нисам — вели — а што питаш?“

Ја извадих из џепа писмо и прочитах му га. Тома само трепће очима и кад ја доврших читање он узвикну:

— Какво село Злосутница, Бог те видео? Та ти си бар новинар и треба да знаш да у мом крају таква села нема. А оно, бога ми, што у том писму, пише није баш без везе. Како ти добросретници из Злосутнице гуде, тако ће бели да подвикну свима нама и они наши. Него ти, славе ти, поцепај то писмо. Шта да тражиш вазда чије је?

— Е, не могу, Томо, то је писмо, како ти и сам видиш доста симптоматично и ја ћу баш зато да га турим у новине, а тако ће лакше доћи и онај до њега, чије је.

— Па кад ти је баш тако симпатично — одмахну руком Тома — а ти га вала дај баш и у новине!

И ја ево то и учиних.