Категорија: Војска

Пре неколико недеља су у Бугарској ступили у силу опсежни реорганизациони закони, које је до предлогу војнога министра Савова усвојила садашња сесија Собрања. Како ће се до пролећа моћи остварити само један део тих реорганизација, то ћемо из нових законских одредаба узети само то, јер мислимо да ће бити од интереса и за нашу публику.

По новоме закону траје целокупна обавеза службе у војсци 26 година а војска се дели само у две категорије: активну војску са резервом и „ополченија“ (народна одбрана). У првој има 20 разреда по годинама старости, у другој осталих шест година обавезе службе. Уз 6 дивизија, које већ постоје, постављају се сада 3 нове, и то 7. Дубница, 8. Ески Загра, 9. Плевна, и Кнежевна дели се на 9 територија са по 4 пуковна округа.

На место досадашње поделе пешадије долази 36 пешадијских пукова са једноставном организацијом. За ово добијају резервни пукови, Који су сада састављени из батаљона са 4 чете и 1 пограничном четом, још по један други батаљон, тако, да се број батаљона, који постоје за мирно доба пење од 60 на 72. Пограничних 12 чета губе своје досадање одређење и присаједињују се пешачким пуковима. Повећањем дивизиских команада (од 12 на 18), пошто нови закон прописује организацију војнога тела у миру са 9 дивизија по 2 бригаде са по 2 пука.

Коњица се такође појачава. Од ескадрона телесне гарде постаје пук телесне гарде; 6 самосталних коњичких дивизија, које сада без оправдања носе ово име, јер се састоје само из по 1 ескадрона, добијају још по 1 ескадрон. Прираштај у коњици износи дакле 7 ескадрона.

Извршење претварања 6 пољских артиљериских пукова у 9 бригада мора чекати на бољу будућност, јер Бугарска има само утврђен број топовскога материјала. По новој организацији броје 6 пукова по 2 запрежна и по 1 допунско оделење са по 3 батерије, остала 3 пука само 2 оделења. Брдски артиљериски пук (3 оделења, 9 батерија) остаје исти, само добија назив „бригада.“

Реорганизација техничких трупа је врло опсежна. Формира се 9 пионирских батаљона, сваки са до 2 пионирске чете и 1 техничком получетом. Ако додамо да ће у новим дивизиским територијама бити постављене три нове болнице, онда имамо у великим потезима слику организације војске, како треба до на пролеће да буде извршена.

О ратној организацији војске нема у новим законима никаквих дата. Но кад се уђе у детаље долази се до велике вероватноће, да ће војска бити подељена у 9 корпуса. За сваки корпус излази оваква јачина: 2 пешачке дивизије, свака са по 2 пешачке бригаде по 2 пука; пук са по 4 батаљона. На дивизију по 16 батаљона, од којих су 1 кадровска а 12 при мобилисању формирани. Даље на дивизију један ескадрон коњице, онда код једне пешачке дивизије у корпусу 6 батерија, код друге само 3. Даље директно под корпусном командом 1 пионирски батаљон и 1 пољска болница. Резултат дакле, на корпус: 32 батаљона, 2 ескадрона, 9 батерија (54 топа) 1 пионирски батаљон. Из тога, свих 9 корпуса: 278 батаљона (206 ноно формираних), 18 ескадрона, 81 батерија (486 топова), 9 пионирских батаљона. Сем тога остају као диспозиционе трупе команде војске 12 до 18 ескадрона, хаубичних батерија и железнички батаљон. Максимум војске прве линије у случају рата могао би према томе износити: 278 батаљона, 36 ескадрона и 516 топова, што износи нешто преко 300.000 људи.

Пре неки дан су у присуству наших најбољих стручњака чињене пробе с новим брзометним топовима Шкодиног система. О тим пробама ми смо у нашем листу донели извештај и изнели све мане, које смо запазили. Није нам била намера, да кудимо без разлога, као што никада нећемо ни да хвалимо нешто, што није за похвалу.

