Аутор: Владислав Рибникар

Српском бродарском друштву, потребан је нов директор. На расписани конкурс јавило се једанаест кандидата, али до сад ниједан од пријављених није изабран, јер ниједан није добио потребан број гласова. Хоће ли на идућој седници бити ко изабран или не ми не знамо, али знамо, да би управни одбор, пре но што приступи новом избору, требао да расправи једну другу ствар, коју му и дужност и част налаже да расправи.

У питању је г. Св. Вукадиновић, некадашњи директор бродарског друштва. Он је априла месеца 1899. год. отпуштен, без икакве кривице, без потребе и ако по друштвеним правилима то није могло и није смело да буде. Цела та историја је и врло интересантна и врло жалосно, те вреди да се исприча.

Београд и ова Србија сећају се борбе, која је крајем 1898 год. отпочела између нашег бродарског друштва и аустријског дунавског друштва. Наше је друштво тада било још младо и слабо; аустријско је хтело да му скрха врат. Али г. Вукадиновић, који је тада био директор, умео је своје друштво да брани. У договору с управним одбором, он је учинио ове, што је могло да се учини у одбрану нашег предузећа. Он је учинио чак и више. Отварао је нове пруге, куповао нове бродове, организовао целу кампању. С оно мало материјала, што смо ми тада имали, он је конкурисао старом, богатом аустриском друштву, свуда, и на Дунаву и на Сави, их свакој тачци и у сваком послу. Он је приређивао зборове, слао депутације; потпомогнут целим јавним мњењем и штампом, он је од те борбе с аустријским друштвом начинио национално питање, за које се интересовао цео свет. То ваше није било питање хоће ли победити српско или аустријско паробродско друштво, — него хоће ли мала Србија, која никад дотле није смела да се упушта ни у каквом економском питању у борбу с Аустријом, успети да овога пута сачува своју независност економску и да одбрани своја позитивна права.

Леп и утешан факт је, да је тада цела Србија била скочила, да се брани. То нам можда даје права да се надамо, да ћемо у мутним приликама у којима данас живимо, ако устреба — не устребало! — сви опет бити сложни, кад општа опасност наступи. Сви, и велики и мали, били су тада уз бродарско друштво; и људи и жене и деца, сви су желели, да наше друштво победи.

Само један човек не, краљ Милан. Из разлога, које не треба ни помињати, он је хтео да се та борба с аустријским друштвом што пре прекине. Вукадиновић је водио целу ту борбу, Вукадиновића треба дакле уклонити! Позвавши га једном на ручак, краљ Милан је, пред осталим званцима, за својом трпезом, најоштријим речима стао да му пребацује цело његово држање у том питању и иначе. Но знајући за меру, као што ни у једној другој ствари није за њу знао, краљ Милан је био заборавио, да је он домаћин, а да му је Вукадиновић гост. Али то није заборавио Вукадиновић. Усред ручка, на запрепашћење свију осталих, он узе капу и оде кући, оде без збогом остај!

Пет дана доцније држан је акционарски збор друштва. Све акције које је тада имала Класна Лутрија раздана су биле по наредби краљевој чиновницима, да би се само оборио Вукадиновић. Али ни то ништа не поможе. Збор једногласно одобри дотадашњи рад директоров и захвали му чак на њему. И онда краљ Малан приступи последњем среству. Десет дана доцније, тачно 22 априла 1899 год. управни одбор друштвени отпушта г. Вукадиновића. У записнику те седнице стоје ове речи: „На личну жељу краља Александра, г. Вукадиновић се отпушта.“

Шта је даље било сви знамо. Наше бродарско друштво се одмах после неколико дана погодило с аустријским а г. Вукадиновић је отишао на други посао, да хлеб тражи. И нашао га је, као што увек вредан и спреман човек може хлеба да нађе. Он се сада није чак ни јавио за конкурс, нити треба да се јавља, баш и да иде го и бос по београдским улицама. Управни одбор, који је онда, под притиском краљевим, морао да га отпусти, мора данас ту неправду да поправи. Пре него што приступи избору, он треба да упита г. Вукадиновића хоће ли он опет да се тог места прими. То одбору дужност налаже, као што је и нама дужност била, да о овоме питању говоримо, не зато што нас личне везе с г. Вукадиновићем вежу, већ за то, што то изискује правда.

— В. Р.

„Да слободно претреса сва јавна питања, без гнева и пристрасности; да праведном критиком владиног рада потпомаже опозицију; да лојалношћу својом и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе, ето, то је задатак слободне, независне штампе“, рекао је Бисмарк једном приликом у немачком парламенту, он, који иначе није ни хтео ни умео да буде нежан спрам штампе и јавног мњења.

Наравно, тај задатак није ни прост ни лак ни у много старијим земљама, а камоли код нас. Треба много конзеквентности, много грађанске куражи, много дубоког, политичког уверења, па да се то увек могадне да изврши. Треба и много хладнокрвности.

У борби човек понеки пут и нехотице сувише јако замахне, али то још не значи, да је хтео да убије. Такви се ударци морају мирно и примати и давати, без срџбе и без јеткости. Крештавци, сви људи слабих нерава, који добијају хистеричне нападе при првом судару, треба да остану код куће. Шта траже, кад им место није ту?

Задатак независне штампе не само што је врло тежак, него је и врло незахвалан. Нарочито код нас. Нигде се тако лако не заборавља, да неко може имати и противно уверење, па да је ипак то уверење и поштено и искрено. Одмах се подмећу неке задње мисли и подмукле намере свакоме, који је другог мишљења, па се онда чудимо откуд толика огорченост. Како је не би било? И онда у тој општој омрази независна штампа пролази још понајгоре. Услуге, које она чини заборављају се брзо; памте се само ударци које с правом задаје.

Код нас се независној штампи чак и одриче свака важност. То је владин орган „Самоуправа“ пре неки дан изричито учинила. Претресајући све врсте данашње опозиције, она вели, да се независној штампи не може придавати никаква вредност, јер иза ње не стоји никаква политичка група. Пре свега, зашто „Самоуправа“ рачуна независну штампу у опозицију? Зар је непријатељ онај, који, кудећи, кад има шта да куди, без зазора и хвали све што је за похвалу? У животу се то обично зове пријатељ.

Још је погрешније њено мишљење, да независна штампа не може имати никакве вредности, пошто нема иза себе никакве политичке групе. Зар је истина мање истина, кад је каже један човек, но кад је кажу више њих? Вредност једне осуде не лежи у величини лица, која је исказују, већ у оправданости њезиној, као што је и похвала само онда похвала, кад је разложна па ма је говорио један једини човек или стотину и хиљаду њих.

Свакој парламентарној влади потребна је партијска опозиција и „Самоуправа“ има право, кад жали, што је данашња влада нема. И за владу и за радикалну странку боље би било да је има. Али чега нема, тога може бити. Дотле, нека „Самоуправа“ допусти свима онима, који нису у партијској борби огрезли, да слободно искажу своје мишљење, не с овог или оног, чисто партијског гледишта, већ по свом дубоком уверењу.