Аутор: Др Слободан Рибникар

Откако сам лекар, ретко сам кад наишао на дете које није, мање или више, бледо, малокрвно. Образи му, то јест, могу и бити румени, али кад га човек боље загледа, кад му погледа оно бледило на унутрашњој страни очних капака, на уснама и на месу око зуба, кад му опипа оне млитаве мишиће, кад га пипне за врат и нађе тамо она зрнца, оне бројанице од натечених жлездица, — тада ипак види, да је дете и покрај румених образа слабо, малокрвно. То родитељи врло често и не примећују. Колико сам пута само ја доживео, да ми се који познаник хвали, како има здраву, једру децу, „као румена јабука“, а кад сам доцније ту децу прегледао, видео сам да нису ништа умакла испред већине наше београдске деце. Зато родитељи не треба ни да се ослањају у том погледу само на свој суд, него треба с времена на време и свога лекара да питају за мишљење, како им деца напредују и расту.

Што су нам деца у тако великом броју и степену слаба и малокрвна, томе су криви врло многи и врло различити узроци. Ја ћу навести само неке од њих, који ми изгледају најчешћи и најважнији.

1. Малокрвност код детета може, пре свега, да буде урођена. Кад су родитељи слаби, болешљиви, или сифилистични, или пијанице, или кад су сувише млади ушли у брак, или кад је мати за време трудноће морала да сноси болест, бригу и невољу, тада ће дете сигурно бити слабо и малокрвно.
2. Али и здраво и једро дете постаће малокрвно, кад се неисправно, недовољно храни, било већ у првом детињству, као одојче, било доцније.
3. Осим због неисправне исхране може дете да постане слабо и малокрвно и због рђавог стана, у коме нема довољно ваздуха, светлости и сунца. То је врло често узрок малокрвности нарочито код варошке деце; у већим варошима немају деца често пута довољно ваздуха и сунца чак ни онда кад им је стан сам по себи потпуно исправан, зато што у нашим већим варошима нема довољно паркова, дворишта и слободних игралишта за децу.
4. На здравље детиње утиче врло штетно у том погледу и недовољна телесна чистота. Код нас се само одојче уредно држи, а одраслија деца нити се перу нити купају колико треба, колико је, то јест за здравље неопходно потребно.
5. Многа деца постају слаба и малокрвна и зато, што се код њих не одржава правилна сразмера између рада и одмора, и између умног и телесног рада. То нарочито важи за школску децу, која се код нас врло често толико оптерећују послом, да немају довољно времена ни да се испавају, а код које готово нико не води рачуна о оном правилу, да је уз умно васпитање потребно увек и паралелно физичко васпитање и јачање, ако се хоће да деца не постану слаботиње и богаљи.
6. Малокрвност може да изазове и неупутно одело. Нарочито оно често а непотребно стезање око струка (мидером, корсетом), што је толико узело маха код наших девојчица, може да буде врло штетно у томе погледу.
7. Најпосле, малокрвност код деце може да буде и последица друге које болести, која у њима тиња или цвета. Тако су, на пример, малокрвна деца, која болују од скрофулозе, туберкулозе, сифилиса или друге које заразне болести, или која имају енглеску болест, или која пате од које болести у органима за варење, или у бубрезима, и тако даље.

У тих седам тачака побројао сам, мислим, све важније узроке дечјој малокрвности. Неки су од њих код нас тако чести, тако свакодневни, да морам о њима, идуће недеље, нарочито још да говорим.

Сваки добар Србин појешће ових дана више меса него што му треба, јешће га толико, да ће често и желудац њиме покварити, и у том празничном послу такмичиће се људи који су постили свих ових шест недеља, са онима који су само по томе знали да је био пост, што на улицама нису сретали сватовске фијакере. Зато је сасвим у реду, да и ја данас говорим о месу.

Али није ми то једини разлог, што сам за овај дан баш тај разговор изабрао. Имам још један: Празник је, велики празник, па нисам рад да својим читаоцима кварим добру вољу, да их плашим причањем о којекаквим тешким болестима. И зато сам за разговор изабрао једну мање-више кујинску тему, која ће занимати и оне који не маре да слушају докторска предавања.

Тема је та, одиста, врло примамљива, јер се извесно ниједан разговор неће ових дана тако често чути, као разговор о месу, то јест, о прасету и ћурки, и ја баш о томе истом предмету хоћу да говорим: о томе, које је месо боље, лакше за човека а које теже, и како треба месо готовити, да буде и укусно и лако сварљиво.

Као што се види, нећу говорити о томе, које је месо јача, снажнија храна за човека, а која слабија. О томе и не може бити речи. Јер мада се код нас, на пример, верује, да добра ћулбастија даје много више снаге него исто толики комад код другог меса, ипак то није тачно. По садржини својој, по своме хемијском саставу сва су меса приближно једнака, и једина је готово разлика у том погледу међу њима у томе, што је неко масније а неко посније. Што, међутим, чини главну разлику међу разним врстама меса, то је њихова лакша или тежа сварљивост, и ја ћу одмах на то питање и да пређем.

Да ли ће човек лако или тешко сварити месо које добије за ручак, то зависи од разних околности. Ја ћу их све укратко побојати.

