Аутор: Уредништво

  • Последње вести

    (Телеграм Пресбироа)

    Аустријанци против Француза

    Петроград, 1, августа.

    Потврђује се вест да су извесни делови аустриске војске, подразумевајући ту тиролске и чешке пукове, пребачени на француску границу.

    Борбе у Лорену (Лотрингији)

    Париз, 1. августа.

    У Лорену нема никаквих знатнијих промена. Лажна је вест да је шеснаести француски пешадиски пук заробљен у Брнеу. Гласови, које су распрострле немачке телеграфске агенције, о француским поразима у Горњем Алзасу, неистините су. Дошло је до озбиљних борби, али наше трупе из предходнице нису уступиле и победнички су се одупрле целом једном непријатељском корпусу.

    Рат Аустрији

    Ниш, 1. августа.

    Француска влада изјавила је прекјуче аустро-угарској влади, да је објавом рата Србији, узимајући прву иницијативу за непријатељства у Европи, без икаквог изазивања од стране владе француске републике, Аустро-Угарска створила ратно стање са Француском.

    Како је по том Немачка објавила рат Русији и Француској, а Аустро-Угарска послала своју војску на немачку границу, загрожавајући директно Француској, то је француска влада принуђена изјавити, да те претње неће трпети и да ће предузети све мере да одговори на те нападе и те претње аустро-угарске владе.

    Пошто амбасадор Француске није више у Бечу, а амбасадор Аустро-Угарске је напустио Париз, то је сер Едвард Греј учинио ово саопштење аустро-угарском амбасадору у Лондону и, придружујући се, у име Велике Британије изјавио да ратно стање између Велике Британије и Аустро-Угарске почиње од прекјуче по поноћи.

    Беч, 1. августа.

    Енглески амбасадор изјавио је данас у министарству спољних послова, да Француска сматра да је у ратном стању са Аустро-Угарском, пошто се ова бори против савезника Француске — Русије и помаже непријатеља Француске — Немачку.

    С обзиром на држање Француске, енглески амбасадор ставио је до знања бечкој влади, да тако исто сматра да је и Енглеска у ратном стању са Монархијом.

    „Барон Гауч“ потонуо

    Трст, 1. августа.

    Пароброд „Барон Гауч“, који је отпловио у подне, потонуо је. Спасено је 30 путника. До сада је извађено 20 лешева.

  • Французи и Немци

    У тренутку када се очекује судбоносан и толико дуго очекивани судар између Француске и Немачке, значајно је знати методе којима се руководе њихове војске.

    Чувени француски војни писац Режиналд Кан, који је са необичном заинтересованошћу посматрао ток операција наших трупа у балканским ратовима, написао је у „Тену“ изврсан чланак о Француској и Немачкој војној борбеној методи.

    Ево како он у томе чланку пише:

    После пораза од 1870. године, официри, који су имали да изврше огроман посао око реорганизовања француске војске морали су почети све из почетка. Нарочито је у области тактике имало све тек да се ствара… Сваки је увиђао, да је масивна дефанзива но утврђеним положајима, метода коју су употребили француски команданти у томе рату, била главни узрок француског пораза, и да се она, због тога морала потпуно одбацити. Свакоме је било у успомени, да је одлучна офанзива дала Француској њене најлепше победе и да је једино она дозволила Наполеону да триумфује над коализованом Европом. Отуда је потицао природан закључак да су нас Немци тукли нашом сопственом методом и да је наступило крајње време да се Француска тој методи врати.

    Официри почеше поново студирати ратове из почетка деветнаестог века, чије је проучавање било занемарено, и тражити у историји Наполеонових ратова један тактичан систем. Њима се учини да су тај систем открили у једној реченици великога императора, који је препоручивао „да се свуда ступи у акцију и свуда види“ у „да се изазове догађај“ једном масом војника одређеном за маневровање. Изгледало је да та начела најбоље изражавају Наполеонову тактику, да садрже њену суштину. Она су, зато и послужили као основа настави коју су у Ратној Школи дали славни професори Мајар, Кардо, Ланглоа, Бонал.

