Аутор: Небојша

Наш стални дописник из Призрена, чије су интересантне и лажне извештаје наши читаоци већ толико пута имали прилику да читају, шиље нам ово писмо, које најбоље црта арнаутску обест, немир турских власти и очајно стање у Старој Србији.

---

Призрен, 18 марта 1904.

Судећи по припремама турске војске, изгледа да није далек сукоб између ње и Арнаута. Брига овдашњег мутесарифа и руског консула да се варош заштити од евентуалних напада арнаутских, имала је добрих резултата: из Ђаковице је стигао амо Саид паша са два батаљона војске, а данас стижу и из Феризовића два табора анадолских редифа.

Три и по батаљона аскера заузела су све улазе градске. Најјаче су посаде, међутим, код Кури-Чесме, на путу за Љуму и испод Цвилена, пола сата јужно од Призрена.

Ове су превентивне мере предузете да би се Арнаутима стало на пут, ако би покушали да приведу у дело своју намеру: да освоје Призрен и да одатле диктују турским властима и Европи.

Нико овде још не верује у успешност једног таквог напада од стране Арнаута, али се зато сваки чуди овом турском јавашлуку. У Љуми је батаљон и три чете аскера у правој опсади, па не само то, већ се они налазе у опасности да се или предају, или изгину од глади. Мост на реци Љуми разрушен је и свака комуникација између Призрена и Љуманског средишта Бице прекинута је. Тако исто данас је стигао овде глас, да су разуздани и побуњени Арнаути, који су дошли чак из Жуга (синоћ су били у Врбници) заузели мост на Дриму, на скадарском путу и тиме отсекли побуњени крај и од Скадра. Међутим за све то време турска војска не ради ништа да их или благовремено растера, или да им пресече пут к Призрену. Турским властима и турској војсци прече је да Призрен утврђују! Уосталом за цео онај покрет има да се нарочито захвали самоме валији косовског вилајета, Шаћир паши, који је својим беспримерним попуштањем и јавашлуком и дао маха Арнаутима.

За сада ситуација је непроменљива, а војска непрестано стиже. При овој блиској опасности која прети нама овде у Призрену, ја сам готово и заборавио на Ђаковицу. Међутим отуда нема ничега утешнога: валија шета своје госпоство, уз пратњу неколико батаљона кроз нахију, без граје и, без пушке и без топа, а изгледа и без икаква посла, јер нема с ким ни да преговара, нити пак има коме да попушта, пошто су се сви Арнаути из Ђаковачке нахије повукли у неприступачне кланце планинске.

У Пећи, чујем, анархија сваким даном све више узима маха; она се управо у целој њеној околини зацарила и не изгледа да ће скоро престати. Бес је обузео све Арнауте; зликовцима тамошњим сад се дала згодна прилика да се наплате „Каурима“ за њихову дрскост што су их тужакали по судовима, те су за једно време морали да обуставе свој разбојнички посао. Одмазда је ових разбојника сурова: живот рајин, иметак њен, рајине жене и ћери жртве су свакодневне!

Војничке постаје до селима, о којима сам вам у прошлом писму нешто рекао, које су тобож понамештане да одржавају некакав ред, врше своју дужност онако алатурка: затворе се у селима која тобож чувају, хране се на рачун руинираног нашег сељака, по тек у три или у четири дана извуку се једном и обиђу село — и то не даље него два сахата у кругу — и чују ли случајно да су где у близини харамбаше и разбојници какви, уместо да надају потеру за њима, они нађу за згодно баш тада или да отклањају по коју молитву, или да ручају, или униђу у какву оближњу „каву“ ту пију и елбетују до неко доба, само да се не би где год са „рђавим људима“ сукобили. Ето таквима је „царским већилима“ поверена судбина, живот и имање овамошњег нашег бедног Србина, чини ми се и о Бога заборављена!…

— Већ има три-четири дана како кружи глас, чак и међу званичним турским круговима, да је нова пореза на стоку за ову годину суспендована за Арнаутлук. Ма да сам од добро обавештеног једног свог пријатеља сазнао, да је та пореза укинута, ипак се не може ништа још позитивно тврдити: наиме, да ли је то само један маневар више оних из Цариграда, да ли је збиља турска влада попустила Арнаутима и спасла их те нове порезе, или је та пореза скинута са свију турских поданика. Ко зна!

— Призрен, 19. фебруар 1904. год.

