Аутор: Уредништво

Појединости ове срамне афере нису ни могле продрети у јавност под режимом када је глас јавног мњења био угушен. Ми је износимо сада да би српски народ видео морал ванпартијског режима и да би видео газдовање режима са чисто привредним програмима. Он ће видети једну разбојничку банду искупљену око српске државне касе; видеће сцену да се српски краљ Александар, пред страним судовима, јавља против српске државе у једном прљавој ствари.

Г. Генчићу, зар да не пљескамо најезди јавности?

Положај Негоја

Имање Негој добило је име од села истога имена. Оно се налази на Дунаву у Румунији 40 км удаљено од Калафата. Имање је велико 223 ха изврсне зиратне земље. На њему се поглавито обделава кукуруз, жито, репица. Сем тога, на томе имању има три језера која се хране из Дунава, и један парни млин од самога камена и гвожђа.

46 динара и 2.280.000

Зна се да је Негоје у петнаестом веку био манастирско добро. Године 1493. оно се прода за 87 аспра (46 динара), а 1747. купи га један румунски спахија за 500 дуката. Године 1836. купује га кнез Милош за 3.220 дуката. Ове године, 10. јануара, на јавној лицитацији, удружење сељака који обрађују Негоје нуде српској држави 2.275.000, али Константин Ђеблеско, коме је 29. мај покварио један велики гешефт, јавља се накнадно и нуди за Негоје 2.280.000 динара.

Својина Негоја

Кад је умро кнез Милош, Негоје припада кнезу Михаилу. Пошто је, пак, кнез Михаило умро без порода, ово имање остане његовим сестрићима Атанасију и Милошу Бајићу и Федору и Милошу Николићу. Они су, међутим, знали о кнез Михаиловом ванбрачном сину Велимиру Теодоровићу. Како њему није остало ништа, да би му обезбедили егзистенцију, они му 19. јуна 1869. даду на уживање Негоје и 30.000 дуката у готову новцу. Велимир Теодоровић добио је све ово под условом да и имање и интерес од новца уживају касније и његова деца ако их буде имао; ако пак он не буде имао деце, 30.000 дуката припадају краљу Милану.

За управника Негоја Теодоровић узме неког Живка Радивојевића. Он је тако рђаво управљао њиме да је 1884. Велимир морао, на подлози Негоја, да узме из Хипотекарне банке у Букурешту 600.000 динара. У то доба, по одобрењу Милоша Бајића и Федора и Милоша Николића (Анастасије Бајић је био умро), Негоје прелази у дефинитивну својину Велимира Теодоровића. Он умре 31. јануара 1898. и све своје имање завешта српској држави на оснивање Велимиријанума за просветне и уметничке циљеве.

Оспорен тестамент

Пошто Анастасије Николић није био дао свој пристанак (јер је био умро) да се имање дефинитивно уступи Велимиру, то су Марија Беле Талијана (супруга садашњег угарског министра трговине), кћи пок. Анастасија Бајића, и малолетни Ханс од Траутенбурга (чија је мати била Маријина сестра), Атанасијев унук, оспори тестамент, и затраже да се четвртина Велимирове заоставштине уступи њима.

Locus regit actum

Цела расправа око овог имања имала се водити пред румунским судовима, пошто је и само имање у Румунији. Негоје је у надлежности судова у румунском граду Крајови, где се налази и апелациони суд. (У Румунији има четири апелациона суда.). Румунски законик има један члан који је од великог социјалног замашаја. То је § 1296. По њему, имање дато некоме на уживање може се вратити само ономе који га је дао на уживање (донатору), а не његовим наследницима. Одредба овога члана ишла је одсудно у корист српске државе. Дакле парница гђе Марије Талијан и Ханса од Траутенберга против тестамента Велимира Теодоровића водила се пред судом у Крајови. И код крајовског првостепеног суда и код апелације они су изгубили парницу.

