Мода и идеје су нам увек долазиле из тзв. „горњих места“. Изгледа да се ни данас није много изменило, јер још имамо и луде моде и лудих идеја. Истина, мода је вазда раније стизала до нас, него каква, ма и шверцована идеја. А то је отуда, што се женски свет много више интересује за моду, него мушки за идеје, а после, свет вавек радије шверцује женске блузе и капуте него идеје.
Но и сама мода је некада лагано путовала. Пође из Париза или Беча; али се успут зауставља у појединим местима и док стигне у Београд, у „горњим местима“ већ се променила. У Београду се провлачи из бољих кућа у сиротније, па тек кад је изгустирају и избаце и из Палилуле и Дорћола и замене новом, она граби у унутрашњост и најпре хвата места поред пруге. Док стигне у Крушевац заборавили су је и у самом Београду. А што се тиче моде женски свет из некадашње престонице ни најмање се не разликује од женског света из садашње престонице…
Живели смо као жабе у бари; све једна иста, монотона песма. Све је било батал и нахерено: општински председник, као и општински фењери, све празно и напуштено. По крововима и људским душама таложила се прашина и да није зборова и избора, где смо се делећи чупали један другом косу и браду; да није било моде и све веће порезе; да није било полиције, која је стварала кривице и неколико жена, које су за нас оно исто, што су новине и листови за престоницу, ми бисмо се засули заборавом и поцркали би од чамотиње као муве, кад удари јака слана о јесени. По каванама се играо санс и клабријас и по хиљадити пут препричавале извештале шале, које су се, као и момци мењале о Ђурђеву и Митрову дне. Кад какав путник набаса људи извирују из дућана и са ћепенака као корњача из своје коре: а ако је познаник, ми паднемо на њ као муве на шећер, ја л‘ тако нешто.
⁂
Тек што је железница прорадила.
Можда трећи или четврти воз што је излетио и писнуо из тунела код Сталаћа донео нам је најновију моду. Дошла нам је и не заустављајући се у Београду. Дошла је изненада, као зараза; и право из Беча. Нико јој се није толико зарадовао као наш женски свет. Управо, није дошла баш сама мода, него је дошла Ружена Седлачек, дипломирана бабица, са двема кћеркама, а оне су опет донеле моду и најновији бечки и париски крој. Тако је нова мода дошла у стару српску престоницу. Ружена Седлачек је убрзо истакла фирму и отпочела бабичку праксу, а њене кћери су упознале нашу варош са новом модом.
Барушка и Марушка, биле су као две канаринке: лепушкасте, чисмене, вижљасте и лаке девојке, једва годину дана да је Барушка била старија. Мати њихова, нова општинска бабица, била је још држећа жена и знала је доста добро српски, али с чешким нагласком. Она је неко време, што кажу, практицирала у Београду, а кћери су јој тек дошле из Беча, где су биле, како се прича, на шнајдерају у школи.
По себи разуме се да нису могле остати задуго непримећене. Благодарећи неколиким женама у Крушевцу новине су биле сасвим непотребне. Сутрадан се увек знало и у последњој кући шта се јуче у вароши догодило: и ко је кога тукао на картама и ко је кога тукао на пијаци и шта је начелник шапутао Јеци писарки и што је жена Аврама берберина тукла општинског ћату и како је поручник Младен заборавио качкету у кући магазаџије Здравка. Наравно да се одмах знало и то какве је нове житеље добила Лазарева престоница. Бабица није собом донела много ствари и велико покућанство, али је довела две врло лепе кћери. А како ни она ни кћери нису изгледале ружно и сиротињски то је неки од беспосличара пронашао да бабица није рођена мајка девојкама, него тетка, или тако нешто и да она није пошла трбухом за хлебом, него ју је некаква историја принудила да остави Беч и да се настани у Крушевцу. Наравно, иза те приче следовала је и трећа и четврта. Али је убрзо све то легло, јер је нова мода, коју су девојке собом донеле, надвладала све и запушила уста беспосленим торокушама.
Бабица је умела сачувати углед и себи и кћерима повученим животом и, кад су пролазили улицом оне су гледале пред собом, а трговчићи су извиривали на улицу и кривећи врат, значајно кашљуцали. Чиновници и официри, па и сам окружни начелник и прота су се подсмешљиво гледали.
— Леепо!
— Бадјава, што је лепо, лепо!