1. Лакоћа варења зависи, пре свега, од тога, од које је животиње месо узето. Најлакше се вари у опште месо од живине, а међу самом живином долази на прво место пиле и голуб, па онда ћурка и јаребица, и најпосле гуска и патка, које се много теже варе него живина са белим месом. Иза живине долази телетина, па онда лака, бела риба (смуђ, штука) после па говеђина, и на последње место свињетина и овчетина.

2. Крто месо, у коме нема масти, много се лакше вари него масно месо. И то је један од разлога, што се, на пример, свињетина теже вари него ма које друго месо, а то је исто тако разлог што и код саме свињетине има разлике: мршава кртина је много лакша од масних комада.

3. Да ли ће се месо лако или тешко варити, зависи много и од тога, колико је пре тога лежало. Кад се животиња закоље, она се после извесног времена укочи, исто онако као и мртав човек. Докле год та укоченост траје, дотле је месо од те животиње суво, тврдо, жилаво, па и теже за варење. А после неког времена укоченост се изгуби, и месо постане меко, крто, лако сварљиво. Зато се (бар у другом свету) месо и не износи на продају пре него што не одлежа дан или два, то јест пре него што заклана стока не изгуби своју укоченост. То важи за крупну стоку (а и за дивљач), а домаћа живина може се такође остављати да одлежи, али не мора: она је сасвим лепо употребљива и одмах, чим се закоље, а то значи још пре него што укоченост и наиђе. Ко дакле хоће да има сочно и мекано печење од живине, тај нека коље живину или један дан пре него што ће је пећи или непосредно пред печење. Али, разуме се, ко оставља месо да одлежи, тај нека га држи на хладном месту, да не почне да трули и заклоњено, да га муве на упљују.

4. Кад је у питању лакоћа варења, није свеједно ни који ће се комад од заклане животиње узети за јело. Бело месо од живине, на пример, лакше се вари него црно, говеђи бифтек лакше него говеђи бут итд.

5. Свако месо у опште лакше се вари кад је од младе стоке, а теже кад је од старе.

6. Како ће се месо сварити, то зависи донекле и од тога, како је зготовљено. Кад се месо пре пржења добро налупа, оно ће бити мекше и лакше за варење него кад се нелупано пржи. Исто тако лакше ће се сварити кад је исецкано или измељано, него кад је у једном комаду. Што се, пак, тиче питања, које се месо лакше вари, да ли пресно или зготовљено, ту су мишљења одвојена: неки тврде, да је за желудац лакше пресно месо, неки су супротног мишљења. А кад то питање није решено, онда се, сасвим природно, не може поуздано одговорити ни на питање, да ли се лакше вари добро печено месо или недопечено, полукрваво („енглиш“).

Него то и није од бог зна какве важности. Много је важније знати, да ли је за стомак лакше кувано месо или пржено или печено. А на то питање лако је одговорити: На брзину варења то нема утицаја; и кувано и пржено и печено месо у главном се подједнако лако вари.

Али ако начин готовљења нема утицаја на брзину варења, има га на укус меса. Да је кувано месо у опште неукусније него пржено или печено, то је позната стар: при кувању извуче вода из меса баш оно, што му даје пријатан укус и арому и што га прави сочним те месо остане сувопарно, неукусно. То је, као што рекох, позната ствар, ни на томе се нећу ни задржавати. Али имам нешто друго да напоменем: Кад је реч о укусу меса, онда није свеједно, на који ће се начин у опште кувати или пржити или пећи. Да објасним то.

Кад се комад меса, који хоће да се кува, спусти у врелу воду, онда се одмах на његовој површини начини чврста кора — беланчевина, која је дошла у додир са врелом водом, прегруша се, стврдне се, исто онако као што се беланце у јајету стврдне, кад дође у врелу воду. Та кора онда не даје соковима из меса да излазе напоље, не пропушта их, и готово сав сок остане унутра у месу. Тако кувано месо остане дакле сочно и укусно, а чорба онда, разуме се, испадне танка, рђава. А кад се месо спусти у хладну воду па се лагано кува, онда се она кора не направи тако брзо, месо испусти много сока, и кад се тако скува, оно дође суво, неукусно, а чорба укусна и јака.

Што бива при кувању, дешава се и при пржењу и печењу. Кад се комад меса спусти на врелу маст, он одмах споља порумени, добије исту онакву кору, и месо остане сочно и укусно, а кад се метне на млаку маст и на слабу ватру, месо ће изгубити много сока и исушиће се. С печењем исто то бива: ако се одмах метне на добру ватру па онда пажљиво пече, постаће и „реш“ и сочно, а на слабој ће се ватри исушити.

То су, истина, све ствари, које куварице из искуства већ одавно знају, али ја сам их ипак изнео, да бих бар објаснио, зашто је то, то јест какав се процес при томе дешава.

И сад, кад сам објаснио, како треба спремати печење, ја својим читаоцима желим срећне празнике и здрав стомак и после празника.

Кад је прошле недеље умро Пера Тодоровић, нико није, говорећи о њему, споменуо једну његову особину, која је извесно била од врло великог утицаја на његово здравље, а може бити и на његов јавни рад. Пера Тодоровић је, наиме, био морфиниста, навикао је, то јест, био да сам себи уштрцава под кожу морфијум, као што други навикну да пију ракију или да пуше дуван. А то је, као што рекох, могло имати на њега двојак утицај, и пошто он није био једини морфиниста ни у свету ни у Србији, то је мени на реду, да кажем коју реч о таквој употреби морфијума.

