Аутор: Уредништво

Једна америчка дама, Мис Ана Даклеј, била је страсан стрелац. Ова госпођица испросила се на јединствен начин. Када је једном на стрелишту гађала нишан, дође тамо и један непознат господин, избаци у нишан једно за другим сто метака и среди их тако да је њима било написано: „Хоћете ли поћи за мене?“ Разуме се да је Мис Ана, била зачуђена овом понудом; али одма за тим узе своју пушку и на исти начин изјави овој пристанак.

Поред многих жртава палих у устанку Херера у југозападној Африци (в. данашњи чланак из спољне политике), у Шенебергу, Немачка, изазвала је велико саучешћа судбина Макса Форберга, из Шенеберга, кога су пре неки дан убили побуњеници на његову добру Онгеама код Виндхука. Форберг је купио ово имање 1891 год. и после великих трошкова и напора успео је да га уреди и култивише. Али пре пет дана једна гомила од 200 Херера нападне прво имање Фрауенштајн где су жену и свастику поседника Пилеа измрцварили, пошто су пре тога искасапили самога Морица Пилеа недалеко од саме куће у којој је становао. Поседник Макс Форберг и бивши инспектор друштва Дамара, Штибер, увидели су да је опасност блиска, јер су већ чули ратне узвике дивљака, који су се приближавали. Они се одмах лате оружја да би свој живот што скупље продали. Али читава киша од стрела и танади учинила је крај Форбергу који се јуначка бранио. Фамилије са оближњих имања с тешком муком су измакле у Вандхук, главно седиште административних власти ове колоније.

Има ваљда једно годину дана како је у фабрици жижица настојавањем шефа производње г. Робичека установљена радничка кујна. Она је заснована на начелу заједнице. Бригу о набавци хране воде радници и раднице сами, а књиге и рачуне води им шеф г. Робичек. Учешће у заједници није обавезно. Свако вече се пријављују радници и раднице за сутрашњи ручак и према томе се врши и потребна набавка. За ручак се плаћа 15 пара динарских, а хлеб набављају радници и раднице сами сваки за себе. Један од наших сарадника одлазио је у два маха изненадно у фабрику на ручак и уверио се да за 15 пара динарских добијају радници изврстан ручак, врло добро и укусно зготовљена јела, снажну храну и у довољној количини. Г. Робичек је показао нашем сараднику и књиге из којих је овај прибележио и јеловнике за неколико дана.

Често при набавци за ручак остане вишак, јер при једнакој цени коју радници плаћају за ручак, овај је једнога дана јефтинији, другога опет скупљи, према цени јестива које се готови. Тако преостали вишак бележи се у књиге и кад га се довољно накупи, онда се даје као предовољство још једно јело: печење или какво печено тесто.

Ми држимо да би отприлике на овакав начин требало да се установи радничка кујна и у фабрици дувана, која има и довољно лепих просторија, где би могла бити трапезарија за раднике, док тога у тескобним просторијама фабрике жижица нема. У Београду и око Београда је сваким даном све више фабрика, у којима ради повећи број радника. У свима тим фабрикама могле би се установити такве радничке кујне.

О том питању ћемо ми још нарочито и опширније проговорити.

Велика битка, која ће без сваке сумње имати једног дана да се бије између уједињених Германаца и Словена, види се већ и данас, истина још у маломе, у оним крајевима где Пољаци станују помешани с Немцима. У немачким новинама не може много да се чита о томе. Дисциплинована немачка штампа о таквим питањима говори само онда кад јој се нареди и само онако како јој се нареди. Зато се много о свему томе нити чује, нити зна. Али ако ко узме пољске новине у руке — што код нас на жалост нико или готово нико не ради — може у њима да виде како је очајно стање тог великог словенског племена, које је, по многим својим особинама заслужило много лепшу судбину.