    Нова тактика је добила законску важност у глави „Борба“ нашега ратног правила службе, које је објављено 1895. године и која још данас важи. Да га у неколико речи изложимо.

    Једино офанзива даје могућности да се постигну пресудни резултати. Битка се дели на три дела. То су: 1) Припремна борба, коју у прво време воде одреди за осигуравање (коњица, предстраже), а затим један део главне војничке масе. Та борба има да замори непријатеља и обавести команданте о условима, под којима има да изврши одлучан напад 2) Пресудан напад, који се врши на слабој тачки непријатељске војске, у згодном тренутку, једном већом масом за маневровање, која је до тога тренутка изван борбе. 3) Ступање у борбену линију опште резерве, која има да гони, у случају победе, или заштити одступање, ако одлучан напад не успе.

    Пре двадесет година, та доктрина, предавана у Ратној Школи важила је без икакве ограде у целој француској војсци. Она је наилазила на потпору у скоро истоветним правилима, које је генерал Драгомаров прописивао руској војсци, која је, у то време, била врло у моди.

    Немачка војска, после рата од 1870 године, није имала потребу да мења тактику која јој је долазила од Молткеа и која ја тако добро успела. Пруски маршал је био далеко више генијалан организатор него велики војсковођа. Његова главна заслуга је била што је, још у мирно доба, војни механизам прилагодио условима модернога рата, који је он наслутио. Под његовом увиђавном и одлучном управом, пруска војска постала је дивна машина, чији су точкови радили без застоја. Између команде и извршивања наредаба постојала је потпуна хармонија.

    Молтке је дао пруској војсци тактику, која је најбоље приличила и њему и њој. Он је повео у борбу огромне масе, које бојно поље није видело. Он није хтео да се, као Наполеон, поузда у своју оцену или оцену својих генерала у једном одлучном тренутку. Ставио је целу своју машину у покрет, тако да може уништити непријатеља самом својом силом, без тактике, аутоматски. Његов начин ратовања био је сасвим прост.

    Чим би га коњица известила о положајима, на којима се налази непријатељска војска, он се кретало против непријатеља, развијајући сву силу на врло широком фронту. Цела његова борбена линија прелазила је у офанзиву. Крила те линије, снажнија од непријатељских крила, обухватала су непријатељска крила и приморавале трупе на повлачење.

    Фрешвилер, Сен Прпва, Седан јесу директне примена те доктрине, која се, од тога времена, није код Немаца изменила. На немачким маневрима, готово увек, команданти армија избацују све своје трупе у борбени ред, не задржавајући резерву, и у обухватању непријатељских крили гледају једини начин да се победи непријатељ.

    Као што се види, француска и немачка метода разликују се самим својини особинама. Француски командант чека из саме борбе извесна обавештења, помоћу којих ће после ударити својом оперативном силом. На тај начин он се излаже опасности да га непријатељ предухитри и претрпа својом силом, пре него што је у стању да маневрише. Немачки командант то одлучује још пре почетка битке и одмах развија целу своју војску. Он се излаже опасности да груне у празан простор.

    Слепо придржавање једне и друге доктрине владало је и у једној и у другој војсци задуго. Тек после енглеских пораза у Африци почињу да се у Француској јављају симптоми негодовања. Убрзо, покрет против освештане војне доктрине добио је свој одређен облик. Први је генерал Негрије, у два чланка, која су изашла у „Revue des deux mondes“, године 1901 и 1902, устао против ње.

    Писац чланака је указивао на опасност која постоји од примене Наполеонових формула на савремене војске, које се боре у далеко већим размерама, са далеко већим бројем војника. Како се командант може брзо одлучити на акцију, смишљену према познавању ситуације, када има огромне војске пред собом, дугачке фронтове, и кад борбе не може да види? Како је могућно, на широком простору данашњег бојишта, извести одсудан напад на месту на коме се хоће у тренутку у који треба? Генерал Негрије закључивао је из тих примедаба, да извођење одсудног напада наилази на сувише велике тешкоће и да се зато радије треба одлучити на обухватање крила. Он је отворено прилазио немачкој тактици.