Морфијум је главни саставни део опијума, који се добија из недозрелог мака. И један и други употребљавају се као лек, а спадају, као што сам једанпут већ казао, у ону групу лекова, што опијају човека и блаже му болове. Зато су они права благодат за човечанство — док су лек, док су, значи, у рукама лекаревим. Али не употребљавају се они само на тај начин, још чешће (бар опијум) служе они људима као средство за уживање, као посластица, исто онако као и алкохол и дуван, и онда су велика несрећа и за појединца и за читаво друштво.

И опијум и морфијум су, међутим, отрови (већ пола грама опијума може да убије човека), и онда је на први поглед неразумљиво, како их људи могу узимати тако често, из дана у дан, и то у великим количинама. Али разлог је за то врло прост; опијум и морфијум спадају у оне отрове, на које се човек врло брзо навикне, тако да их мора узимати у све већим количинама, ако хоће да осети њихово дејство. А дејство је њихово, као и код алкохола, бар за извесно време пријатно: човек се од њих осећа у први мах врло добро, весео је, разговоран, безбрижан, и тек доцније задрема и заспи.

То пријатно осећање и јесте главни разлог, што опијум и морфијум не служе људима само као лек. Кад се човек поболи па против болова добије од лекара морфијум, он се доцније маша тог спасоносног лека и кад какав мањи бол добије, а после почне њиме да растерује и бригу, и тугу, и јед. Тако постају морфинисте; тако је и Пера Тодоровић постао морфиниста, још пре тридесет и неколико година, кад је боловао од црне џигерице. А на опијум се, у извесним земљама, људи навикну и без болести, исто овако као код нас на дуван, зато и има тако много света који се трује опијумом.

Цео Исток, докле ислам допире, па онда све земље Хиндуса, Монгола и Малајаца стотинама година већ употребљавају опијум; негде га пуше, овако као ми дуван — поглавито у источној и јужној Азији, а негде га једу — у главном у исламским земљама. А из тих крајева почела се пре неколико деценија употреба опијума ширити и у друге, западне земље, највише у Северну Америку и Енглеску, тако да су данас и оне пуне „опиофага“ и „опиофила“.

Али ипак, ниједна земља на свету не троши толико опијума колико Кина, и Кинези имају за то да благодаре у првом реду Енглезима: Енглези производе у својим индијским колонијама опијум и морају негде да га продају, а где ће наћи више потрошача него у једној многољудној Кини? Сироти Кинези бранили су се неко време од те несреће и нису допуштали да се у њихову земљу увози опијум али су Енглези због тога заратили с њима, и после тих „опијумских ратова“ Кинези су попустили.

Данас се из Индије у Кину увози просечно по 7 до 8 милијуна кила опијума годишње. Од њега се тамо прави неки екстракт, такозвани „чанду“, и тај се меће у лулу и пуши.

Кад Кинез припали чанду, он постане блажен. Весео је, разговоран, насмејан; лице му се зарумени, очи засветле; по целом телу проспе му се нека топлота, милина; бриге га оставе, будућност му изгледа светла, лепа; све што намерава радити, изгледа му лако, све што жели, сигурно. После омлитави, занесе се, заспи. А кад се опет пробуди, кад уђе у живот, у невољу, бригу и беду, он може опет да припали чанду и опет да снева и ужива. Док најпосле не подлегне опијуму, док му отров не сруши организам. Тада изгуби апетит, изгуби сан, глава га вечито боли, лице му постане бледо, пепељаво, очи упале, тамне; тада почне да заборавља на породичне и друштвене дужности, изгуби енергију, снагу за рад. И лека му нема.

Што бива с Кинезом, то бива и са човеком друге расе, кад почне да пуши или гута опијум. А као што опијум разруши човека, исто га тако разорава и морфијум. И ето, зато ја и помишљам, да при оцењивању Пере Тодоровића, јавног радника и политичара, не би, можда, требало губити из вида ни Перу Тодоровића, морфинисту.

Ко мало више шврља по Београду, тај је последњих дана имао прилику да види све више оних кобних табли, на којима пише: „Пази, у ову кућу не улази; у њој влада заразна болест шарлах“. А како је овде, У Београду, исто је тако и у многим другим местима у Србији: долази јесен, а с њом, где више где мање, и ти несрећна зараза. Зато чујте шта ћу вам рећи.

Нећу данас да говорим, како шарлах изгледа, како почиње и како се свршава; то је за овај мах споредно. Главно ми је да изнесем, како се зараза шири и како се, према томе, човек може од болести сачувати. То треба да зна свако, коме лежи на срцу здравље његове деце и његовог народа; иначе неће бити велике вајде ни од каквих ни најстрожих мера, које санитетске власти предузимају да би заразу сузбиле.

Шарлах се, дакле, добија на три начина:

1. непосредно од болесника,
2. од ствари које су са болесником долазиле у додир,
3. од људи, који су имали посла с болесником, па се онда мешају с другим светом (они могу преносити заразу и ако се сами нису поболели).