Краљ Александар против српских државних интереса

Кад је парница требала да изађе пред касацију, против тестамента устаје и краљ Александар и тражи 30.000 дуката из масе пок. Велимира Теодоровића. Редовним, судским, путем није било изгледа ни на какав успех. И сад настају саблажњиве ствари. Српска влада, 5. фебруара 1903. призна краљу Александру његово потраживање од 30.000 дуката са 6% интереса од 1. фебруара 1898. до наплате. На дан 1. фебруара ове године ова ће сума изнети 480.800 динара у злату. Да би краљ Александар ову суму наплатио, потребно је било да се Негоје прода. Стога српска влада понуди непотребно поравнање гђи Талијан у тренутку кад је она имала да изгуби парницу и пред румунском касацијом. По томе поравнању, гђа Талијан има да добије 250.000 динара из масе пок. Велимира Теодоровића, поред свега тога што су румунски адвокати саветовали нашој влади да не улази ни у какво поравнање, пошто је било сигурно да ће гђа Талијан изгубити парницу и код касације. Сем тога, одмах после завештачеове смрти, гђа Талијан је била понудила поравнање по коме би добила само 150.000 динара, али на које тадашња српска влада није била пристала.

И сад настаје овакав призор. Краљ Александар мора да изврши поравнање са српском државом такође пред румунским судовима. Краља Александра заступа његов ујак, г. Александар Катарџија, румунски изасланик у Лондону, а српску државу г. Милош Петронијевић, лични секретар краља Александра. Ово поравнање српске државе са српским краљем, на штету српске државе, кажу, у Букурешту је на све просвећене људе учинило одвратан утисак. Да би утисак био још беднији, џокејски клуб у Букурешту запамтио је ову епизоду. Један господин, десна рука краља Александра, дође из Београда у Букурешт. Уочи дана кад је требало платити адвокате тај господин изгуби 22.000 динара на картама, и тако сутрадан једном адвокату остане дужан, у име српске државе, 2.000 динара, другоме 10.000 динара итд. Знамо, нпр, да г. Михаило Ферикиде, адвокат, бивши министар спољних послова и председник румунског парламента, још није добио ништа. У то доба је српска држава била почела преговоре са г. Констатином Ђеблеском, поседником из Крајове (који је и сада конкуренат) да му испод руке прода ово имање за 1.700.000 динара: Све је то било априла месеца прошле године.

Епилог

Али је 29. мај прекинуо овај низ злочина против српске државе. Дворска клика личила је на једну разбојничку банду. У журби за богатством, људи су заборављали на своје положаје и на своје дужности. Они који су стајали на челу одбране државног поретка спустили су се на ниво обичних лопова. Човек коме је устав загарантовао неприкосновеност није имао ни толико поноса, да се не понизи до непоштења.

Садашња фаза

После 29. маја, имање је прешло у поуздане руке, и продаја је била одређена за 10. јануар ове године оферталном лицитацијом. Најозбиљнији понуђачи били су сељачка група која обрађује Негоје и г. Константин Ђеблеско. Сељаци су понудили 2.275.500 динара, а г. Ђеблеско 2.200.000. Тај је господин пре 29. маја имао добити ово имање испод руке за 1.700.000 динара. У овоме тренутку је цела ова ствар била пред државним саветом и тече сасвим правилно.

Од новца који се добије има да се исплати гђи Марији Беле Талијана 250.000 динара, маси краља Александра 480.000 динара, 183.000 динара наследне таксе и још 150.000 динара Хипотекарној банци у Букурешту. Имање је 1900. године испод руке, без лицитације, дато под закуп за 105.000 динара годишње. Од те се суме узимало годишње 37.200 динара за порез (27.900) и отплату дуга и интереса (9.300 динара) Хипотекарној банци у Букурешту. Остало је требало да улази у српску државну касу. Али она није видела ни паре. Све је отишло на трошкове око ових срамних поравнања.

Једна сцена пред букурештанским провостепеним судом

Као што је познато, пре но што ће постати министром унутрашњих дела, г. Веља Тодоровић је извесно време био заступник српске државе пред румунским судовима. Излази пред суд заступник Негоја г. Веља Тодоровић, адвокат из Београда. Његови су асистенти били господа Михаило Ферикиде, адвокат, бивши министар спољних послова, сада председник румунског парламента, г. Жан Лаховари, адвокат и бивши министар спољних послова.

Председник суда поставља г. Вељи питање на румунском језику. Адвокати му одмах поставе то питање на француском. Г. Веља ћути; адвокати му постављају исто питање на немачком – он ћути; на талијанском – он ћути; на енглеском – г. Веља ћути. Седница је морала да се одложи. Сутрадан се у седници појави један Србин берберин који је морао посредовати између г. Веље и његових посредника.

