Аутор: Уредништво

Скоро је изашао декрет којим се доминиканац Нозаледа, бивши манилски митрополит, поставља за епископа у Валенцији. Овај је акт изазвао силан антиклерикалан покрет који се у целој Шпанији шири с необичном енергијом. Чак и само уверавање да ће Нозаледа, по савету владе и Ватикана, дати оставку није било довољно да умири духове, и манифестације се настављају по свима великим градовима о таквом жестином да се влада боји побуне. Разуме се да су се антидинастичке странке, републиканци и социјалисти, ухватили за ово питање и умели су га тако вешто експлоатисати да је цела прошла недеља била недеља необично велике републиканске пропаганде.

Факт је да је моћ антиклерикализма неоспорна у једној земљи где један прост декрет, којим се поставља један епископ, може да изазове једну такву буру, и садашњи догађаји доказују да ако се сви елементи левице буду хтели сложити, ако се буде могао постићи споразум између либерала, радикала и републиканаца, онда ће се у Шпанији наскоро савладати реакција и двор, који је савршено под утицајем калуђера, биће принуђен да води рачуна о народним жељама. Несрећа је само што сви ови демократски елементи немају добре организације, и чим прође овај тренутак узбуђења, одмах ће поново избити на површину чисто личне задевице и тако ће се опет истаћи једна неодољива препрека свакој слободоумној акцији која је још једини спас овој несрећној земљи.

У Сједињеним Државама већ се живо опажа да се приближује нов избор председника. Демократски кандидат, Бријан, који је већ двапут пропао на изборима, вратио се са свога дугога путовања, и можда ће опет истаћи своју кандидацију. Он је већ публиковао свој манифест у коме, између осталог, вели да демократска странка треба поново да прихвати свој стари програм: слободно ковање сребрнога новца, антиимпериализам итд.

Ништа не би могло у овом тренутку више да компромитује изгледе демократа нити боље да подржава Рузвелтову кандидацију него враћање на ове новчане теорије. Исход изборне кампање већ би се могао предвидети кад не би било и конзервативнога кандидата. На ову евентуалност, међутим, треба рачунати стога што се очекује расцеп у обема странкама. Доиста, има републиканаца који су узнемирени Рузвелтовим империјалистичким тенденцијама и његовим намерама противу трустова; с друге стране, опет, има демократа, Кливлендова фракција, који су противници Бријанових доктрина. Хоће ли Рузвелт бити изабран за председника много зависи од тога да ли ће сенатор државе Охија, Хана, истаћи своју кандидацију, коју подржавају амерички милијардери и који, у крајњој анализи, и одлучују изборну борбу у Америци.

У аустријским делегацијама говорио је ономадне заједнички министар финасија и земаљски управник Босне и Херцеговине, барон Буријан, о економним приликама и политичком стању ове потлачене српске области. У првоме делу свога говора узнео је „колосалне“ заслуге Венијамина Калаја за тамошње хришћане. О Србима Буријан није ни говорио. Из целога његовог говора видело се, да се Буријан бојао од српскога имена као од куге. Затим је, прелазећи на религиозне прилике, изјавио, да је заслуга Аустро-Угарске, што је принцип о верској толеранцији ухватио дубоки корен у Босни. После овог констатовања, које пре личи на какву досетку Мефистову, Буријан се „обрадовао“, што су се српски црквени поглавари у Босни споразумели са народним првацима. „Влада је“, вели он, „од увек тежила, да праведно реши то питање, само није трпила, да автономна верска организација захвати у сверу владине власти. Народни прваци су се у последње доба споразумели о митрополитима, па се на послетку постигао и с владом споразум у погледу начела будућег организационог статута“. Али 6е „влада ограничила на оцену поднетог јој нацрта, у колико је то потребно било са државног гледишта. Како се сада постигао потпун споразум о начелима организације, мора се текст статута, што ће се тек саставити, најпре поднети на одобрење васељенском патријарху у Цариграду.“ По себи се разуме, да ће се Аустро-Угарска, која је измишљала све могуће начине, да заустави национални покрет у Босни и Херцеговини постарати, да између цара и патријарха постави све веће препреке, како би се питање о српској црквеној автономији што позније решило, јер „ће статут тек тада санкционисати Њ. Апостолско Величанство, када га васељенски патријарх одобри.“ По овоме статуту увешће се црквена управа са три ступња: црквене општине, дијецезе, синод и томе подобне централне управе. Бир ће се укинути, а на његово место доћи ће нарочити прирез за свештенике.