Као и све друге ствари, Немци раде на понемчавању Пољака консеквентно и немилосрдно; они притом не питају за срества; главно је да се постигне жељени циљ. Сваке године пруски парламент вотира преко 100 милијона марака као помоћ онима, који из осталих делова Немачке пристају да се преселе у чисто пољске крајеве; тим досељеницима влада купује земљу, даје им справе, даје новац на зајам без икаквог интереса. Осим тога, некадашњи огромни велфски фонд, који је Бизмарк отео од Хановеранаца употребљује се искључиво на те пангерманске циљеве. Из тог се фонда откупљују велика пољска угледна добра и дају под врло повољним условима немачким сељацима. Из тог се фонда плаћају нарочите школе у које се пољска деца силом увлаче и у којима није деци слободно ни једне пољске речи изустити. Из тог се фонда плаћају владике, које и ако су често по имену Пољаци морају да раде оно што им се из Берлина заповеда.

Али то још није све. Има још много страшнијих ствари. Пољских народних школа нема, нити сме да их има. Чак није допуштено држати приватног учитеља за пољски језик. Ако се које дете у основној школи заборави па проговори коју реч пољски, оно буде ваљано избијено, а отац му кажњен затвором или новчаном казном. Забрањено је пољски говорити на суду, у цркви, у школи, у кући, забрањено свуда. А тешко војнику, који се усуди, да проговори једну једиту реч пољски! Немачки каплари, који знају свој посао, постарају се одмах, да му то више не падне на памет.

И ипак, покрај свега тога, Пољаци се боре против Немаца, на по неким местима чак и с успехом боре. Изгледа, да им је садашња несрећа отворила очи, да више не чине погрешке које су пре чинили. Свест пољска и у најзабаченијим крајевима, где култура још није продрла, почиње да се буди. Племство и свештенство воде народ на селу; јака социјалистичка организација по варошима чини такође све што се чинити може. Сви су сложни у томе, да се боре против Немаца свима законским срествима. И у пруском и у општем немачком парламенту гласају увек сви као један човек.

Хоће ли им све то помоћи, хоће ли моћи сачувати своју народност — то за сад нико не може да погоди. Шездесет милијона Немаца против којих имају да се боре страховита су сила; ко хоће од њих да се спасе мора да буде свестан својих дужности и да неуморно ради. Ту лежи цела тајна: културан народ никада не може да изгуби своју народност.

Четврти је дан ево већ како је Србија остала без министарства. Кабинет Грујићев, који је још одмах од свога постанка врло бедно таворио дане, увидео је најпосле да се не може даље бочити са Скупштином, у којој је према огромној владиној већини стајала једна шачица непомирљивих самосталних радикала, исто толико либерала и цигло један напредњак. И сва та опозиција једва да је и у једном питању давала од себе озбиљнијега знака живота. Нарочито су се либерали сасвим ућутали.

Па од куд онда тешкоће? Шта је донело владу дотле, да је морала да се уклони с политичке позорнице баш у тренутку, кад је имала да заступа пред Скупштином свој најважнији предлог, буџет за 1904 год. који је и за целу земљу од највеће важности? Који је тај моћни непријатељ, што је владу оборио?

Знамо га сви добро. Владу је оборила њена сопствена странка — гломазна, велика „уједињена“ радикална, странка. А зашто се то тако догодило? Проста ствар. Зато што то уједињење није била искрено. Зато што се та „уједињена“ странка и на даље састојала из два табора, који су тобож заједно радили, а међутим се крвнички и с неповерењем погледали. Као што су се оне јетрве на наше народне приче биле преко свекрве, тако су се и ова два ривалска табора из „уједињене“ радикалне странке шамарисала преко Грујићевог кабинета, док овај најпосле, сав изубијан, није захвалио на тој великој почасти.

И чим се то догодило, нестало је и привидног јединства у радикалној странци. На једном се месту сашаптавају и договарају тако звани бивши „фузионаши“, а на другом опет бивши „самосталци.“ Једни другима не верују. И резултат тога међусобног неповерења је, да се ево све до овог тренутка није могло министарство саставити. А све то на велику штету не једне или друге фракције „уједињене“ радикалне странке, него целе земље, која је од ове скупштине очекивала плодна и корисна рада; а на срамоту нашу пред страним светом, који није у стању да разуме, колико је ситничарски повод овој кризи. него јој тражи неких дубоких разлога.