Ко је одговоран?

Разним поравнањима српска држава је хотимично оштећена за читавих милион динара. Ко је за све то одговоран, и да ли може да штета да буде мања? Има ли кога који ће за осталим представницима овога срамнога режима показати да Тарпејска стена није далеко од Капитола?

Румунија је тражила од аустро-угарске владе, да јој изда Бориса Сарифова, који се често бави у њеним областима, јер је као саучесник у убиству професора Михајљану осуђен од влашких судова на [?0] година робије. Аустро-Угарска је одбила овај захтев, јер сматра, да је дело Сарафовљево политичке природе.

На немачком броду „Принц Оскар“, који је ово дана приспео у Неапољ, био је и амерички милијардер Ермисуг. Он је на путу умро и одмах је спуштен у једном ковчегу у море.

Американски листови доносе, да је Едисон конструјисао нов телефон, који је тако удешен, да лица, који телефонишу, могу једно друго видети.

Штедљивост је лепо својство, али и она има своје границе. Међутим мисис Хити Грен из Њу-Јорка као да неће да зна за то златно правило. Она је до скора држала стан, за који је плаћала 120 дин. месечно, а онда јој је он прескуп и узела је стан за 60 дин. на месец, Ова штедљива госпа долази у реду највећих американских богаташица.

Свима је још у свежој успомени, колико је српски народ у Старој Србији морао да се бори, док је пре десетак година успео, да добије првога Србина митрополита (у Рашко-Призренској епархији). Иако је по канонима и по здравом разуму српски народ у Турској имао права да тражи митрополита своје народности у оним епархијама у којима је он у већини, ипак се цариградска патријаршија тој жељи народној јако противила. Напослетку је српски народ у Старој Србији успео и добио је у Призрену свога митрополита.

Наскоро после тога почела је борба око скопске епархије; она је била огорченија и трајала је дуже но она око рашко-призренске. Годинама је цариградска патријаршија упорно одбијала праведне захтеве српскога народа и напослетку је чак, против воље и жеље српскога народа у скопској епархији, изабрала поново за скопског митрополита Грка, Амвросија. Огорчење у народу услед овога избора било је тако велико, да је било опасности, да ће доћи до великих сукоба између Гркомана и Срба. После отворенога сукоба у цркви Св. Спаса и погибије гркоманске, морала се је умешати и турска власт. Амвросије је био уклоњен из Скопља.

Ипак жеља српског народа није била испуњена. Цариградска патријаршија још се увек упорно противила, да изабере Србина за скопског митрополита. Тек после неколико година, после дугих преговора, великих издатака и много труда, изабран је за скопског митрополита покојни Фирмилијан. Али је Грцима и Гркоманима, које су потпомагали Бугари и цариградска патријаршија (два непријатеља, који су се у овој ствари сложили против Срба), пошло је за руком да омету посвећење Фирмилијаново за скопског митрополита.

Опет је трајало дуго времена и било је много трошка и много труда, док је Фирмилијан посвећен за скопског митрополита.

Смрћу Фимилијановом дошло је питање о попуњењу скопске епархије опет на дневни ред. Било је бојазни да ће цариградска патријаршија, Грци и Бугари опет ометати избор Србина за скопског митрополита. Али стечено једном право српског народа скопске епархије, право које је имало свога ослонца и у канонима и у оправданим жељама народним, није могло бити више ни ометано а камоли уништено. Као што је наскоро после смрти митрополита Дионисија, изабран за митрополита рашко-призренског Нићифор, тако је убрзо после смрти митрополита Фирмилијана, изабран за скопског митрополита, јеромонах Себастијан.

Овим избором утврђено је право српскога народа у скопској епархији, исто онако као што је избором Нићифора утврђено у рашко-призренској, по коме ће одсад и за скопског митрополита моћи бити биран само Србин.

Нови скопски митрополит биће без сумње један од најбољих црквених поглавица. То је човек особита дара, велике интелигенције, одличан говорник, добар познавалац нашега народа и прилика у Турској и велики патриота. Митрополит Себастијан син је оне земље, онога краја и онога народа; рођен у Липљану из старе и признате породице, која генерацијама већ даје одличне свештенике своме крају, а однегован у Призрену и васпитан у грчкој богословији у Халци, где је одлично свршио богословске науке, митрополит Себастијан био је без сумње најбољи кандидат за црквену поглавицу скопске епархије.