    Чланци генерала Негијеа казивали су сензацију у војничким круговима. Одмах се отворила дискусија у коју су се умешали највиђенији команданти француске војске. Али је једини генерал Кеслер потпомагао излагања генерала Негријеа. Генерали Ланглоа и Бонал, на против, бранили су своје дело и побијали закључке генерала Негријеа. И генерал Брижер бранио је то гледиште. Победа, тако остаде на тој страни, и старо правило службе остаде у важности без икакве измене.

    У то време наступи руско-јапански рат, чије проучавање привуче свуколику пажњу наше војске и обустави за извесно време теоријске дискусије.

    После седмогодишњег затишја, дискусија о званичној војној тактици наставила се 1911. године. Почео ју је један од најугледнијих генералштабних француских официра, пуковник де Грамнезон. У једном свом предавању он је са необичном жестином напао доктрину, која „код нас претендује на привилегију да је непогрешна“. Пребацио је старој теорији да оставља сву иницијативу непријатељу и парализује, код француског команданта, смисао за офанзиву, који она, тобож развија.

    Чим је текст тога предавања објављен, дискусија се наставила. И за последње две године, она је изазвала многобројна деле. Један војни лист чак је отворио анкету о тактичким схватањима нашега официрског кора и публиковао прикупљене одговоре под насловом: „Криве офанзиве“.

    Али ни немачка војска није остала сачувана од колебања. Њено колебање није избило у књижевној полемици, као наше, али се трагови њене неизвесности виде врло често, у диспозицијама, које се праве за време великих царских маневара.

    Године 1903, у тренутку када је генерал Негрије публиковао своје прве чланке, цар Виљем је позвао најугледније генерале енглеске и америчке војске, да присуствују операцијама, које су два пруска корпуса изводила на обалама Одера. Ти официри, који су успешно командовали у Трансвалу и на Куби, били су умољени да отворено кажу своје мишљење о ономе што буду видели. После дугог саветовања са њима, у Немачкој са почела проучавати нова тактика, бурска, тактика, која је после кратког времена напуштена.

    Пре три године, на царским маневрима у Пруској, црвена армија, којом је командовао генерал Клук, направила је велико изненађење, поставивши оделења за осигуравање и направивши привидна утврђења, која су имала да непријатеља преваре и наведу да развије своју снагу у погрешном правцу. Како је командант плавих трупа могао и мислити да ће се тако далеко одступити од уобичајених правила? Верујући у традицију, он је, чим је спазио непријатељску позицију, распоредио своје трупе да је опколи. И ударио је, али није ништа нашао пред собом. Црвене трупе су тада удариле са других положаја и победиле.

    Годину дана доцније, маршал фон дер Голц се послужио поново привидним утврђењима. И непријатељ се поново прерано развио, узевши погрешну оријентацију и ставивши се на милост и немилост контра офанзиви.

    Сумња је продрла у исто време и у једну и у другу војску. Док су код нас предлагана немачка тактичка правила, пруска војска је маневрисала по француски.

    На овогодишњим француским маневрима примљена је и једна и друга тактика. Армија генерала Шомеа развила се пре него што је и дошла у везу с непријатељем и покушала да га надкрили; то је немачка тактика. Генерал По се међутим заклонио једном дивизијом пешадије и једном коњичком бригадом, одељењима која су имала да почну припремну борбу.

    Остатак трупа остао је у позадини, да би могла нанети одсудан удар у правцу који командант изабере. То је тактика француске.

    Што се тиче искуства, које се може извући из те примене тактика, ја хитам да изјави да оно нема никакву важност за рат. На маневрима се догађа све вештачки, и никад суд оцењивачке комисије неможе заменити суд куршума и граната. Према томе, и једна друга доктрина могу се и даље предавати. Свака од њих има своје користи и опасности. Најбоље, што један војсковођа може учинити, то је да изабере једну или другу, према своме темпераменту, према околностима и случају пред којим се налази. Наполеон на кога се сви позивају, друкчије није ни радио. На Аустерлицу, Вагрвму и Лињиу, он је победио француском тактиком, али је на Кастиљиону, Јелави, и Бауцену употребио тактику немачку.