Арнаутска буна још није свршена, узпркос свима званичним извештајима турским. Ма да је наш „Цариградски Гласник“ донео вест да се косовски валија Шаћир паша вратио у Скопље, понев најлепше успомене од дочека у Ђаковици, морам признати да ме је то саопштење непријатно дирнуло, јер оваквим писањем и овај једини српски лист у Турској иде на то да што више распростре тенденциозно сковане турске лажи. Овако писање „Цариградског Гласника“ имало би смисла само у том случају, кад би његови руковаоци унапред уговорили са српским читалачким светом да све вести „Цариградског Гласника“ разуме обрнуто, а не како је у њему написано.

Шаћир паша је још у Ђаковици. Арнаути су исто тако још на окупу, истина не више у маси, него растурени у мањим гомилицама по околним селима. Да би се спречило даље крвопролиће, Шаћир паша је отпочео де води преговоре са незадовољним и побуњеним Арнаутима.

Сматрам за потребно да нагласим са колико обазривости и обавештења ваља објашњавати долазак Шаћир пашин у ове побуњене крајеве. Неумесно је, бар у овој буни, приписивати Турцима неке задње намере: као да су је они сами изазвали како би на тај начин нашли згодан претекст, да што више војске искупе у Ст. Србији. Јер, ма да је арнаутска буна узела била у почетку озбиљне размере, ма да је Шемседин паша имао великих губитака у борбама Баба и Лочес, турска је влада послала око десетак-петнаест батаљона војске не по сопственој вољи да у гуши устанак, него је на то нагнана енергичним настојавањем и тражњом овдашњих консула. Да су, према томе, цивилни агенти били мање упорни у своме захтеву код Хилми паше да сам валија оде у Ђаковицу, сигурно је да се валија не би ни макао из Скопља, нити би се слала икаква војска у помоћ Шемседин паши. Према томе, по нашем мишљењу овде, неистинито је представљено у страној штампи, — нарочито енглеској — као да је инспирисана и изазвана од самих Турака, да би им се дала, како се тамо вели, могућност да појачају број својих регимената у Ст. Србији.

Колико је погрешно ово тврђење каже нам тај факт, што Турци само чекају прилику па да ту своју војску повуку натраг из Ст. Србије — у Маћедонију, и да није страних консула, они би то и учинили. Дакле, изашиљање валије и толике војске овамо треба приписати само страној акцији.

Сам, пак, рад Шаћир пашин у Ђаковици ваља узети озбиљно у процену. Од како је Русија заузета на Далеком Истоку, од тада су Турци данули душом. Има већ и јасних симптома који то очито доказују, а један је од тих симптома тај, што се валија труди свима силама да се на миру раскрсти са Арнаутима и да поведене преговоре са арнаутским првацима не напушта. Као што ме извештавају, он се стара свима начинима да угоди Арнаутима, и готов је да им прави и такве уступке, које им Турска не би чинила иначе да није Русија заузета својим пословима.

У овој политици попуштања Турака према Арнаутима ваља видети живу жељу оних првих да се што пре отарасе арнаутске буне, да би могли слободно управити сав свој рад на другу страну — на Србију и Бугарску, које би могли, мисле они, потући сада када им Русија не може помоћи. Сем тога ови симптоми доказују још и то да се и турска политика сада састоји у томе да се свим могућим начинима избегне озбиљно увођење рефорама. Турској се сада дала згодна прилика да научи памети непослушне Арнауте који су, у последњим сукобима отпратили на онај свет више од 500 војника, неколико нижих официра и једног бамбашу, али она (Турска) неће да се користи приликом, што доказује основаност нашег тврђења да њој није стало до увођења рефорама.

У Ђаковичкој буни има и једна рђава страна вали-пашина. Било из својих личних антипатија према Шемседин паши, било из жеље да се умили Арнаутима, Шаћир паша се је свима силама трудио да докаже како је за ђаковичке немире крив Шемседин паша, који је „пренаглио и почео да пуца на Арнауте, а није покушао да их мирним путем растера.“ Шемседин паша је чувен са своје неумољивости и строгости према, преко сваке мере разузданим, Арнаутима, али је он и једини, по овдашњем мишљењу, који је у стању да Арнаутима утера рогове у главу и учини их мирним и покорним поданицима Султановим.

И овај рад Шаћир-пашин тумачи се онако како се и заслужује: наиме, да му је намера била да изигра дипломацију, да докаже као да није ништа у ствари ни било, и да сву кривицу свали на Шемседин пашу.

У осталом слично објашњење ђаковачке буне продрло је као турско званично саопштење у немачкој штампи (тамо се вели како је за све догађаје око Ђаковице крив кајмакам, који је рђаво схватио пуцњаву из пушака, пошто су се Арнаути само веселили — него је наредио да им се пуцњавом и одговори). Па ипак, поред свег таквог рада Шећир пашиног, ситуација је још врло озбиљна и опасна, и бојати све даљим силнијим нередима.

