Аутор: Уредништво

Нови Жан Валжан

Године 1891. утекне из Прага Феликс Рајзингер, благајник заложне економске банке, проневеривши маленкост од 158.220 форината. Он умакне испред власти у друштву са лепом женицом неког касапина и настани се у Русији, где је био сасвим изван домашаја аустриске полиције. Када је Рајзингер умакао, убио се контролор поменут банке, Већеслав Падјор. Међутим Рајзингер осе настани у Петрограду под именом свога брата Тодора, чије је артије собом понео, тамо подигне стовариште угља и међу руским трговцима стекне имена и уважења. Тек недавна, после пуних 12 година, сазнају прашке власти, да су Тодор Рајзингер и онај што је покрао банку у Прагу једно и исто лице. Сада се Рајзингер налази са друге стране катанца, где ће имати да размишља о судбини Жана Валжана из Игових Јадника.

Красна супруга

У Алемштајну су погубили газдарицу Ижигоду из Реблаве, која је два мужа отровала а једнога удавила.

Два човека, а једна девојка

У Турчоку су се страшно заљубила два ожењена рудара Влаховски и Вагнер у једну и исту девојку, која је више волела Вагнера и с њиме се често разговарала. Ономадне затекне их Влаховски заједно, то га разјари и он навали на Вагнера ударајући га песницом у лице.

Вагнер на то извади нож и тако силно удари свога противника у прса, да овај на мах падне мртав. Убијени оставио је за собом жену и деветоро нејаке деце, а и убица био је хранилац велике породице.

Јела од инсеката

У чланку о инсектима, који су за јело, који је изашао у „Роји Магазину“, износе се разна чудна јела, која уживају велику цену код неких народа. Аустралиски урођеници сматрају богониског лептира као добар залогај. У Абисинији је скакавац права деликатеса. Стари Грци и Римљани веома су уважавали неку врсту буба; Амерички Индијанци и Мехиканци са слашћу прождиру пчеле. У средњој Африци кобилицу бацају у супу, међутим Арапи је помешају у урме па је тако једу. Бели афрички мрав, један од највећих пустахија у пољима, такођер је „диван“ залогај. Али од њега не сме човек много јести, јер би се отровао. Гругру-гусеница, које има у Америци, веома је „масан“ залогај. На роштиљу надмаша својом пријатном укусношћу сваку храну од меса. Стари Грци јели су и попце.

Зашто људи скидају капе

Дарвин мисли, да људи скидањем капе хоће да кажу ономе, кога поздрављају, да су нижи од њега, те држи, да није феудалан систем донео скидање шешира. У најтавнијој прошлости поздрављали су се људи на тај начин.

Полудела цела породица

У Берлину је ових дана спроведена у лудницу цела једна породица заједно са служавком. Ову породицу сачињавала су два брата и њихова сестра. Они су се бојали, да ће их покрасти. Старији брат, који је поштански чиновник, напао је на степеницама једног укућанина, за кога је мислио, да је лопов, и повредио га коњичком сабљом на неколико места. По том се вратио у свој стан и ту се са братом почео препирати о лоповима, па је и брата ударио сабљом по глави. Служавка и госпођица су се међу тим од страха затвориле у једној соби. Када је дошла полиција са лекаром, примети овај да су браћа и сестра, па и служавка сишли с ума. Сав свој новац и драгоцености били су поделили међу рођаке, да их они чувају.

Писмо једнога сеоског учитеља

Чланом 16. пројекта закона о народним школама одређено је, да у школску благајну поред осталих прихода улази „две трећине прихода од школске градине и школског винограда, који обрађује учитељ са ђацима.“ Ко познаје живот учитеља на селу, тај ће се и рукама и ногама крстити и чудити, коме паде та мисао на памет. За њих ми не бисмо ни писали ово, али ко не зна живот нашег учитеља у селу, као што га министар не зна, морамо да рекнемо неколико речи.

До сада, па и у време највећих реакција школско земљиште обрађивао је учитељ и користио се плодовима са тога земљишта за свој труд. До сада (па и у време највећих реакција) учитељи су обрађивали школске баште и тиме давали пример својим сељанима, а од министарства награђивани за тај рад новчаном наградом.

До сада (па и у време најцрњих реакција) учитељи су, на школском земљишту, поред својих школа подизали винограде и тиме упућивали и ученике и своју околину у томе послу, бивали награђивани за тај рад од министарства, а никоме не паде на ум, да су учитељи наполичари, да то није њихова земља коју обрађују но општинска, ми да су дужни дати општини две трећине од тога, да раде дакле „на трећу пару.“ Срећом, Државни Савет, који познаје живот наших школа, баш као и министар свео је то од 2/3, на половину и направио учитеље наполичарима. Благо вама српски учитељи!

И замислите ви сад овакву једну слику:

Засадио учитељ градину. Треба му за ручак мало лука, кромпира или зелени и пође да то из градине донесе. Али, тамо се испречио општински председник, или кмет, ћата или биров или ма који, кога „општина“ постави, да пази да учитељ не дигне берићет. И онај ти тек разглави вилице:

— Е, чекај учо, да ја узмем два пут толико колико ти (по министровом) или колико и ти (по саветском). Што је учитељ куповао семе, мучио се и радио, то ништа. „Општинска“ је земља.

Или друга једна слика:

Учитељ засадио и однеговао поред школе дивни виноград о свом трошку, о свом руху и круху, а тога има доста и у томе су наши вредни учитељи показали доста велика успеха, И замислите сад, виноград родио, дивно грожђе, а учитељ, не сме да откине грозд, пошто чува чувар кога општина поставља „да уча не поје грожђе.“

Има у пројекту и горих ствари и „Политика“ ће их радо доносити.