  • Живот у Београду

    Неколико цртица из последњих ратних дана

    Београд је од јуче остао готово без воде. На све стране видите људе, жене и децу, где улицама вуку најразноврсније и најчудноватије судове: канте, кофе, бокале, балоне, флаше, тестије па чак и каце, иду тако кроз улице и распитују где има воде, јер виде ипак негде има, само треба наћи где.

    Један стари господин седи пред механом, пије каву без воде и вајка се другом једном, што седи за другим столом и пије вино с водом (јер за вино гостионичар ће увек наћи воде):

    — О, брате, шта ћемо без воде?!

    А онај други му равнодушно одговара:

    — Тхе, шта да му радим: Ми у Београду не знамо, шта да радимо без воде, а Аустријанци опет не знају, шта да раде са оволиком водом око Београда, па не знаш коме је горе. Али ипак биће да је њима горе!…

    Наших малих гамена, што продају новине, има толико, да је међу њима настала озбиљна конкуренција, у којој врло често играју главну улогу батине; најпре се конкуренти избију између себе, па онда дође позорник те, онако у неку руку као суд добрих људи, избије обојицу и учини крај конкурентској расправи.

    Али има међу њима, који су мање убојити а више духовити па се старају да другим срествима сузбију конкуренцију и задобију муштерије. Тако на пример јуче сам видео једног таквог босоног продавца, који је, јурећи Теразијама, „својеручним“ стихом мамио муштерије. Он се драо из свега грла:

    „Најновији телеграм, вечерње издање, пропада Фрањино имање, још мало па је све нестало!…“

  • Са нашег ратишта

    Освојење Сухе Горе и Игришта. — Порази аустријских трупа. — Вандализам над српским учитељем

    (Званичан извештај).

    Крагујевац, 31. јула. 10 с. пре подне.

    Наше трупе заузеле су Суху Гору и Игриште. Непријатељ је покушао да поврати Суху Гору, али му је напад одбијен. Непријатељ се утврђује на Голешу и Јаловику, а тако исто и Бујаку, према Вихри. Један непријатељски батаљон напао је на један наш вод трећег позива на Вихри. И овај је напад одбијен; муслимани, аустриски добровољци, већ су изгубили веру у себе и Аустро-Угарску, те бацају оружје.

    У Груду су непријатељски војници посули петролеј по поду куће тамошњег српског учитеља Манојла Илића, кога су са сином ухапсили и, пред вриском учитељеве жене и деце, запалили кућу, пре но што су деца била изашла из куће. Долазак српских војника прекинуо је варварско задовољство углађених Бечлија, који су пред нашима брзо уступили.

    Дана 28. јула у подне једна непријатељска чета пребацила се једном дереклијом на Самуровића Аду, а била је потпомогнута ватром друге две до три чете. Наши четници, много слабији, водили су борбу до 3 часа и 30 минута по подне, и одбили су непријатељски напад са великим непријатељским губицима. Од непријатељске заштитнице, јаке 40 до 50 људи, није остало више од 5 до 6 људи. Непријатељ није стигао ни да понесе своје мртве, него их је бацао у Дрину.

    Истога дана увече непријатељ је понова покушао напад. Наша посада пустила га је да приђе на блиско одстојање, а потом га бомбама одбила; једна бомба пала је у саму дереглију.

  • Војска против нас

    Аустрија је гурнула Словене на Србију

    Из Беча су једнако претили Србији да ће је тући словенским пуковима. Према вестима немачких листова, изгледа да је Аустрија одиста упутила против Србије корпусе у којима служе поглавито Словени.

    Јер, како берлински листови јављају, на српску и црногорску границу послати су ови корпуси:

    1. лајтмерићски корпус;
    2. прашки корпус;
    3. градачки корпус;
    4. Петнаести босанско-херцеговачки корпус;
      1. Шеснаест (далматински) корпус;
      2. Седамнаести (загребачки) корпус;
      3. пештански корпус и
      4. галицијски корпус.