Ми желимо новоме митрополиту дуга живота и крепка здравља, а да ће он добро радити у то је уверен не само народ скопске епархије, него и народ свих других српских покрајна.

Не соли јело

Многи мисле, да стомак боље сварује храну, ако у њој има доста соли. Али мало се зна о томе, колика је потребна количина соли, па да изазове лучење стомачнога сока. Као и свуда, тако је и овде меродаван укус појединчев; неко воли, да му је јело недосољено, други опет не може да једе ако није пресољено. Међутим сада тврди д-р Бенингер у минхенској „Medicinische Wochenschrift“, да пресољавање јела само убија стомак. Кувана со, као што је раније доказано, отежава сваривање […] у стомаку. И оно недовољно претрпи после свој процес у цреву. А Бенингер мисли, да није свеједно за организам, ако стомак делимице престане са својом функцијом. Зато он препоручује, да се јела умерено соле.

Од Остенде до Варшаве под возом

На нашу нову годину у Остендеу натрапа један кочничар на неког младог човека под салонским железничким колима брзог воза, који је таман хтео да пође за Варшаву. Овај младић био је привезан испод поменутог вагона. Одмах га одреше и запитају, од куда он ту. После дугога натезање признаде, да је нихилиста и да је а тај начин хтео да прокријумчари неке списе нихилистичке садржине, које би он после растурао по Русији. Овај младић већ више пута предузимао овај опасан начин, [да га] превезу преко руске границе и увек је срећно и успешно стизао на мету.

Јапанске железнице

Велика острва јапанске царевине имају данас пространу железничку мрежу, а што је најлепша страна код тих железница, вожња на њима веома је јевтина. Од Нагасаки до Јокохаме има 1180 км. Прва класа стаје на целој линији непуних 48 дин., друга 24 дин., а трећа 12 дин. Јапанске железнице се споро крећу и треба им на 25 км. бар читав сат, ако не и више. Али за то су оне снабдевене ресторацијама, салонима за спавање и осталим удобностима, које дају железницама [европски карактер … требно], јер пут на њима од једнога до другога главног јапанског тржишта траје 48 сах. На Европљанина производе чудан упечетак столови и софе у ресторацијама на железничким колима. Јапанац је обично мален и нежније грађе, те ове ресторације на точковима са својим ниским сточићима и софрама више личе на собице за лутке. Међутим већина Јапанаца не иде у ове ресторације. Они обично на станицама купе топла јела, која чекају на муштерије, спакована у плетене котарице. Ова јела обично садрже у себи недокувана пиринџа и полупресне рибе. Уђе ли каква отмена дама у железнички воз, она одмах свлачи своје нануле и прекрстивши ноге, седне на клупу. Затим запали своју цигарету или лулицу. У Јапану нема нарочитих вагона „за даме“. Кондуктер, који уништава и прегледа путне карте, прво скида капу, затим се два пут поклони, па у пуној форми јапанске учтивости пита, да нису заборавили да изваде карте на железничкој станици. Ова учтивост нарочито се примењује у 3. кл., у 2. кл., мање, а у 1. класи скоро никако.

Цензура у Мадриду

У Мадриду се полиција бацила на угушивање опозиционих листова, апшење глумаца и забрањивање политичких песама у позориштима, па јој сада ни то није доста него се баца и на заштиту морала. Ономадне је из излога једне књижаре уклоњена Рубенсова слика „Три Грације.“ Када је ту слику видео строги Катон у униформи једног полициског писара, узвикнуо је: „Заиста жене су увек жене, немају пара, да се одену, али могу да се сликају.“ Када је књижар покушао да узме у заштиту „три грације,“ одврати му овај одсудно: „Ако им не извучете сукње, уклоните их из радње.“

Јапанске социјалисте и манџурско питање

Париска Auraure публикује писмо јапанскога социјалисте Катајаме, у коме овај изјављује у име своје странке, да је противан рату са Русијом. Велика маса народа, вели он, противна је рату. У Јапану, до душе, има људи, који желе рат, али то су осим војника предузимачи, који као лиферанти имају користи од ратних набавака. Ни сама влада није најбоље расположена за рат, али она се боји од ратоборне струје. Радни народ у Јапану од рата не би ништа имао; победио Јапан или не победио, радницима неће ићи боље, јер они ће морати да подносе нове намете. Последњи китајски рат донео је само нове порезе за одржање и повећање војске и морнарице. Нови рат само би учврстио милитаризам. Радника се баш ништа не тиче Кореја, па да их се и тиче, није им до тога, да са кољу с руским радницима. На крају крајева, стотине хиљада богаља, удовица и сирочади, све сама радничка голотиња, биће крај песми о рату.