То троје треба, за време заразе, непрестано имати на уму. И према томе да треба, пре свега, нипошто улазити у кућу, где има таквих болесника. Осим тога, не треба из кућа, у којим има шарлаха, узимати никакве ствари. И најпосле треба се клонити свакога, који у кући има болесника од шарлаха.

Ово прво лако је извршити, бар по варошима. Јер ту се бар већином зна, у којим кућама има заразних болесника — негде се на таквим кућама виде табле са опоменом, а негде пред вратима стоје и стражари који не дају да се у њих улази. Опасности, која долази од ствари што су с болесником биле у додиру, такође се није тешко сачувати: не треба уносити у кућу никакву стару, већ употребљену ствар; нарочито не треба допуштати деци, да узимају туђе играчке или туђе књиге, писаљке и т. д. И то се, дакле, како-тако може извршити. Али како ћемо се сачувати ове треће опасности? Како можемо знати, ко се све мешао са болесницима, па да га се клонимо?

То не можемо знати, и зато сам ја и казао, да заразу не може угушити никаква санитетска власт, ако и сви појединци не буду тачно обавештени како се зараза шири, па онда према томе не буду и поступали. Сви они, дакле, који долазе у додир са болесником, нека се сами клоне осталога света; нека не одлазе у канцеларије, у радионице, на пијацу, у кафану, на шеталиште, нека се на возе на трамвају. То од њих тражи правда, човечност; иначе су несавесни људи, често пута чак и обичне убице.

Али није ни то главни узрок, што се каткад шарлах у вароши шири, ма да са против њега предузимају све могуће санитетске мере. Има томе још два узрока, и они су чак најважнији.

Први је у томе, што се болесници пре времена пуштају из куће. Ево како: Сваки болесник од шарлаха може да зарази другу децу од првог дана своје болести па све док се потпуно но исперута — у најмању руку за пуних 5 до 6 недеља. Често се, међутим, дешава, да болесник изгледа здрав већ и после 3 и 4 недеље, и онда ће га понеки родитељи, насупрот лекарским наредбама, почети изводити „на ваздух“, у шетњу, возиће га и колима и трамвајем, и зараза ће се ширити на све стране. Зато и молим све оне, које снађе несрећа да им који од укућана добије шарлах: Не изводите болесника никуда из куће, докле год лекар не констатује да је потпуно оздравио; кад то буде, он ће наредити да се кућа дезинфикује и табла скине, и тек онда пустите болесника у свет. Ако друкчије радите, несавесници сте, које за тај злочин први комшија треба да оптужи полицијској власти.

То је врло чест узрок, што се зараза разноси, а има, као што рекох, још један исто тако важан: Није шарлах увек тешка болест; не појаве се у њему увек и повраћање и јака гушобоља и велика ватра и јасна оспа. Понеко добије прави шарлах, а има при том свега малу ватрицу, лаке крајнике и једва приметну оспу; понеко не добије чак ни трага од какве оспе, него само крајнике си незнатном ватром. То се виђа и код деце, али нарочито код одраслих људи. Међутим, и такав је шарлах заразан, а кад пређе на другог, на мора да буде исто тако благ, него код тог другог може да избије у свој салини својој. И ето, у томе је опасност: човек добије или му дете добије лаку болест, по изгледу обичне крајнике; он и не сања да је то шарлах, него се меша са светом или пушта дете већ после 2—3 дана да иде и на улицу и у школу, и зараза се на тај начин шири као пламен. Ја сам баш ових дана видео један такав случај: Једна млада мати имала је неколико дана „крајнике“, на које нико није обраћао пажњу, а после кратког времена разболело јој се најмлађе дете од тешког шарлаха и умрло, сирото, од те болести, док друго, старије, и сад болуј од тако исто јасног шарлаха.

Да би се сачувала од те опасности, треба да запамтите ово: Ма како благ шарлах био, лекар ће га ипак у већини случајева на време познати; он ћа готово увек моћи утврдити, јесу ли то, што вама изгледају обични крајници, одиста само крајници или је то шарлах лаког обима, без велике ватруштине и без оспе. Зато, докле зараза у вароши влада кад год вам који од укућана, било одраслих било деце, добије крајнике, ви одмах зовите лекара. Само ће он у том случају моћи спасти велике несреће и вашу чељад и ваше суграђане.

Запамтите, што сам вам рекао.

Довијајући се, у прошлу недељу, како да савлада Милана и Максима Новаковића, г. Церовић је — читао сам у новинама — помишљао и на то, да им убаци у собу неку лекарију, која ће их опити или збунити и тако нагнати да престану с пуцањем. Читао сам, даље, да није добио такву лекарију али да је покушао убацити у њихову собу стакло с амонијаком, који ће их натерати да жмуре и учинити, на тај начин, исто оно, што би учинило и које средство за опијање. А што сам ја читао, читала је и остала публика која је тих дана с нестрпљењем чекала на новине, и отуда није чудо, што се прошле недеље много разговарало не само о г. Церовићу него и о лекаријама које опијају, заносе човека. Зато је и мени данас врло згодно, да поведем говор о тој теми.