Из Пећи не стижу никакви гласови. Све што знамо, десило се пре 11. ов. месеца.

На глас да су се Арнаути у Ђаковици и околини побунили, ми смо се обратили једном пријатељу у Призрен с молбом, да нам о томе напише извештај. Он нам је одмах написао ово интересантно писмо, које износимо, не мењајући ни једне речи у њему.

Призрен, 4. фебруар 1904.

Драги пријатељу,

Док смо ми Срби у Призрену прослављали дане у успомену на значајну 1804 годину, од које је 30 јануар само један од светлих дана, дотле је нашој непосредној близини, око Ђаковице и у Ђаковици падао турски војник за војником од мартинке побуњених Арнаута.

Арнаути неће реформе!

Они хоће и даље да бесне, хоће и даље да свом бесу приносе невине жртве, они хоће и даље да растурају српска огњишта, да пале српске куће, да грабе српске девојке, да муче невину српску чељад, они хоће и даље да буду господари живота и имања свакога Србина.

Малисори, Шаљани, Краснићи, па други фисови арнаутски из Пећске и Ђаковачке нахије држали су претходно зборове и решили, најзад, да протествују против турских власти које пристају на ђаурске реформе, тиме што ће се, оружјем у руци, успротивити сваком увођењу на далеко чувених турских рефорама.

28 јануара био је заједнички збор велике множине Арнаута у Малисији, где је, уз дивљачки крик обесних Арнаута: „Спосдуом бедатат!“ (нећемо новотарије!) од кога се небо проламало, решено да се пође и нападне на Ђаковицу. Од једне подробно извештене личности сазнао сам да је на том састанку са кога се пошло на Ђаковицу било преко 10.000 наоружаних Арнаута.

Шемседин паша, који је одавде отишао још при првом арнаутском скупљању, поведе из Ђаковице три батаљона војске и неколика брдска топа у сусрет нападачима. Шемседин се из Ђаковице упутио био уз Дечанску Бистрицу ка селу Прилепу (између Ђаковице и Пећи) близу Јуника, и ту наиђе на велике посаде арнаутске. 31 јануара, у 2 и по сахата после подне отвори се жестока борба која је трајала све до 10 и по сахати у вече. Арнаути су имали много већа број бораца и врло згодне позиције, док је Шемседин међутим имао само око 2700 људи, са мало џебане а готово ни мало хране. Један ми је Ђаковац, Арнаутин, данас рекао да је било врло много жртава и с једне и с друге стране, и да број које мртвих које рањених палих у овом опасном сукобу, износи око 900 људи. Поред многих војника и нижих официра, у овом сукобу убијен је и један бимбаша (мајор).

Док је Шемседин паша издржавао формалну битку — топови су се чули и у призренском пољу — дотле су Арнаути из Хаса, иза леђа Шемсединових, напади на Ђаковицу, продрли у варош, разрушили и запалили кућу Махмуд аге Гостиварлије, покушали да заузму хућумат, али, не успевши ту, врате се на варош и ту настане крваво клање по варошким улицама. Три батаљона војске што је било у вароши, успе, најзад, да растера Арнауте из вароши.

До јуче (3 фебруар) Арнаути из Хаса, којима су дошли у помоћ и Подримци, нарочито полушки и острозубски барјак, држали су у формалној опсади Ђаковицу. Тад је Шемседин паша успео да се спасе опсаде Арнаута у кланцима код Прилепа и стигао је у Ђаковицу. Шта је све даље било до данас, немам никаква извештаја, јер је пут Призрен Ђаковица затворен и нема живе душе која би отуд стигла.

Јуче је из Феризовића пошао косовски валија Шаћир паша, дивизиони генерал, са 10 батаљона војске и 10 топова у помоћ Шемси паши. Овдашњи енергични и правични мутесариф отишао је на договор са валијом у Суву Реку, а с њим су отишли, како чујем, а руски и аустриски вице-консули и католички бискуп. У Призрен долазе пет батаљона војске, јер је овде до сада био само један редифски табор приштенски. Страх је велики овладао у Призрену да се на побуњене Арнауте на угледају и наши Љумани и Горани, који за сада још мирују. Али ипак код оваких догађаја Призренци им се сваког дана надају доласку на бесплатне конаке.

Не могу ништа предвидети како ће се ове ствари развијати. По оцени добрих познавалаца ондашњих прилика ситуација је врло озбиљна и могу се свакога часа обновити догађаји из година 1877 и 1882, кад су Арнаути успели били да потпуно овладају овим крајевима.