И што је најжалосније, ми се бојимо да ће се на крају крајева ова криза завршити и опет новим крпежом. На управу земље гурнуће и опет људе без енергије, људе који ће бити играчка обе фракције „уједињене“ странке, док се и ти опет не засите те незавидне улоге, па не ухвате пут, као што је учинио и Грујићев кабинет. А да од тога страхујемо, даје нам повода цео развој ове кризе. Господин Сава Грујић даје „дефинитивно“ оставку, јер се тврдо убедио, да он с овом скупштинском већином није кадар даље радити. Но већ сутрадан се даје г. ђенерал наговорити да се прими поново мисије да састави кабинет. И пошто се пуна 24 сата узалуд мучно, г. ђенерал одустаје од Сизифовска посла. После њега се чине покушаји с г. Стојаном Протићем. Он се у много краћем року ратосиља те части пуне мисије. Да и не помињемо сва имена, која су у току ове кризе до сад у јавности избијала као кандидати за поједине портфеље. И нико нам не каже, нико нам не уме или неће да каже какве су то огромне сметње, на које су г. г. ђенерал Сава Грујић и Стојан Протић наилазили у својим покушајима да саставе министарство. Међутим ствар је јасна. Једина сметња је образовању кабинета антагонизам између обе фракције „уједињене“ радикалне странке. Могао је тај антагонизам на јучерашњој конференцији бити нешто и притајен, но он ће кроз кратко време и опет с толико јачом сплином да избије на површину.

Међутим време лети, пролеће нам нови судбоносне дане и ми забринути за будућност ове земље с правом питамо народне оце: докле тако?

Већ је неколико недеља како у огромној немачкој колонији у југозападној Африци бесни устанак. Она датира још из почетка немачке колонијалне политике, на коју је Бизмарк једва смео и да помисли а о којој Виљем Други кује тако смеле планове. Ова је колонија велика 830.900 квадратних километара, скоро 300.000 километара већа од Немачке или Француске, или седамнаест пута већа од Србије. Али на томе огромноме простору живи свега 200.000 урођеника и 4.674 Европљанина који експлоатишу земљу. Међу овима је 2.595 Немаца од којих 825 људи припала редовној немачкој војсци.

Ни с економског гледишта ова колонија, не представља никакав успех. Земљорадња је тамо скоро непозната: једва се око насељенијих крајева јавља нешто баштованства. Памук се мало обрађује у округу Утјо; покушана је и култура винове лозе и дувана.

У овој земљи је сточарство развијено. У Дамараланду, на северу, урођеници имају великих стада рогате марве; на југу у Намаланду овце су уведене из капске колоније и успевају поред аутохтоних коза. Гаје се и нојеви.

Откривен је бакар, и један рудник овог минерала експлоатише се у Цумели, округ Отари. Изгледа да има и злата али у недовољним количинама, због чега се експлоатација не рентира. Говори се и о рудницима азбеста графита и т. д.

С овим природним изворима, немачка југозападна Африка чини промет чији је биланс, за увоз, десет милиона марака, за извоз, 1,241.000 марака. Ова несразмерност доста каже; прву цифру, сем трговине у правом смислу, знатно увећавају животне намирнице, оружје и т. д. Овогодишњи буџет расхода ове колоније износи 8,431.000 марака, скоро по 2.000 марака на сваког европљанина; од те суме сама немачка благајна даје 6,260.000 марака а на терет колоније пада ипак тешка сума од 2,171.000 марака.

Од извесног времена властима је задавало бригу држање урођеника. Које због југоафричког рата, раздражености Кафара и њихове опасне употребе против једне беле расе стране Енглеза, које опет због доказаних околности, извесни фискали намети изазвали су незадовољство. Целу ствар знатно компликује огромна величина саме територије, расејаност Европљана и тешкоћа саобраћаја.