      Тих осам корпуса (сваки по 50.000 војника номинално) били су у почетку истакнути против Србије и Црне Горе. Међутим сада су неки од њих повучени журно на руску границу.

      Аустрија је правила овакав рачун:

      — Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих аустриских потучених Словена остати страшна мржња на Србију.

      Рачун без крчмара!

    5. Протест Српског Црвеног Крста

      Ниш, 30. јула.

      Српско Друштво Црвенога Крста уложило је у Женеви код Међународног Одбора Црвенога Крста, протест због тога што Аустријанци, у своме лудом пуцању на Београд нису штедели ни Црвени Крст.

      Као што је познато, једна аустријска граната и један шрапнел пали су на просторије Српског Црвеног Крста.

    6. Малобабић?

      Аустријски официр у Београду. — Открива се тајна сарајевског атентата

      Петроградска Телеграфска Агенција добила је од Пресбироа из Ниша извештај, да је у Београду ухапшен аустријски резервни официр Малобабић.

      За њега се утврдило да је стајао у служби аустријске шпијунаже у Србији и да је био у тесној вези са убиством Фрање Фердинанда и његове жене.

    7. Писмо г. М. Вапе

      Поводом смутљивачких прича београдских бегунаца

      Г. Милан Вапа, индустријалац из Београда, замолио нас је, да преко „Политике“ објавимо ово његово писмо :

      Кукавице, које су побегле из Београда и које су из кола викале београдским улицама: „Бежите, побиће вас“, да би оправдало то своје неваљало бегство разнеле су својим прљавим устима масу лажи које су узнемириле земљу, како је Београд сав у пламену, и небројено клевета и измишљотина, које су узрујале сроднике, пријатеље и познанике нас, Београђана.

      Тако су ти смутљивци употребили и моје име причајући да сам ухваћен у шпијунажи и да сам стрељан на Торлаку. Моји пријатељи могли су одмах и сами знали, да је то једна нитковска измишљотина. И што ја сада ово објављујем није било потребно да чиним због њих и мојих многобројних поштованих муштерија, него да жигошем прљаве душе тих београдских бегунаца и да опоменем наше суграђане да се клоне њих и њихових прича.

      Што се нас Београђана тиче, можда је и срећа што је у овим мучним данима нестало таквих типова из наше средине. Јер кад су они тамо, ван домашаја ратно ватре, способни за такве кукавичлуке и гадлуке, ко гарантује да они овде у Београду не би први истакли беле барјаке?

      Ми смо ипак срећни, што њима страх није толико поткресао ноге, да остану у Београду, те је тако наша војска спасена једно срамоте а ми једног неваљалог шљама.

    8. Голуб шпијун

      Аустријско посланство није пусто

      Чим су се чланови аустријског посланства иселили из Београда и чим су прекинути односи, зграда тога посланства престала је уживати екстериторијалност. Она је постала обична кућа и због тога је било наређено, да се сви иселе.

      Међутим, прекјуче је неочекивано из аустријског посланства излетео један голуб и полетео је право ка Земуну. Овог голуба су одмах многи приметили, али је нарочито пало уочи то што он лети преко Саве — јер тице као што је познато — осећају пуцњаву, грмљаву и сваку опасност у ваздуху, па лете на сасвим другу страну.

      Мало после извршен је претрес у згради бившег посланства и тамо је ухваћен црквењак католичке капеле. Са збуњен он није знао објаснити своје присуство у тој згради.

    9. Саветовања у Грчкој

      Грчка влада се саветује са политичарима, да ли да остане неутрална

      (Телеграм Пресбироу)

      Атина, 31. јула

      Грчка влада саопштила је своју одлуку, да је решила да остане неутрална све док грчки интереси не буду угрожени. Ипак, с погледом на ситуацију, влада је предложила краљу, да се индивидуално припитају сви ранији шефови кабинета, пошто прилике не допуштају јавно дискутовање пред Скупштином.

      Краљ, делећи потпуно Веницелосово гледиште решио је да саслуша шефове странака.

      Атина, 31. јула

      Господин Страј, министар спољних послова, позвао је бивше председнике министарског савета на састанак, који ће бити данас, у четвртак, у Скупштини.