О новој је години опет одликован од цара прокурор Св. Синода К. П. Побједоносцев. Цар му је послао врло љубазно писмо у којем му се признају неоцењиве заслуге за његово старање око православне вере. Средства којима се служи Побједоносцев цару су по вољи, и показују са колико дара̂ и доследности иде прокурор своме циљу. Цар жели да му јавно искаже своју захвалност тиме што га награђује орденом Св. Андрије у брилијантима. Познато је да је Побједоносцев један од најпрепреденијих Руских реакционара, и он сам то не крије. Али га за то и највише мрзе, те увек страхује за свој живот.

Д-р Кербер је за ноћ постао славан човек. Ко би се данас усудио да посумња у то, да је његова четворогодишња влада узор праведне и паметне политике, тај би био заглушен звучним часовима громких труба немачко штампе. Како је лако доћи у Аустрији до славе.

Чешки су аграрни посланици послали у име својих гласача 19 телеграфских молби влади да повиси државну помоћ крајевима пострадалим ове године и да сазове привредну скупштину. Кербер је одговорио посл. Прашку не као државник, већ као аустријски зеленаш: помоћи недам докле год не престанете са опструкцијом у парламенту! Скупштину нећу сазвати докле год ми не зајемчите његов рад! Аграрни су посланици могли знати да од ове владе другога одговора неће добити. И на једно и на друго имају посланици право, а то им налаже и дужност према бирачима. Али како су изврнути појмови у аустријској држави!

од Д-ра Морица Бенедикта

У бечком часопису „Wiener Medicinische Presse“ од подужег времена излазе отворена писма тамошњег универзитетског професора, Д-ра Морица Бенедикта, упућена на аустриског министра просвете. У једноме од ових писама расправља овај аустриски професор ствари које се тичу и наших сународника у земљама хабзбуршке круне.

Питање о народним универзитетима у Аустрији, вели Бенедикт, све више и више избија на површину. Оно доводи у забуну све непристрасне познаваоце ствари. Они, који их траже, донекле су и свесни, да нису баш најпаметнији, а исто тако и они, који их одбијају. Један универзитет захтева духовни и новчани капитал, који често једва ако прибави какав велики културни народ, који плива у изобиљу, капитал, који се само у току времена може стећи. Који зна мизерије буџаклиских универзитета у Италији и Француској, томе ни на крај памети неће бити, да такве универзитете оснива у Аустрији. А ко опет зна, какве су тешкоће настале, када су се први аустриски универзитети и остале велике школе снабдевале потребним персоналом, тај неће ни посумњати у тешкоће приликом попуњавања катедара сасвим нових великих школа, у којима ће се предавати на језицима, који тек ако су са научно развили.

Он је присталица народних универзитета, јер по њему, права духовна слобода једнога научника почиње тек тада, када он мисли на свом матерњом језику, испитује и предаје, и сваки народни универзитет придобиће читаве милијоне људи за културу. Зато мисли, да је дужност бечке владе била, да потпомаже свим силама подизање италијанског универзитета у Инсбруку. Исто тако треба основати други чешки универзитет у Моравској. То право спорити Чесима значи, бити пристрасан и тесногруд; не треба заборавити да у погледу на број основних и гимназиских школа Чеси данас боље стоје од свију осталих европских народа. Али и Чеси греше што траже и сувише наједаред. Нека се из почетка задовоље само историјско-филолошким факултетом, на којем би могли да негују свој језик, литературу, историју и уметност, јер да се у једном младом народу подигне духовни ниво, ти су предмети најпотребнији.