Средства за опијање, којима се данас медицина служи, спадају у ону велику групу лекарија, које, у опште, утичу на нервну систему. Ту долазе лекарије, које код човека слабе осећање, па онда оне, које ублажују бол, па оне, које умирују, стишавају живце, и најзад те, што опијају или, тачније речено, успављују човека. Много је, врло много лекарија, које долазе у ту групу, али их ја нећу ређати. Хоћу да поменем само неколико — оне, које су и сваком лаику бар по имену познате: етар („бели балсам“), хлороформ, опијум и његов главни саставни део морфијум, кокаин, бром. А уз то ћу да поменем, да многе од њих и нису чисте лекарије, лекарије у ужем смислу те речи, него више ствари које људи употребљавају за уживање. Такви су, на пример, алкохол, кафа, чај, дуван.

Ја ћу имати прилику, да о многим од тих лекарија и посластица (да их тако назовем) нарочито говорим. Данас ћу се зауставити на средствима за опијање, успављивање.

Да нема њих на расположењу, медицинска би наука много мању помоћ могла да чини болесним људима, него што је у ствари чини. Нећу да говорим о свима користима, које човек од њих има, доста је ако споменем ове две: оне му ублажују бол и дају сан. А колика је та корист, знаће и онај, који је ако ни због чега другог, а оно због обичне трбобоље провео бар једну ноћ без мира и без сна. И такав човек често је, без сумње, благосиљао онога, који је пронашао опијум и сличне лекарије а колика ли су тек благодет те лекарије за болеснике, који би, да није њих, месецима па и годинама из дан у дан, из ноћи у ноћ јечали о болова, преклињући свој мучни живот и тражећи револвер, једини лек од тих мука!

Али не употребљавају се лекови из те групе само за ублажавање болова, које човек трпи због разних болести. Понеким се од њих служе лекари и да опију, направе неосетљивим болеснике које хоће да оперирају. То је, може бити, још и понајвећа корист коју човечанство од њих има. Јер да није тог опијања, такозване наркозе, многи људи, бојећи се болова, не би никад пристали ни на омању какву операцију, а многе веће операције не би се никако могле ни вршити. Тек од како је пронађена наркоза, почела је и оперативна хирургија да се развија у свима правцима.

Још од најстаријих времена трудили су се лекари да пронађу начин, како би вршили операције а болесник да не осети бол. Давали су му разне ствари да пије па да се занесе — опијум, хашиш и друге отрове, пуштали су му, пред операцију, крв све дотле док не изгуби свест, хипнотизирали су га, и тако даље, али све то или није много вајдило или је било опасно по живот болесников. Тек пред средину прошлога века почели су два Американца, хемичар Џексон и зубни лекар Мортон, да уводе етар као средство за опијање пред операцију. Употребили су га прво при вађењу зуба, па је онда Мортон наговорио хирурга Варена да га и он опроба, и 17. октобра 1846. године извршена је прва хируршка операција у етарској наркози. Из Америке је глас о новом проналаску врло брзо допро и у Европу, и није прошло много времена, па су се на тај начин, без боли, почеле вршити операције и у староме свету, прво у Енглеској, па онда и у Француској, Немачкој и другим земљама. А већ годину дана после тога објавио је и препоручио Симпсон и друго средство за наркотизирање, овај данас целом свету добро познати хлороформ. И тако сад хирурзи имају на расположењу и етар и хлороформ, и употребљавају их кад један, кад други, кад опет помешан један с другим. Опијају њима болеснике и врше најтеже, најдуже операције, а болесници леже мирно, не осећајући ни најмањи бол.

Наркоза се врши удисањем: и етар и хлороформ лако ветре, па кад се сипају човеку под нос, он их удише у гасном стању и опије се. Пре него што радне у дубок, несвестан сан, он се, више или мање, раздражи, па говори, пева или псује. Да би се одрастао човек успавао, треба му испарити под носем 20—50 грама етра, а кад се наркоза врши хлороформом, сан наиђе код неког већ после једног грама, а неком треба сипати и пуних 50 грама. Ако се пак, већ успаваном човеку и даље сипа етар или хлороформ под нос, без мере и без стручне контроле, онда најпосле наиђе и смрт. Нарочито ће смрт лако наступити код људи, који болују од срца или од плућа, зато се они ретко кад и опијају. Али и здрави људи умру каткад сасвим изненада одмах у почетку наркозе, и отуд је код многих људи онај страх од наркозе (а отуда ни г. Церовић није добио флашу хлороформа, кад је хтео да опије Новаковиће).

Међутим, тај страх није оправдан, нарочито кад је у питању наркоза у добро уређеним болницама, са спремним, савесним лекарима. Тамо је смрт у наркози врло, врло ретка, готово непозната ствар. У 20 лондонских болница, на пример, хлороформира се просечно по 8.000 болесника годишње, а од њих умру тројица, што ће рећи 1 на 2.666; Билроту се тек после 12.500 наркоза десило да му први болесник умре, а Нусбаум је хлороформирао 15.000 људи и ниједан му није од тога умро.

Зато пристајте слободно на наркозу, кад вам је лекар предложи. И зато нека је слава и хвала Мортону!

