Политика 1904

Категорија: Ин мемориам

  • ☦ Ристо Милићевић

    Погинуо је један од наших младих националиста

    Пао је још један од оних младих, бурних националиста који су похитали у Србију чим је почета велика борба за ослобођење Српства и који су јој остали верни до краја живота. У очајним борбама око Крупња, на Дрини, погнуо је Ристо Милићевић, студент и четник у чети мајора Воје Танкосића.

    Са Ристом Тохољем, Милошем Свиларом, Момчиловићем и осталим студентима и омладинцима дошао је у Србију 1905. године и Ристо Милићевић, Херцеговац, студент загребачког универзитета.

    Одушевљен Србин, пламени националиста Ристо Милићевић је и у новој средини, у комитским четама које су му дале пушку, постао веран и омиљен друг. Његова питома реч и његово бисерно грло учинили су га једним од најпознатијих људи у нашем младом друштву и када су прекинуте комитске борбе на Југу, Ристо Милићевић је остао у Србији, као у својој домовини.

    Када је букнуо балкански рат, он је као добровољац, у Танкосићевој чети, превалио све оне мучне и крваве борбе од наше старе границе до Љуме. А када је сад оглашен рат, који има да донесе слободу његовом родном крају, Ристо Милићевић је стао у прве редове бораца.

    Са радошћу на срцу он је похитао на Дрину да међу првима објави спасење своје Босне и Херцеговине. Али је у тешкој борби на Дрини један непријатељски метак уништио тај млади, бујни и корисни живот.

    Бог да прости Ристу Милићевића.

  • ✝ Пије Десети

    Прошле ноћи умро је врховни поглавар католичке цркве

    (Телеграми Пресбиро-у)

    Рим, 30. јула.

    Папа Пије Десети умро је ноћас.

    ⁂

    Наследник великог дипломате Лава Тринаестог, папа Пије Десети оставља тако исто лепу успомену и у цркви чији је врховни поглавар био и код држава са којима је имао тако многобројних веза и послова.

    Што се нас Срба тиче, Пије Десети остаће у вечитој успомени као папа који је успео, после толиких векова, да успостави везе између Србије и католичке цркве. Конкордат са Србијом Пије Десети је потписао на месец дана пред своју смрт.

    Као највероватнији његов наследник може се узети Мери дел Вал, ма да он због своје одлучности није много омиљен међу кардиналима.

  • Белешке

    Читуља

    Милица. — Мица, ученица 2. разреда основне школе, кћи г. Живојина Стошића, пешад. мајора, преминула је 28. овог месеца у 11 часова увече.

  • ☦ Драгомир Брзак

    Књижевник

    Јуче саранисмо још једнога човека из већ малога броја оних који су се у Београду родили, живели и одлично представљали стари српски Београд. Покојни Брзак био је леп представник некадашњих наших Београђана чији се редови тако проређују.

    Рођен је у богатој и отменој старој београдској кући а школован у Београду. Брзак се вазда одликовао оним красним врлинама старијих Београђана; одликовао се отменошћу, љубазношћу, хумором и духовитошћу. Као таквога га толике генерације познају које су га стизале, друговале с њим и предавале га млађима, међу којима је покојни Драгомир вазда био сувремен, био увек прави вршњак њихов.

    Круг познаника његових вазда је био велик и везе његове разгранате на све стране нашега Српства. А томе је потпомогло највише то што је покојни Брзак био не само дружеван и пријатан у разговору, него и духовит на перу. Био је књижевник и песник. Врло рано се јавио и прозом и поезијом својом која се радо примала у свима нашим часописима и радо читала међу нашом читалачком публиком и с ове и с оне стране Саве. Радови његови у старом „Јавору“ и песме патриотске у Владановој „Отаџбини“ и другим листовима прибавили су му с пуним правом име књижевника и песника. Песме његове „Синђелић“, „’Ајдук Вељко“, „Рајић“ декламује се широм српскога света вазда праћене бурним одобравањем. Приповетке и скице његове штампане су у мостарској „Малој библиотеци“ читају се са слашћу по оним нашим крајевима који гледају на Србију као на Пијемонт свој. Сем ових штампаних радова покојни Драгомир окушао је с успехом — јер је био и песник и музикалан — у превођењу оперета које се дају на нашој позорници као што је „Гејша“, „Лутка“, које су већ толико пута даване и гледане, и „Кармена“ која је сада пред позоришним одбором.

    У њему је изгубила и књига српска, и друштво наше. Дружеван и гостољубив као што је само он био, није могао ни тренутка без друштва — а пријатног и веселог као што је он био, тражило је и радо примало свако друштво које је волело да чује пријатељску реч и оштроумну досетку чиме покојни Драгомир изобиловао и раскошан и расипљив био. Волео је живот и другове, умео да ужива у друштву и пријатним учинити и себи и другима овај пак иначе пун досаде, мржње и ситне пакости живот. Никога није мрзео, никоме завидео, никоме пакости није учинио иако је све то доживео толико пута.

    Ето такав је био Драгомир као човек, друг и суграђанин.

    Нека му је вечна памет и леп спомен међу нама, јер је то доиста заслужио.