Стручни лист „Војска“ у свом броју од 31. јануара, говорећи а тим пробама, дотакао се и нашег извештаја, па вели, да из њега, између осталога, провирује песимизам, коме нема места. Међутим „Војска“ и сама у главноме наводи све оне мане, које смо навели и ми. Пошто је питање о набавци брзометних топова, једно од најважнијих питања, која данас интересују нашу војску и земаљску одбрану, ми се поново на њега враћамо, да и ми с наше стране допринесемо, колико можемо, што правилнијем решењу његовом.

Принцип, на којем се оснива брзометност топа, јесте уништење трзања, то јест непренешење трзања на лафет, руковање затварачем са што мање потеза, доброта муниције и лако и брзо послуживање. Да прегледамо редом те захтеве, који се од брзометног топа изискују.

Већ после првог метка рало (Sporn) забије се цело у земљу, што значи, ла се притисак барутних гасова преноси на лафете. При даљем пуцању рало се све више забија у земљу, тако, да цео топ одскаче у вис. Повратник, који има улогу, да уништи то трзање, није добар, „Војска“ то и сама признаје, али она додаје, да се то лако може поправити. Зашто то онда није поправљено, него је и на другој проби било истог трзања?

Висински и бочни управници сами од себе се обрћу по испаљењу; „Војска“ вели, да се то може отклонити тиме, што ће нишанџија обадва држати. Али не треба заборавити, да се брзометност баш у томе и састоји, да се без нишањења што већи број метака испали, а да дејства осталих метака буде као и код првог.

Поменуте мане су апсолутно независне од послуге, која врши гађање; састојала се та послуга из јучерашњих регрута или из најбољег персонала саме Шкодине фабрике, дејство самог топа, остаје исто. Наравно да ће извежбани људи и брже и сигурније гађати, али ни најбоља послуга на свету не може да отклони мане самога топа. То је бар јасно.

Упоредно гађање са Дебанжовим топовима, које је при другој проби вршено, не значи ништа. Сваки брзометни топ, чак и најгори, брже ће моћи да испали известан број метака, но наши стари, обични топови. Питање које има да се реши, не састоји се у томе, да ли је Шкодин топ бољи од Дебанжовог, већ се напротив стоји у овоме: је ли Шкодин брзометни тор добар, и да ли не постоји који други систем брзометних топова, који је бољи од Шкодиног.

Због тога ми данас и пишемо ове редове. Наша артиљерија која је по мишљењу [најпознатијих] стручњака најбоља па Балкану, не сме да допусти да јој се то првенство преотме. При набавци нових брзометних топова, ми се морамо старати, да изберемо најбољи систем. А да би дошли до тог најбољег система, ми не смемо насумице, као што је то учинио Милован Павловић кад је био министар војни, узети овај или онај систем. Треба напротив испитати пажљиво и савесно све системе брзометних топова, па изабрати најбољи од њих. Ако се Шкодин систем докаже као најбољи, нека се узме он; ако не, онда не.

У 1897. години зачела се мисао у министарству војном код надлежних лица, да се – услед штампања многих поверљивих ствари, које нису за јавност, а за које радове треба већи број лица да присуствују тим радовима, те се отржу од свог редовног војничког посла – установи при министарству војном „Војна штампарија.“ Ту замисао прихватили су тада надлежни фактори као по све корисну, и већ идуће године појављује се штампарска радионица Мин. војног.

Та штампарска радионица није набављена нова, као што је требало, већ купљена стара од Пере Тодоровића за 27.000 динара. Што она није набављена нова, већ стара од овога, јавно мњење није остало тада дужно ни Пери Тодоровићу ни ондашњим његовим протекторима за овакву куповину. Тадашње оптужбе за ову куповину разумемо и одобравамо потпуно, али не можемо сада да разумемо и одобримо нарочито за понеке оптужбе које потичу од невојника̂, те отуда нису ни компетентна да о потреби једне војне штампарије с разумевањем и довољно јаким разлозима говоре. Сви, без изузетка, нису држали за вредно ни да бар једним оком завире у ближе интимније прилике ове установе, те да бар о њима говоре с потребним аргументима и с нужном оријентацијом, нарочито с тога, што данас нема готово ничега од старе штампарије Пера Тодоровића, која није могла да снабде, ни у минимуму, а камо ли целу потребу штампаних предмета, потребних за војску. А данас, када је она потпуно савремено снабдевена тако, да сама израђује све потребе војнога министарства и да оно нема потребе да ма шта плаћа другим штампаријама — морамо рећи, да је велика погрешка — укинути је.