Али од много је веће важности, вели даље Бенедикт, но што је чешка велика школа, оснивање малоруске велике школе. Ко зна значај загребачког универзитета, тај неће и за тренутак посумњати потребу једне такве институције, која би још тешње везала једно племе од својих 15 милијона душа са Аустријом. Шта би данас било од Аустрије, да није у Загребу створила центар за Југословене, већ да су ови обратили очи своје ка Београду? Али кад видим, наставља Бенедикт, како се Пољаци противе културним тежњама Малоруса, тада ми и нехотице пада на памет рефрен јакобинаца, који су вешали аристократе о латерне, кличући: „Они нису ништа научили и нису ништа заборавили.“ Сваки иоле увиђавни Пољак мораће увидети, да ће Пољска моћи да ускрсне као културна држава једино, ако осигура братски савез са Малорусима. Али, када Пољаци не дају овима ни једну нову гимназију, то човек мора да посумња у памет оних, који воде и који се дају водити. Пољак, који баца семе раздора међу своје и међу Малорусе, јесте издајник свога народа.

У своје време, смејали су се Стадијону, када је пронашао „Малорусе.“ Али данас владини кругови не смеју да губе из вида услуге, које им је овај државник учинио. Малоруси морају побити свој духовни центар, свој универзитет.

Говори се чак и о словачком универзитету. Словеначки прваци греше, што хоће своје наречје да подигну на ступањ научног језика. Паметније би било, вели Бенедикт, да приме српски језик и да литерарно негују свој словеначки дијалект само као језик за говор. Та нема ни педесет година, од како се међу њима пробудила народна свест, те су постали неки политички чинилац, а још приликом прославе стогодишњице Шилерова рођења у Љубљани одушевљавали су се будуће вође словеначких народних странака за овог великог немачког песника.

Напослетку вели Бенедикт, да би за Словенце у Цизлитанији била права благодет, кад би се оним Словенцима, који студирају у Загребу, приликом државних испита, чиниле олакшице. Ето, у томе правцу треба да делају словеначки политичари.

Сва деца по школама, и понеки од нас старијих који се сећају школе и детињства, запеваће данас побожно „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. У тим наивним, простим стиховима и у мелодији, која се лако памти иако је туђа, огледа се цело наше поштовање спрам онога, који је први међу Србе покушао да унесе књигу и просвету.

Краљевскога рода и порекла, Растко, син Немањин, хтео је да просвети свој народ. Колико може један човек да учини, учинио је, остављајући другима после себе, да започети посао продуже. Ваљда стога, што међу последницима му не беше ниједнога у старој српској држави, који би се ма и приближно могао с њим да пореди или можда због тога, што народ увек воли оне, који остављају сјај и славу да њему помогну, у народноме веровању живи успомена само на њега, јединога просветитеља. У најтеже дане, турско доба, када је све било само робље, око његова имена и његових моштију скупљале су се све српске наде и молитве.

А када се једног дана, после толиких векова, Срби дигоше на оружје, призивајући његово свето име, као што га и данас тако призивају, где још нису слободни и када поново основаше своју државу, опет се јави један нов просветитељ, достојан последник св. Саве, Доситеј, чаковски ђак. После тога, за сто година слободног државног живота измењало се сто министара просвете на сваку годину један. Шта су они урадили? Шта су могли да ураде? Бурно доба у коме смо све до јуче живели, скретало је целу нашу енергију на другу страну; сем тога, конзеквентност и издржљивост недостајале су нам и на том послу, као и свуда иначе. Што је један урадио преко дан, то је други разорио преко ноћ. Стара српска посла: сваки је од свакога хтео да буде и бољи и паметнији. Давали су нам и добре школе и добре књиге, а ипак је све остало по старом. Дали су нам скоро пре пола века закон о општој, обавезној настави, па ипак и дан данашњи има нас на сто Срба у Србији свега двадесет писмених. Одбите од тог броја чиновнике и варошане, који су сви више — мање писмени, одбите онај велики број неписмених, који се само стога у писмене рачунају, што умеју да се којекако потпишу, па ћете тек онда добити праву слику о нашој просвети. Срж народа, оно што народ народом чини и данас је поготову тако исто неписмено, као што је било пре сто година.