Цариград. 16. јануар. (Специјалан телеграм „Политици“). Синод је изабрао за скопскога митрополита Србина архимандрита Себастијана.

Себастијан Дебељковић, родом с Косова, још млад човек, учио се на Халци, одличан ђак, вредан, скроман, тих, миран, добар зналац грчког и турског језика, добар познавалац прилика у Турској. – Архимандрит Себастијан је најдостојнији од свију, који су били кандидати да заузму митрополитову столицу у Скопљу.

Цео српски народ, и ми из Србије и Срби из Турске, можемо се радовати овом избору. Нови митрополит Себастијан слабога је здравља. Ми му од срца желимо, да му се здравље поправи, како би могао што боље послужити свом светом позиву.

Софија. 16. јануар. (Специјалан телеграм „Политици“). У синоћној седници Собрање је примило закон о штампи у трећем читању.

Последњи телеграми

Петроград. 16. јануара. (Специјалан телеграм „Политици“).

Под председништвом великога кнеза Алексија Александровића држао је јуче после подне министарски савет седницу, која је трајала скоро два пуна сахата. Предмет саветовања је био положај па далеком Истоку и истраживање пута и начина, како да се мирним путем реши спор између Русије и Јапана. Закључци министарског савета поднеће се данас цару у облику извештаја великог кнеза Алексија Александровића. Одговор Русије не јапанску ноту биће по свој прилици сутра у суботу одправљен у Токио.

Телеграми прес-бироа

(од 15. јануара по подне)

Ванредни кредит за одбегле Маћедонце

Софија. Бугарска влада намерава пре свршетка сазива Собрања да подносе предлог о даљим изванредним кредитима у суми од 500.000 динара за одбегле Маћедонце.

Један интервју с Хилми пашом

Беч. Фремденблат публикује разговор свога дописника у Солуну са генералним инспектором Хилми пашом. Овај је изјавио да је цео реформи програм од 1903 остварен, и мирцштегски програм је такође делимично остварен или су пак поједине тачке у току да се остваре; остале тачке оствариће се тако брзо да ћа се Европа зачудити, јер Турска зна где су њени интереси и она хоће да их очува. На несрећу, мир у земљи не зависи од рефорама јер их сами комитети неће. Али у случају да се агитатори опет врате, Маћедонци које је жалосно искуство научило мудрости, биће опрезнији него до сада и неће се дати завести. Сам Султан живо жели да се у Маћедонији успостави мир.

(од 16. јануара)

Лондон. Из Петрограда јављају да је тамо јуче под председништвом царевим била министарска седница. на којој је утврђен текст одговора Јапану, који ће се предати у суботу. Седница је трајала сат и по.

У Стокхолму су јуче светковали седамдесет пети дан рођења краља Оскара Другог. Шведски народ и норвешки народ, које толика народносна питања раздвајају и који су, исто тако као Аустријанци и Мађари, два непријатељска народа принуђени силом околности да живе братски, једнодушно одају част овоме владаоцу, чија је политичка мудрост умела да спречи најопасније унутрашње заплете. Мало је владалаца који су се са толико самоодрицања бринули о добру својих поданика. Нарочито је мало таквих владалаца који су у згодним тренуцима, без икаквих предрасуда, умели чинити мудре концесије демократскоме духу времена.

Под владом овога краља песника и уметника, Шведска и Норвешка су дивно економски напредовале, под њиме је и наука отпочела цветати у овим земљама. Краљ једног народа који ради, који производи, који напредује и који се подиже, увек је добар краљ; јер ако напор долази одоздо пример и подстицај треба да дођу одозго, и једном се владаоцу не може одати већа част него кад се констатује да његови поданици обилато и најлепше утичу на ток данашње културе.