Не прође код нас ниједан већи празник, а да многа мати не закука. Чисти се тих дана у кући, риба се, а за рибање ништа данас није згодније него цеђ што се готов добија у бакалници. Купи се, дакле, мало цеђа (за грош се добије пуна шоља), па дивота — беле се патос и кујински сто као нови. А док мати ради по кући, деца се врзмају око ње, понеко и ожедни, па натегне шољу да се напије воде, и на једанпут се зачује врисак. Место воде, дете се напило цеђа, и несрећа је готова.

Најчешће се, као што рекох, ти несрећни случајеви дешавају пред празнике. Према томе би и мени био ред, да говорим о њима доцније, пред Светог Николу или пред Божић. Али имам један други разлог, да данас баш ту тему узмем за разговор. У ово доба године, кад се оставља туршија за зиму, у многе се куће уноси есенција за сирће. И она је љута као и цеђ, и она пече и трује, а и њу домаћице често остављају ма где, па онда плачу и наричу, ако им дете случајно докопа есенцију место воде. Зато је сад време, да говорим о том нехату у опште — и о тровању сирћетном есенцијом и о тровању цеђем.

То ми је тим згодније, што су те две течности по дејству своме врло сличне, готово истоветне: обе пеку, гризу, обе убијају на један начин; и ико су по хемијској грађи прави противници, као отрови су врло блиске једна другој.

Како ће човек проћи, кад узме да пије есенцију или цеђ, то зависи од две околности: прво од тога, да ли их је одмах из уста испљувао или сасвим прогутао, и друго од тога, да ли су те течности јаке (концентрисане) или колико-толико разблажене. Ако су му само уста испечена, нагризена, још ће и олако проћи, али ако му је есенција или цеђ сишла и у једњак и у стомак, нарочито у већој количини, онда ће наићи тешке последице које ће га махом и живота стати. А разуме се, што је јача, жешћа течност, јаче ће и повреде бити.

Да би се разумело дејство тих течности и запамтили знаци каквог тровања, треба имати на уму, да обе нагризају, уништују, разоравају органе с којима дођу у додир; ма куда да дођу (на језик, у уста, ждрело, једњак, желудац), оне праве ране, некад плиће, некад дубље, чак и толико дубоке, да сасвим провале, пробуше стомак. А од јачине тих повреда зависиће и колико ће човек боловати.

Ко се напије есенције или цеђа, осетиће прво страховит бол, од уста и ждрела па кроз средину груди до стомака. Одмах затим почеће да повраћа, прво оно што му се затекло у желуцу, па онда крваве, мрке и црне масе. Уста ће му бити запаљена, натечена, дисање и гутање отежано. Доцније ће му се и трбух надути, са супротне стране почеће такође одлазити од њега црне, крваве масе, и после 2—3 дана наићи ће смрт. То кад је отров јак. А кад је блажи, или кад га је човек у мањој количини прогутао, боловање је дуже. Оне ране по једњаку и желуцу гноје, човек мало једе, једва по који гутљај млека ако поднесе, и тако тек после дужег времена, које од болести које од глади, дође смрт. Ако се, међутим, деси, да човек претури преко главе ту прву болест, иза оних рана му остану ожиљци, који се скупе као и сваки други ожиљак, на пример од изгоретине, и онда се таквом беднику једњак на том месту стегне, сузи, те залогај не може да пролази у стомак. То је онда тек прави мученик, који покрај свег лекарског труда ретко кад успе да не умре од глади.

Ту страшну слику човека, отрованог цеђем или сирћетном есенцијом, ми лекари често виђамо. Нарочито је цеђ чест узрок таквој несрећи. Не дешава се она само пред празнике, него и иначе: Домаћица купи пуно стакло цеђа, па га не утроши на једанпут, него га чува и за другу прилику. А чува га у обичној флаши, каквој држи и друге потребне (и непотребне) течности, па се онда лако деси, да се отрује и одрастао човек, кад место ракије повуче из таквог стаклета цеђ. И ма колико чудно да изгледа, ипак је факт, да такав човек ретко кад за времена осети да му је у устима цеђ а не вода или ракија; док то осети, већином му је цеђ ушла већ и у ждрело и у једњак. Али није тровање цеђем увек само несрећан случај; често се служе њиме и људи, који хоће сами себи да одузму живот.

Зато што је то тровање тако често, треба сваки да зна, шта треба с болесником радити док лекар не дође.

Напоменуо сам већ, да су сирћетна есенција и цеђ по хемијском саставу сасвим супротни једно другом (како се то у хемији каже, оно је киселина, а ово база). Зато су им и противотрови супротни: ономе, који се отровао цеђом, треба одмах дати да пије разблаженог сирћета или друге које киселине (на пример лимунове), а ономе, који се напио сирћетне есенције, треба дати да гута „соде бикарбоне“ или туцане креде. И једном и другом ваља, уз то, дати да сише и гута ситну парчад леда и по који гутљај хладнога млека. То је све, што има да се уради, док лекар не дође.

Али је, разуме се, много важније пазити да до такве несреће у опште и не дође. Цеђ и сирћетну есенцију не треба никад држати у кући; што се донесе, то треба одмах и потрошити. А док се с цеђем ради, морају деца бити далеко од тог места.

Многа мати није хтела ни то да пази, и многа се због тога у црно завила.

