Г. С. М. Београд. — Није нам слободно казати вам ко је то Невесињски, чији сте силан приповедачки дар запазили и ви, као и остали читаоци „Политике“. Можемо вам само толико рећи, да је то један млад Херцеговац, који је због политичких незгода мора да оде из своје отаџбине, да је неколико месеци био комита и да живи у Београду као пука сирота, издржавајући се једино својим пером.
Уосталом чућете о њему и од њега ускоро повише.
Књижевник
Јуче саранисмо још једнога човека из већ малога броја оних који су се у Београду родили, живели и одлично представљали стари српски Београд. Покојни Брзак био је леп представник некадашњих наших Београђана чији се редови тако проређују.
Рођен је у богатој и отменој старој београдској кући а школован у Београду. Брзак се вазда одликовао оним красним врлинама старијих Београђана; одликовао се отменошћу, љубазношћу, хумором и духовитошћу. Као таквога га толике генерације познају које су га стизале, друговале с њим и предавале га млађима, међу којима је покојни Драгомир вазда био сувремен, био увек прави вршњак њихов.
Круг познаника његових вазда је био велик и везе његове разгранате на све стране нашега Српства. А томе је потпомогло највише то што је покојни Брзак био не само дружеван и пријатан у разговору, него и духовит на перу. Био је књижевник и песник. Врло рано се јавио и прозом и поезијом својом која се радо примала у свима нашим часописима и радо читала међу нашом читалачком публиком и с ове и с оне стране Саве. Радови његови у старом „Јавору“ и песме патриотске у Владановој „Отаџбини“ и другим листовима прибавили су му с пуним правом име књижевника и песника. Песме његове „Синђелић“, „’Ајдук Вељко“, „Рајић“ декламује се широм српскога света вазда праћене бурним одобравањем. Приповетке и скице његове штампане су у мостарској „Малој библиотеци“ читају се са слашћу по оним нашим крајевима који гледају на Србију као на Пијемонт свој. Сем ових штампаних радова покојни Драгомир окушао је с успехом — јер је био и песник и музикалан — у превођењу оперета које се дају на нашој позорници као што је „Гејша“, „Лутка“, које су већ толико пута даване и гледане, и „Кармена“ која је сада пред позоришним одбором.
У њему је изгубила и књига српска, и друштво наше. Дружеван и гостољубив као што је само он био, није могао ни тренутка без друштва — а пријатног и веселог као што је он био, тражило је и радо примало свако друштво које је волело да чује пријатељску реч и оштроумну досетку чиме покојни Драгомир изобиловао и раскошан и расипљив био. Волео је живот и другове, умео да ужива у друштву и пријатним учинити и себи и другима овај пак иначе пун досаде, мржње и ситне пакости живот. Никога није мрзео, никоме завидео, никоме пакости није учинио иако је све то доживео толико пута.
Ето такав је био Драгомир као човек, друг и суграђанин.
Нека му је вечна памет и леп спомен међу нама, јер је то доиста заслужио.