Ствар са војном штампаријом не стоји тако како понеки представљају. Држава од ње нема штете, него вајде. Да то и докажемо.

Прошле две године предвиђено је буџетом мин. војног на штампање својих образаца, књига и правила по 20.000 динара = 40.000. И за ту суму новаца Министарство војно имало је израђене у својој штампарији све потребе. И још при томе предало је главној каси у готову преко 30.000 динара.

За ову 1904. годину предвиђени су много већи радови у министарству војном но за минуле године, с тога је у овогодишњем буџету стављено око 40.000 динара за материјал и радну снагу, а предвиђен је приход у 10.000 дин. Дакле, за све радове у овој години предвиђена је сума око 30.000 динара, а ми смо уверени, да ће приход бити много већи, те према томе сва израда неће стати државу опет око 20-22.000 динара. Па да ли може бити повољан кредит министарства војног од 20-22.000 динара за штампање свих образаца, правила им књига, нарочито сада, када су прилике на Балкану оштре, — када би се ови радови радили у Државној или којој другој штампарији?!…

Само се по себи разуме, да ће онај, који своју потребу сам израђује, имати ове израђевине јевтиније него кад их купује у другој радњи. Отуда и уштеда. Дакле, ако је до уштеде, онда је она скопчана с установом војне штампарије.

Да рекнемо коју и о уштеди у живом материјалу. Министарство војно има обично доста преко године разних поверљивих радова за штампање. Кад се они израђују у другој штампарији, потребан је повећи апарат за успешно контролисање и чување тајне. За такве радове, док су се радили у државној штампарији — увек су одређивани официри који су раду присуствовали и пазили да се тајне сачувају. Има таквих радова који трају 1, 2 и 3 месеца, и за све то време официри су морали вршити тај надзор. Шта је то државу коштало? То се не узима у рачун.

Пређе се за „Службени Војни Лист“ плаћало, а сада га војна штампарија штампа бадава и даје бесплатно г.г. официрима, војним чиновницима и свима командама и надлештвима. За овај службени лист док се штампао у државној штампарији, морао је постојати много већи број лица но што је данас, јер се за сваку ситницу — а њих је код оваког листа много нарочито оваквог — за сваку промену — за свако преиначење, за рукописе, коректуре, ревизије и друге заповртице морало трчати с једног краја на други. А све то кошта. Сад је све то отпало, па зар и у томе није учињена уштеда — уштеда како у новцу тако и у живом материјалу, који се отрже од свога војничког посла па троши улудо? Данас је цела војна штампарија поверљива установа и из ње излази на Божји свет ни једна стварчица која није за јавност.

Добит од свега горњега, може се само тако прорачунати, кад би се ухватио хесап од штете које би опште наше дело претрпело, кад би се каква поверљива израда саопштила коме не треба.

Корист државна није сваки пут у монети, него и у моралној тековини.

„Новоје Времја“ оштро устаје против облачења страних официра у Маћедонији у турску униформу и вели: „Чим су стигли страни официри турска влада је покренула маскарадно питање и тражила је да се ови обуку у турску униформу. Може бити да ће аустријски, талијански и белгијски официри чак и с уживањем заодети се турским мундиром и величати се пред маћедонским Словенима с фесом на глави. Но с каквим осећајима ће да прихвате ту невољну маскараду официри руске војске? И зар им неће бити тешко — бескрајно тешко и скоро немогуће — да у турском мундиру држе високо углед руске државе међу Словенима балканског полуострва? Не сме се допустити ни помисао да се руски официри, позвани да изводе реформе, јављају као извршиоци воље турске владе и као њени органи. Та ови нису из Цариграда добили своја пуномоћства. Они остају и на даље у руској служби, дејствују у име руске владе и дужни су да очувају мундир руске војске, који им је мио и драг.“

Као што је познато, још пре осам месеци наше министарство војно наручило је било код аустријског фабриканта топова Шкоде једну брзометну батерију топова. Та је батерија стигла овде у Београд пре месец дана и јуче је на стрелишту код Цареве ћуприје извршено прво пробно гађање.

