Аутор: Станоје Станојевић

Још су свима у свежој успомени догађаји чије поприште је била хрватска престоница септембра 1902 год. Месецима пре тих догађаја Старћевићанци и хрватски Јевреји у друштву са неким пропагаторима католицизма систематски и стално су дражили хрватско становништво против Срба. Тај њихов рад уродио је богатим плодом. Руља последњег олоша дигла се, а изабрала је за то баш тренутак кад у Загребу није било војске, и почела је да удара на Србе, да обара српске куће и пљачка српске дућане, у тежњи да приреди вартоломејску ноћ загребачким Србима.

Сви Словени и цео образовани свет осудили су овај и оваки поступак Хрвата у Загребу према Србима. Сам факт што је бесвесна руља мучки напала на Србе у Загребу не би био сам собом толико жалостан, колико је био жалосан други факт да од Хрвата нико, осим Стјепана Радића, није отворено, јавно и енергично протестовао против оваког насиља. Могло је изгледати да и цела хрватска интелигенција и цела хрватска омладина одобрава овакав поступак, или бар да не сматра да је нападај Хрвата на Србе политичка погрешка и политички грех, и то више према свом рођеном него према Српском Народу.

Али је могло само тако да изгледа. Већ у то доба почело се окупљати и организовати мало једно друштво интелигентних хрватских омладинаца, друштво састављено од најбољих чланова хрватске омладине на универзитетима и ван њих.

После септембарских догађаја у Загребу ти омладинци, окупљени тада већином око свога листа „Хрватске Мисли,“ наставили су даље још интензивније и енергичније свој рад. Рад свој заснива ова група младих Хрвата (имена свога још немају најчешће се називају реалистама) на добром и реалном познавању Хрватскога Народа, на тачном познавању његове снаге, његових тежњи и његових права.

Радећи реално и смишљено, ова група људи уочила је са свим тачно, да је једна од главних подлога за борбу и успешан рад Хрватскога Народа, споразум и заједничка акција са Србима у Троједној Краљевини. Ја сам имао више пута прилике да се у Загребу на Кантолу састајем и да конферишем са овом групом најбољих међу најбољим у Хрватском Народу, и свакога пута све више сам се уверавао о њиховом реалном погледу на прилике у Троједној Краљевини, на политички задатак хрватскога народа и на програм његовога рада и његове борбе, о њиховим искреним симпатијама према Србији и Српском Народу.

Резултати овако смишљеног и патриотског рада, што га је развила ова група хрватске омладине за последње две године, показала су се приликом поновљених демонстрација у Загребу пре неколико дана.

Још увек Старћевићанци имају власт над руљом и олошем [недостају реч-две] још увек има у Загребу доста бесловесних створова, који су готови да на заповест Франкову нападају и Србе и да пљачкају и краду по српским дућанима. И када су пре неколико дана Срби у Загребу хтели да приреде молепствије за победу руског оружја у рату са Јапаном, мислио је Франк да је опет дошао згодан тренутак, када он са својом руљом може штаповима да брани угрожена права Хрватскога Народа и каменицама де доказује свест хрватске омладине. Тако је опет инсценирана у Загребу одвратна демонстрација против Срба.

Али овога пута текла је ствар сасвим друкчије него за време септембарских догађаја 1902. год. Све оно што је трезвеније, све што је здравије и свесније у Хрватском Народу, хрватској интелигенцији и хрватској омладини, све је то стојало сада уз Србе и борило се енергично и истрајно са Србима против вандалских нападаја Франкове руље.

Факт овај занимљив је и врло важан. Пре непуне две године када су Срби нападани у Загребу са хрватске стране није се готово никако чуо глас протеста и негодовања. Данас када плаћена и од заједничких непријатеља инспирисана маса бесвесних фанатика напада на Србе у Загребу, боре се заједно са Србима против Франкових креатура чији рад води пропасти, најодличнији представници, најбоље патриоте Хрватскога Народа, људи којима припада будућност.

Ово је свакако и поучна и важна појава. Српски народ у Србији са симпатијама и одобравањем прати смишљен рад хрватске реалистичке омладине и жели, да заједнички рад српскога и хрватскога народа уроди добрим плодом. Да ће се и са српске стране увек све чинити мудро и смишљено у овоме правцу, даје нам довољно гаранције рад искрених и око „Новога Србобрана“, а који такође имају доста заслуге за овај важан и утешан обрт у српско-хрватским односима.

Већ у оно време, када су радили на томе да добију Босну и Херцеговину, аустриски државници били су начисто с тим, да са добитком Босне и Херцеговине неће бити задовољене освајачке тежње Аустриске Монархије. Већ онда било је јасно аустриским државницима, да је главно поље њихова рада на Балканском Полуострву, да је тежиште аустриске политике на Балкану и да Аустрија свим силама мора ићи за тим, да добије сталну и отсутну превласт на Балканском Полуострву и да заузме тамо што више земаља, а у првом реду да изађе на Солун.