Словенофилски орган „Славянскій Векъ“, који излази у Бечу под редакторством г. Вергуна, у 72. броју од децембра донео је чланак под насловом „Словенски преглед за 1903 год.“, где се износи улога Аустрије у судбини словенских народа за минулу годину и резултат великог македонског устанка.

У битољском вијалету сагорело је 172 села, разрушено 11,906 домова, остало без нигде ичега 71.972 човека. Према процени г. Р. Г. Пржеваљског, Пољака-добровољца и дописника „Словенског Века,“ у окрузима Косовском, Разлошком и Охридском спаљено је преко 300 села, око 100.000 људи побегло је у Бугарску, и до 40.000 пало за време устанка. „Ако се узме у обзир факат, да све хришћанско становништво у три македонска вилајета, по рачуну Василија Кончева износи 1,200.000, онда ће се доћи до страховитог закључка, да је у Македонији прошле године изгинула шестина тамошњих Словена. Њиве њихове и села — насељавају већ Арнаути па чак и Турци из Мале Азије, а и немачки је посланик у Цариграду маршал фон Бибершајн, као што се чује, ступио у преговоре са Високом Портом о куповини земље за немачке колонисте: У опште, цео чланак овај наперен је против Аустро-Угарске. Свуда, у свакој словенској држави и провинцији констатују се зле намере Аустрије, намере, да се угушује Словенство. Тако у Македонији (Стара се Србија нигде не спомиње!) утицај Аустро-Угарске далеко је већи од утицаја Русије, а то је зло за Словенство. „Духовне убице руских мученика Шчербине и Ростковског, њихове другове и Јуде — издајице, аустро-угарске конзуле Пара и Краља — позива Султан у Цариград и награђује их…““

У колико је Русија у већем пријатељству с Аустро-Угарском, у толико више пате Словени како у Аустрији, тако и у самој Русији. То доказује историја. Бечки конгрес и Метерних узрок су, што Русија није добила, већ готов, устав за владе Александра Првог. За спасавање престола хабзбуршког, Русија добија пораз на Криму. Трошком аустриског диспозициог фонда штампају се у Галицији прокламације и растурају по малоруским губернијама у Русији и на тај начин изазива неред у земљи. Аустрија потпомаже јеврејску штампу у својој земљи и на тај начин чини, да се појача мржња међу Руса и руских Јевреја (има их у Русији и краљевини Пољској до 5 мил.). (Све ово ради Аустро-Угарска у намери, да ослаби државу руску и да јој умањи углед у Европи.

У Бугарској политика немешања довела је дотле, да се одмах по закључењу зајма помоћу Русије, и одмах после свечаности на Шипки, зацарио режим Стамбуловиста Петкова и ген. Раче Петрова, који је недавно добио од аустриског цара портрет са својеручним потписом царевим, и изјавио, у случају онога му urbi et orbi, да сматра за највећу срећу повести бугарске пукове противу „северних варвара“.

„У Србији је извршен чин који на границама њеним није наишао свугде на одобравање. У толико је пре требало оставити тамошњега рускога посланика, а не у то важно време по српски народ отежавати му и тиме посао око сређивања унутрашњег стања.“

НОВИНАРСКЕ ВЕСТИ

Син чувеног Суворина, редактора „Новога Времена“, основао је засебан лист, чија је основна мисао уједињење свију Словена под егидом Русије. Лист се зове „Русија“ а излази у Петрограду. Суворин отац не одобрава ни покретање тога листа ни његов правац, и чак га у полемици не назива листом својега сина. Објаве о њему не штампа у своме листу.

НОВИНАРСКЕ ВЕСТИ

За појимање новинарске дужности, како је узимају званични кругови у Русији, нека послужи кобан догађај са „Руском Земљом“, који је први пут угледао света у Петрограду. Овај лист истакао је у своме програму ово:

Старање друштва и владе мора се управљати:

1. на стварно и темељио образовање народа;
2. на стварање закона, којима се народу даје самоуправа, независност од штетних и опасних полициских и других самовоља, који закони морају бити тачни и јасни;
3. на енергично побољшање економног народног стања.

Ето програма „Руске Земље“ и она га ће се савесно држати!

По себи се разуме, да се ово није допало ни министру унутрашњих, ни министру правде, ни министру просвете, ни оберпрокурору светога синода Побједонослову, те је овај грешни лист забрањен. Један од уредника овога листа био је знаменити руски хемичар Менделејев.

Један „добар“ младић

У Џенови ишли су улицом Едвард Фиорелини и његова жена Ана, враћајући се са вечере из једне тамошње каване. Са њима је био и један њин пријатељ наједаред изађе пред њих један младић, по имену, Луј Молинари. Не рекавши ништа удари госпођу Фиорелини по лицу. Када се њен муж пренуо из прве забуне, потрчи за младићем и заустави га, па га запита, зашто је тако дрзак. Место сваког одговора младић тргне нож и њиме удари Фиорелинија који окупан у својој крви, паде на земљу. Несрећнога човека одмах пренесу у болницу, а за убицом пођу у потеру. Била је мркла ноћ, кад су му пронашли стан. Ухватили су га у постељи где је спокојно спавао. Кад су запитали, шта га је нагнало на ово дело, одговорио је равнодушно:

— Мени је највеће задовољство, да другоме што зло учиним.