У десет часова пре подне искупио се био велики број официра и грађана, који су желели да присуствују тим пробама. Од виших официра били су присутни господа министар војни Андријевић, шеф главнога штаба генерал Путник, командант места пуковник Машин, пуковници Касидолац, Влајић, Рашић итд.

Гађање су вршили овогодишњи регрути под командом, капетана Д. Калафатовића. Одстојање било је 300 метара.

Што се брзине тиче постигнут је врло добар резултат; први топ испалио је са нишањењем четири метка за 35 секунди а остали топови још и брже; један је чак испалио сва та четири метка за 24 секунде.

Што се осталих техничких и балистичких особина тиче, сви стручњаци приметили су ове мане:

1. Доњи лафет прима на себе притисак и цело рало се већ после првога метка забија у земљу иако је земља била смрзнута. То значи, да би, у случају да се противник појави с бока под углом већим од три степена, послуга око топа морала цео лафет да чупа из земље, што чини огроман губитак у времену.
2. Диоптер се спушта после опаљивања, што значи, да управници немају никакве стабилности.
3. Горњи лафет, који је напуњен глицерином, изгледа да не дејствује онако како би требало, јер већ после овако малог броја метака примећује се, да глицерин почиње да излази. Због те исте мане Швајцарска је при својим испитивањима, која су трајала пуних десет година, избацила систем Шамо, који је уосталом много бољи од Шкоде.
4. Таблице гађања, које су дошле, не садрже оно што је најглавније, тј. педесет процентно растурање зрна. Сваки је од гледалаца могао да види, да је растурање зрна по дубини било преко шесет метара, а растурање по ширини отприлике петнаест метара. Како би тек растурање зрна било на одстојању од 2.000 метара?!

Због свега тога утисак на све присутне био је врло неповољан. Сваки се питао, зашто је та батерија тако на брзу руку купљена и зашто је утрошено 280.000 динара тако улудо. Очевидна је ствар, да су нам брзометни топови потребни. Сви наши суседи су се њима снабдели или ће се убрзо снабдети. Турска је поручила код Крупа још пре шест месеци 98 брзометних батерија, које ће до краја месеца већ бити лифероване; Бугарска је вотирала 25.000.000 динара за набавку истих таквих топова: Румунија је још пре годину дана за целу своју артиљерију набавила Крупове брзометне топове; а Аустрија већ поодавно врши пробе и решиће се који ће систем узети, још у току ове године.

Ако и ми једнога дана будемо намеравали да уведемо брзометну артиљерију, требало би у сваком случају да не изгубимо при том из вида, да има много бољих система но што је Шкодин, као нпр. систем Шнајдеров (француски), систем Крупов (немачки) итд. У сваком случају набавке се не смеју вршити онако, како је ова батерија набављена. Тадашњи министар војни, Милован Павловић на својој визиткарти наредио је, да се ови топови купе, без икаквих предходних испитивања. Тога више не сме да буде.

„Франкфуртске новине“ доносе допис из Софије, у коме се о утицању кнеза Фердинанда на лиферације за државу ово пише:

С јесени прошле године кад је рат између Турске и Бугарске био јако у изгледу, поручио је бугарски војни министар код француске фабрике патрона Жевле 30 милиона патрона с једногодишњим роком лиферовања и то по много вишу цену, него што је давана једној бечкој фабрици на са свим кратак рок лиферовања. У исто време поручио је војни министар и код Шнајдер-Кане-а и топовску муницију за — Крупове топове и неколико нових батерија. Бугарски листови тврде да су те поруџбине противне закону, јер су извршене без оферталног надметања. Даље оптужују листови кнеза Фердинанда да је главом он те лиферације поменутим двема фирмама по вишу цену уступио, како ба на рачун бугарске државе присталице његовог рођака, Орлеанског херцега, дошли до зараде.