Главно административно место Виндхек, преко 100 километара у унутрашњости од [Валфиског] залива (Узмите карту.) Осим овога града, главнији су центри Гобабис, Отјибинге и Свакопмунд, пристаниште где почиње железничка пруга и телеграф за Видхек. Урођеници су подељени у разна племена која припадају разним расама. Хотентотима, Бушманима, Бантима и Дамарима.

Пре кратког времена побунило се племе Бонделцварти на југу колоније, на самој граници Капа. Док је гувернер колоније био заузет да побуну угуши на једноме крају колоније, на крајњем северу колоније побуни се племе Хереро које је и најмногобројније.

Вест је изазвала узбуђење у Немачкој и не без разлога. Урођеници су на многим усамљеним пољским добрима поубијали Европљане, пре него им је могла доћи војска у помоћ.

Крстарица „Хабихт“ већ је приспела у Свакопмунд; искрцано је митраљеза и 130 људи. Друго одељење маринске пешадије од 500 људи већ је на путу и оно ће можда кроз који дан већ бити у колонији. Образују се још нови батаљони, рајхстаг је хитно вотирао изванредне кредите за ратне операције. Немачка ће брзо угушити овај устанак, али он доказује колико је несигурна та њена колонија и колико је био кобан утицај југоафричког рата на афричке урођенике

„Оно што данас цео свет с нестрпљењем очекује то је руски одговор на последњу јапанску ноту. Мисли се да ће се он већ данас телеграфисати у Токијо и да он не представља non possumus, као што су то енглески листови упорно тврдили. „Хавасова Агенција“ већ сазнаје из Вашингтона да је садржина руског одговора Јапану већ саопштена различним министарствима спољних послова и да је он нарочити предмет измене мисли између Сједињених Североамеричких Држава, Француске и Енглеске. Утисак руског одговора, у коме има уступака преко сваког очекивања, је тај да ће се рат избећи. Али ако се поред свих ових попуштања, овај сукоб изроди у рат онда ће за то носити одговорност сам Јапан, који ће бити морално усамљен.

Русија је, у овоме своме одговору, како се сазнаје, ишла до крајњих граница, и водила је чак рачуна и о неповерљивости Јапана који је, као што знамо, тражио да се све концесије утврде у форми уговора, који би безбедно трајни мир између Русије и Јапана. Руске концесије које би добиле форму уговора ове су: (1) Русија признаје Јапанцима првенство у Кореји и одобрава све јапанске захтеве о Кореји; (2) Русија признаје суверенство Кине над Манџуријом; (3) Русија признаје важност свих уговора које је Кина закључила о Маџурији и хоће свима државама уговорницима дакле и Јапану, да обезбеди све користи од тих уговора; (4) Русија не сматра никакав догађај који би се у Кореји десио као повод за рат чак и кад би Јапан посео Кореју; (5) Русија је готова све ове концесије да стави у форму уговора и на тај начин да им да̂ обавезан карактер.

Али према информацијама из француских владиних кругова у овим широким руским концесијама још не треба гледати мирно решење сукоба. Јапанци налазе да је Русија доиста учинила велике уступке, да је водила рачуна о свима јапанским захтевима. Али то још не значи добру вољу Русије, него само вештину њене дипломатије, која хоће сву одговорност за евентуални рат да баци на Јапан. Јапански државници не поричу да су предусретљивошћу Русије дошли у неприлику, али се они позивају на то да све ове концесије ништа не мењају стваран положај Русије у Манџурији. Суверенство Кине над Манџуријом је доиста у општим изразима признато, али и Енглеска није оспорила суверенство Султаново над Египтом па ипак она у Египту влада. Русија ће у Манџурији стварно да влада поред свега тога што речима признаје суверенство Кине. С тога у француским владиним круговима држе да је тешко уклонити оно неповерење које у Јапану имају према Русији. Јапан је прво тражио гарантије за своје захтеве које би му Русија евентуално признала. Сад Русија даје те гарантије у једино могућем облику, у облику уговора. Јапан тражи и моралне гарантије, али се о томе ништа одређено не може рећи. С тога у меродавним круговима још нису сигурни да ће овај тако мирољубиво састављен руски одговор донети мира.