Ја сам, истина, једанпут већ писао о тифусу, али то, видим по неким писмима уреднику „Политике“, Београђани нису читали, зато што су у то доба само Ваљевци патили од те опаке болести. Сад, међутим, има и Београд своју епидемијицу (преко двадесет људи разболело се ових дана овде од тифуса), а имамо разлога бојати се, да зараза може ухватити још и већи мах, и ја зато знам, да ћу овом приликом наћи много већу читалачку публику, па се поново враћам на исту тему.

Да почнем, дакле, с почетка.

Тифус, врућица, заразна је болест, а кужне клице њене (тифусни бацили) налазе се у погани болесниковој и одатле прелазе или кроз земљу у бунарску воду или на разне ствари које с болесником долазе у додир, па са њима и са њих, околишним путем, прелазе и на разне животне намирнице. Други људи после пију ту загађену воду или једу те окужене намирнице, и на тај се начин и они заразе тифусом.

Тифусни бацили, дакле, само кроз уста и стомак улазе у здравог човека. То је прво, што треба знати, кад је реч о томе, како се човек може сачувати од те заразе.

А друго је ово: Кужне клице тифусове убијају се насигурно добром ватром, тј. дугим кувањем или печењем.

И кад се ово двоје зна, онда је лако извести, како треба у ово доба тифуса Београђанин да се влада, па да се сачува болести.

Треба, углавном, да пази на ове заповести:

1. Не пиј бунарску и чесменску воду. — Сваки бунар и свака чесма може да се загади. Ова садашња зараза у Београду и дошла је отуда, што је загађен и окужен онај стари, несигурни водовод београдски, тзв. булбудерски водовод. А вода из новог водовода може се у сваком случају сматрати као потпуно сигурна и чиста, зато само њу треба пити.
   Ни топчидерску воду не треба пити, и она је опасна.
2. Не пиј бозу и лимунаду. — Бозаџијама и ликерџијама је, истина, наређено, да узимају само вештачки лед са Клачице, који се прави једнино од чисте воде из новог београдског водовода, и општински лекари воде контролу над њима. Али та контрола ипак не може бити потпуно сигурна, а бозаџије нису увек људи, на чије се разумевање и савесност човек може ослонити, и зато је боље никако и не пити пиће које они справљају.
3. Пази на млеко. — Млеко се може окужити и по неисправним судовима и прљавим рукама млекаревим, а може и водом, коју наше млекаџије тако обилно с њиме мешају, не пазећи, разуме се, одакле је узимају.
   Зато треба нарочито пазити, да се све млеко у кући добро скува,да што дуже ври, јер се само дугим кувањем кужне клице поуздано убијају.
4. Не једи пресне ствари. — Што не може да се скува или да се испече, то увек може да буде опасно. Зато не треба јести ништа, што је пресно: не треба јести сир, салату, воће итд.
   Кад кажем воће, онда мислим, пре свега, неољуштено и неопрано воће, а ољуштено и добро испрано може се јести. Али и оно може каткад да буде опасно. Зато је најбоље не уносити га у опште у кућу.
5. Пери добро руке. — Човек не зна никад, која је ствар окужена, која није, и зато може лако да дира предмете, на којима има заразних клица, па да се рукама зарази.
   Зато треба ревносно прати руке и чистити нокте често преко дана, а нарочито пред јело.
   Деци, сем тога, треба забранити, да брљају рукама по земљи и да мећу прсте у уста.
6. Пази на стомак, живи умерено. — Не мора се човек разболети од тифуса, баш и да прогута коју тифусну заразну клицу. Здрав стомак много штошта свари, па може да свари и те клице, а само поремећен желудац и црева примају одмах сваку болест.
   Зато ваља у ово доба заразе пазити, да се органи за варење ничим не поремете. Не треба јести тешка јела, не треба јести нарочито бостан и кукуруз, не треба узимати ова наша проблематична мезета уз пиво.
   Али не поквари се, не ослаби се желудац само погрешкама у дијети. И назеб и прекомеран напор и јаки потреси могу човека начинити неспособним, да се бори против те најезде заразних тифусних клица.
   На све то, дакле, треба пазити. Треба, једном речју, живети у свему умерено.

Већ је увелико настала бањска сезона, још мало па ни у једној бањи неће бити празне собе — таман је дакле време, да се и о нашим бањама проговори која реч.

Само што се цело то питање не може изнети овако у једном чланчићу. Има ту материјала за неколико недељних бројева „Политике“, и ја ћу га тако распоредити, уверен да ће та ствар интересовати цео онај наш свет (а њега је пуно) који се ових дана пакује и полази у бању — било с новцем који је преко зиме заштедео, било с парама које је срећно узео на меницу, било уз помоћ општинске касе.

Данас ћу изнети само то, каквих бања ми у Србији имамо, којим познатим страним бањама оне одговарају и какве болести лече.

Ако узмемо једну стару, практичну поделу свих лековитих вода, онда добивамо ове врсте бања:

1. индиферентне терме, то јест топле воде са врло мало гасних и чврстих растворених састојака;
2. просте кисељаке, то јест воде са мало чврстих растворених састојака, а много угљене киселине;
3. алкалне воде, којима су главни састојци алкални карбонати, у првом реду сода;
4. слане воде, којима је главни састојак кухињска со;
5. земљане или кречне воде, у којима има понајвише кречног камена или гипса;
6. гвожђевите воде, у којима има гвожђа (његових карбоната и сулфата);
7. сумпорне воде, које се одликују сумпорним једињењима (смрдљивим сумпорним водоником и једињењима сумпора са металима), и
8. горке воде, у којима има много горке соли

Унапред још хоћу да кажем, да ми у Србији немамо баш свих тих осам врста лековитих вода. Али ја ћу их ипак, ради бољег прегледа, све редом прећи.