За исто време други народи учинили су много више. У Холандији на пример, која је у исто време увела општу обавезну наставу кад и ми, на сто људи једва ако има један неписмен. Рећи ћете, да је Холандија била у много срећнијим приликама но ми. А зашто онда, сем Турака, сви народи око нас боље стоје по писмености но ми? Нису ни они за ових последњих сто година живели мирним животом без преврата и трзавица, па су ипак боље напредовали но ми.

Не треба да се варамо, нити сами себе да лажемо. Трамвај, електрично осветљење и две-три трокатнице у Београду још не сачињавају културу. Ако хоћемо да живимо, морамо да радимо сви, истрајно и сложно, на овом великом делу, што га је први започео Растко, Немањин Син.

Врања 12. јануара. 1904. — Ноћу између 10 но 11. ов. м. Тома Стевановић из Оруглице убио је из пушке Новака Ивановића ондашњег. Убица се сам јутрос јавио власти и изјављује да је то учинио због тога што је погинулог затекао са његовом женом.

---

Врања 12. јануара. 1904. — Јуче између 4 и 5 сати по подне тешко је повређен из пушке Таса Видосављевић из Урменице који је по сазнању синоћ умро. Сумња се да га је убио Груја Димитријевић овд. са којим је из раније у завади био.

---

Шабац 12. јануара. 1904. — Ноћу између 9 и 10. ов. м. убијен је у својој кући на спавању Марко Гајић из Узвећа ср. Мачванског.

Кривац се налази у рукама власти.

Из Лондона пишу, да се у последње доба све више опажа, како на моду утичу политички дневни интереси, а нарочито у време рата. Трагична опсада страних посланстава у Пекингу пробудила је наклоност према мандаринским хаљинама, које јако падају у очи. Енглеско-јапански савез унео је у лондонску моду токијски „кимонос“ у свим могућим врстама тоалете и сада, када су сви изгледи да ће скоро доћи до рата на далеком истоку, свет се јагми за јапанском робом. Практичне блузе имају јапански додатак у простоме везу. Мала парчад ових везова, која веома личе на старинске ручне радове, јевтино стају и имају ванредно дејство, јер су ови јапански радови веома пријатни и лепи у својим бојама. Блуза у модром крепону од свиле, урешена јапанским везовима од угасито плаве боје на свили кожне боје једна од најлепших је мустри у томе стилу. Везови у зеленој и неранџастој боји нарочито се слажу са разним модерним тамним осенчавањем. Веома отмено изгледају блузе начињене из мандаринских зубуља, а нарочито, ако имају на себи карактеристичне старе јапанске везове. Ове блузе сасвим се постављају старим везовима. Уноси се доста злата у цео тај посао, али на златна недра на предњој страни блузе не буде упечатак шаренила, а још мање да пада у очи, као што би човеку у први мах изгледало, јер меки тонови старе бродерије сасвим су мирни, и ако мустра доста изненађује. Угаситији атлаз, извезен модро осенченим лептирима разне величине, јесте једна од јапанских идеја у таквом материјалу. Угасито зелена понгијска свила, сасвим прожета дивљим памуком, друга је таква мустра. У једној од оријенталских трговина има декоративних металних копча, које су покривене старим јапанским везовима.