Све оно што је Аустрија за последњих тридесет година радила, имало је свагда један једини циљ, да се што боље утврди на Балкану и да спреми земљиште за даља своја освајања. Рад аустриске дипломације, да омете правилан развитак Србије и Бугарске и рад аустриских агитатора, да се изазову немири, нереди и незадовољство у Старој Србији и Маћедонији, — сав тај рад био је само средство, помоћу кога ће Аустрија лакше и брже да дође до свога главнога циља, да изађе на Солун и да постане најважнији фактор на Балкану.

Аустриски државници били су уверени, а уверени су и данас још, да је будућност Аустрије у завојевању и експлоатацији балканских покрајина, и да ће Аустрија кад — тад у том свом раду морати успети.

Осим тога што ће се, мисле они, освајањем земаља на Балкану територијално повећати Аустрија и што ће бити јача и снажнија, освојене земље биће важне за економни напредак Монархије, једно за експлоатације природних производа у тим крајевима, друго због тога, што ће се у њима отворити нове пијаце за потрошњу аустриских производа. Осим комерцијалних користи, које би Аустрија добила кад би завладала Старом Србијом и Маћедонијом и кад би добила Солун и тиме једну нову, врло згодну тачку за увоз и извоз — аустриски државници мисле, да би освојењем Маћедоније Аустрија добила сигурну базу, са које би могле временом да утврди своју превласт и на јужном делу западног балканског приморја. Тек онда би Аустрија постигла свој циљ: она би владала Балканом. Турска би се једва још држала, Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка биле би потпуно изолисане и сломљене, економски сасвим зависне од силне Монархије, која би била сада једини и неограничени господар на Балкану, и која би једнога дана лако узела и те државе, које су некада имале великих амбиција, а које би морале пропасти, кад би се планови аустриских државника остварили.

То хоће, то жели и на томе ради систематски и истрајно Аустрија. Ако се ти њени планови не остваре, узалудни су јој били сви досадањи напори и сав рад. Босна и Херцеговина не вреде Аустрији ништа, ако не добије и Стару Србију и Маћедонију и ако не изађе на Солун.

Сада се Аустрији дала врло згодна прилика да почне извршавати план, који су начинили аустриски државници после окупације Босне и Херцеговине, сада је погодно време да уђе у Стару Србију и да изађе на Солун. Русија је заузета у рату са Јапаном, Србија и Бугарска су слабе и у антагонизму, Грчка и Црна Гора не могу ништа, Турска је растројена, у оним крајевима дигао се народ на оружје и тражи да се уклони турска управа, а међу вођима тог устанка има их доста, који добро стоје с Аустријом. Осим свега тога устају на оружје и Арнаути у близини аустриских граница против рефорама, које тражи Европа.

Стицај прилика је дакле врло повољан по Аустрију, и аустриски државници тешко да ће хтети пропустити овако згодну прилику, каква ће им се тешко још кад указати, да се не користе њом а да не пораде енергично на томе да почну остваривати своје планове.

Аустрија ће без сумње употребити ове по њу тако погодне прилике и покушаће да заузме Стару Србију и Маћедонију. Питање може бати само на који начин она мисли то да учини и хоће ли моћи то да учини.

Потучена до ноге на Кенигрецу и истиснута за увек из немачких земаља, Аустрија је опет обратила сву своју пажњу на Балканско Полуострво. И политички и трговачки интереси њени упућивали су је тамо, продирање на Балкан постало је за њу животно питање.

Потпомогнута од Немачке, она је одмах после свог пораза на Кенигрецу почела да троши сву своју снагу па Балканском Полуострву. Знајући и осећајући да је њена егзистенција везана за напредак у томе правцу, Аустрија је свима средствима и на све могуће начине, енергично и истрајно радила на томе, да се утврди на Балкану.

Онда су још почела она тајна ровења, интриге, подвале и смицалице, преко којих је Аустрија тежила да дође до свога циља. Босна и Херцеговина била је прва етапа, преко које је Аустрија намеравала да продире даље. Устанак Српскога Народа у Босни и Херцеговини добро јој је дошао; она га је потпиривала и помагала да би се изнело на дневни ред Балканско Питање. У кризи и борба, која је услед тога наступала, Русија је морала неутралитет Аустрије да откупи признањем окупације Босне и Херцеговине.

Али тиме још нису биле задовољене жеље Аустриске Монархије. С тога је она одмах после окупације Босне и Херцеговине с једне стране бесомучно и насилно угушивала српски живаљ и српску националну мисао у окупираним провинцијама, а с друге стране непрестаним интригама и ровењем спремала у оближњим крајевима, у Старој Србији, Арнаутлуку и Маћедонија, терен за незадовољство и за немире, а тиме утирала пут својим освајачким намерама. Да би акција њена била јача и да би могла радити са више изгледа на успех, Аустрија је осим тога за последњу четврт века систематски радила на томе, да спречи самосталан и природан развитак слободних словенских држава на Балканском Полуострву. Она је разним махинацијама непрестано стварала и одржавала и у Србији и у Бугарској унутрашње трзавице које су стално спречавале развитак државне и националне снаге.