1. Индиферентне терме

Оне се, по своме саставу, често пута готово ни мало не разликују од обичне речне воде, па ипак им је лековитост неоспорна, иако се још не зна, зашто оне тако повољно утичу на човеков организам.

Индиферентне терме употребљавају се код живчаних болести (нервозе, севотина, узетости), код ревматизма, код женских болести и код трагова од прележаних запаљења нарочито грудне и трбушне опне.

Од страних бања те врсте познате су и код нас Феслау близу Беча и Дарувар у Славонији, а у Србији их има три: Соко-Бања (температура 46°Ц), Јошаничка Бања (78°Ц) и Нишка Бања (37°Ц).

2. Прости кисељаци

Они се не разликују много од кинећег прашка или обичне соде, а потпомажу варење и лучење мокраће. Међутим, као права лековита вода слабо се употребљавају, него се махом пију као дијететско пиће уз јело.

Такве воде има у Карлсбаду (Доротејин извор) и у Маријенбаду (Каролин и Амброзијусов извор). Код нас је нема.

3. Алкалне воде

Њихов су главни састојак, као што рекох, алкални карбонати, поглавито сада. Уз то готово увек имају и доста угљене киселине, а покрај ње и других састојака, због којих се и деле у неколико засебних група.

На тај начин добијамо:

1. алкалне кисељаке, у којима има поглавито соде и угљене киселине;
2. алкално-муријатичне воде, у којима има доста и кухињске соли;
3. алкално-салинске воде, у којима има и глауберове соли.

Употреба је код све три групе углавном подједнака: све оне лече катаре стомака, катаре органа за дисање, катаре мокраћне бешике, шећерну болест и запалење бубрега. Али алкални кисељаци су слабије воде, а оне друге две јаче. И још нешто: алкално-муријатичне воде имају специјално добро дејство на болести органа за дисање, а алкално-салинске воде на болести органа за варење.

Најчувенији алкални кисељак на свету, то је Виши у Француској, а код нас су од тих вода познате још и Гисхибил у Чешкој и Најенар у Немачкој. Од наших бања имају ту воду Кисела вода, Паланачки кисељак, Врњачка бања и бања у Бањској (Топлици), само што су све оне знатно слабије од Вишија. Врњачка бања је, као што је познато, топал извор (87°Ц), и по тој особини понајвише још личи на Вишијев извор Grande Grille [Гранде Гриле] .

Од алкално-муријатичких извора најпризнатији су код нас Глајхенберг и Салетре, а и ми имамо бар један који је тачно испитан. То је Ломница, само што и она има скоро пет пута мање кухињске соли него Глајхенберг.

Међу алкално-салинским бањама имају светски глас Маријенбад, Францесбад, Pour [Поур] (хладне) и Карлсбад (топла). Ми таквих вода немамо.

4. Слане воде

То су врло важне воде које се употребљавају нарочито код извесних болести трбушних органа, а покрај тога и код скрофулозе, ревметизма, енглеске болести, остатака од разних запаљења.

У целом су свету од тих бања чувени Хал, Кисинген, Наухајм, Висбаден, Баден-Баден, Ишл, Гмунден, Рајхенхал, Липик.

У Србији их нема.

5. Земљане воде

Оне лече цревне катаре с јаким проливом, хроничне плућне катаре с јаким пљувањем, а нарочито добар глас имају код катара у органима за мокрење и код камена у бешици.

Најчувенија је таква бања Контрксевил у Француској, а таква је и бања Склено у Мађарској.

Код нас такве воде нема, а има их понегде у Босни.

6. Гвожђевите воде

Врло важне воде, које се употребљавају нарочито код анемије (малокрвности), код нервозе, код женских болести и стерилности.

Код нас се од таквих вода зна за Слијач у Мађарској, за Дарувар у Славонији, за Франценсбад (Францов извор) у Чешкој и за Бузијаш. То су слабе воде. А јаке су: Рончењо и Левико у Тиролу и Сребреница у Босни.

И ми имамо грожђевитих вода, и изгледа да их имамо на више места. Али тачније је испитана само Ковиљача близу Лознице.

7. Сумпорне воде

Оне су код нас најпознатије, а употребљавају се као индиферентне терме.

Од страних бања, које су код нас добро познате, поменућу само Мехадају и Пишћан, а од наших долазе у ту групу Рибарска, Врањска, Брестовачка, Гамзиградска, Шарбановачка и Обреновачка бања.

8. Горке воде

Оне се употребљавају за чишћење, и свима нама је позната Будимска Вода.

Ми таквих вода немамо.

⁂

Да сведем: Ми у Србији имамо свој Феслау — Соко-Бању, свој Виши — Врњачку Бању, свој Гисхибл — Киселу Воду, свој Бузијаш — Ковиљачу своју Мехадију — све наше сумпорне бање. Друго немамо.