Међутим, за цело време тога свог интригантскога рада Аустрија је пред Европом, а особито пред Русијом, изигравала улогу лојалног фактора у одржању европског мира и постојећег стања на Балкану.

Аустрија је дакле с једне стране стално уверавала Европу и Русију како жели мира на Балкану и како ради на консолидовању прилика у балканским државама и покрајинама, а с друге стране је непрестано интригирала у Србији и Бугарској и ровила у Турској. Врхунац успеха у том раду достигла је аустриска дипломација када јој је 1897 године пошло за руком, да склопи са Русијом познати споразум по коме је требало да обе државе искрено раде на томе, да се одржава мир на Балкану и да, не мешајући се у унутрашње ствари балканских држава, помажу консолидовање и снажење њихово.

Русија је искрено прихватила овај споразум, тачно се по њему управљала и савесно испуњавала захтеве његове. Али Аустрија није тако поступила. Она је и после тога споразума наставила свој дотадањи рад. Она је и даље помагала и у Србији и у Бугарској тежњу онога кола људи, које је било њој наклоњено, и које је створило и подржавало сукоб између владаоца и народа, те да на тај начин постигне да у обе ове словенске државе унутрашња питања створе толику забуну и огорчену борбу и да апсорбују целу државну снагу тако да држава, унутрашњим трзавицама ослабљена, постане потпуно неспособна за сваку спољну акцију.

Напоредо с тим радила је Аустрија у исто доба у покрајинама Турске Царевине систематски на томе, да тамо изазове што чешће и што веће сукобе између турских поданика и турских власти, затим и сукобе између појединих народности. Она је подржавала незадовољство словенског елемента у Турској, а у исто доба упућивала је турске власти на издајничке тежње истог тог елемента; она је потпомагала међусобну борбу Срба и Бугара у Маћедонији; она је јавно пред Европом у друштву са Русијом предлагала Турској реформе и гонила Турску да их извршује, а у исто време преко својих конзула и особито преко католичких мисионара подбадала Арнауте да се одупру увођењу рефорама, јер је увођење рефорама управљено против њихових животних интереса.

На тај начин Аустрија је успела да својим интригама створи право врзино коло у Турској, да ослаби Србију и Бугарску, да одржава међусобну борбу Срба, Бугара и Грка у Турској, да изазове конфликте словенског живља са турским властима и Арнаутима, а Арнауте да доведе у сукоб са словенским живљем и званичном Турском.

Велики обрт у Србији у мају прошле године помео је у неколико планове и рад аустриски. С тога се аустриска дипломација и штампа и упела свом снагом и послужила свима средствима, да омете правилан развитак ствари у Србији. Међутим, у колико је мајски обрт у Србији претио да поремети рачуне аустриских државника, у толико је руско јапански рат дао Аустрији могућност и не може бољу бити прилику, да изврши своје планове на којима већ одавно ради.

Стога је Аустрија још одмах после 29. маја, а особито откад је избио руско-јапански конфликт, почела са ванредном енергијом да се спрема против Србије и против Турске. Она је јесенас и зимус учинила силне припреме за случај акције; спремила је све што је потребно за мобилизацију и дислокацију трупа особито у Срему и у Херцеговини; утврдила је и за стратегиске потребе удесила све пруге према Србији и Новопазарском Санџаку. Целу зиму се радило и још увек се ради са грозничавом енергијом на утврђивању и проширењу железничких путева на пругама Нови Сад — Земун, Инђија—Рума — Кленак и Рума — Брод. Осим тога у сремским селима извршен је тачан попис хране, стоке и станова за војне потребе у случају мобилизације. На послетку, један од најважнијих и најсигурнијих момената и доказа како се Аустрија спрема на акцију против Србије и против Турске, то је именовање за врховног команданта војске у Босни и Херцеговини фелдмаршала Алборија, који је до сада био командант првога корпуса у Галицији (дакле корпуса који би у случају рата са Русијом први пошао против Руса), и кога аустриски војни кругови сматрају за најбољега стратега.

Напоредо са тим спремама против Србије и Турске, Аустрија још енергичније но пре ради на томе да изазове у Турској немире, те да тако добије прилику да се умеша и да окупира Стару Србију и Маћедонију. Стога аустриски агенти, конзули и мисионари потпомажу српски живаљ у северним крајевима новопазарског санџака и уверавају устанике да ће их Аустрија помоћи, у исти мах аустриском иницијативом устају Арнаути у Ђаковици на оружје против Турске што хоће да уведе реформе, а званична Аустрија гони Турску да изведе реформни програм.

Званична Аустрија дакле гони Турску да изврши реформе, а аустриски агенти подбадају Арнауте против рефорама и у исти мах помажу Србе и против Арнаута и против турских власти а властима и Арнаутима потказују Србе.

Све то чини Аустрија стога што хоће да се користи руско-јапанским ратом и да пошто пото изазове немире на Балкану да би могла док су још Русији везане руке због рата на Крајњем Истоку, окупирати Стару Србију и Маћедонију.