— Ама као од шећера.
Најпре и највише што је пала свима у вароши у очи, била је ванредно укусна ношња девојачка. Чак су и мушки то опазили. Ко их види наврне главу.
— Е, људи, што се носе ове две фрајле из Пемске, мани се.
Начелник је тврдио да лепших женских досад нигде није видео, иако је много странствовао.
— Море ове „бечлике“ боље се носе неголи и саме министарке.
— Брате, кад се дуздишу и наместе, ни виле им нису равне… да их човек поједе.
Пијада, жена Пере апотекара, која је знала немачки да говори, прва се с њима упознала. Она је прва створила везу између девојака, које су једва натуцале по неку српску реч и осталих жена у вароши. Она је прва узела и мустру за хаљину своју. И као зараза захвати мода читаву варош. Почеше да се угледају и жене и девојке на ношњу нових становника. Све што су оне обукле и понеле то је по тврђењу и начелника и апотекара и професора и официра, и њихових жена било лепо, шик, укусно, по журналу. Наш Крушевац поста мали Беч. Учитељице и официрке почеше да разносе најновију моду. А Барушка и Марушка биле су базар и мустра за женску ношњу у Лазаревој престоници.
— Ју, слатка — узвикује апотекарица — ала вам шик стоји то је чудо једно… покажите ми мустру и крој.
После четири дана исту је мустру имала и учитељица Дрињаковићева, која је заштедела леп број година, али се још није удала. Сад прича да је тражи један трговац, али она неће „из принципа“ за трговца. Сутра ће причати да је тражи артиљеријски поручник Тимотије; она је наравно и њега одбила „јербо је фронташ и фантазија…“ Разуме се трговачке чиновничке жене не уступају у ношњи једној учитељици, те пође хук и право утркивање за што новији крој…
⁂
Поред жена и девојака за моду и нови крој, а још више за једну од лепих „бечлика“ заинтересовао се млади галериста Петроније Савић, који је сам себи дао надимак: филаделфија. Он се заинтересовао не само за моду, него и за једног носиоца њеног, за старију кћер гђе Седлачек. Код њега су „бечлике“ (тако су их звали) куповале све што је требало. Његова радња не само да је била богато сортирана, него је и сам Петроније знао немачки да штрбеца, што му је остало од времена док је још, како сам прича, учио трговачку академију у Лајбаху.
Радња, коју је после очеве смрти предузео, била је препуна еспапом. Четрдесет година довлачи стари Савић робу из Енглеске и Аустрије — ни сам није знао шта има у радњи. При претресању радње Петроније запази једну грдну гомилу црвених блуза и рекли још можда из доба Марије Терезије. Мода, коју су и бог и жене заборавили.
Падне оштроумно Петронију филаделфиска мисао у главу: да некако тај еспап пусти у обрт, да га пласира. Домисли се да понуди „бечликама“, а нарочито Барушки, којој је већ и руку своју понудио. И чим једнога дана наиђе Барушка у његову радњу, он изнесе из магацина једну блузу.
— Видите, Барушка, ово је нешто за вас.
Погледа девојка црвену широку блузу, узе је окретати и загледати.
— Ово за мене?
И насмеја се.
— А што? — зачуди се Петроније.
— Таман посла! Ово нико не носи.
— Не, не. Ви ово морате обући. Не знате како ће вам ванредно лепо стајати.
Узалуд се лепа „бечлика“ опирала.
— Ама само пробајте — наваљивао је Петроније — само пробајте, недељу дана, не више… за пробу…
— То је стара мода…
— Стара, али сад је опет пошла — тврди галериста.
— То нико у Бечу не носи!
— Та шта говорите?… Ама само пробајте.
И хоће бити и неће бити, најпосле се Петроније повери својој лепој муштерији.
— Ви знате колико вас ја симпатишем. Учините ми то. Ево да будем искрен… Тиче се једне опкладе; тиче се части, тиче се моје радње… Вама и госпођици сестри дајем на поклон по једну; изаберите, пробајте… ама само четири-пет дана носите; а ако вам се не допада ви вратите…
— Ал‘ видите како су црвене, брани се „бечлика“.
То баш и јесте у моди… то ће се нашим дамама јако допасти. Ама, само пробајте, не знате, како ћете се допасти нашем свету.
⁂
Сутрадан, тек што се вратила с мајком с пијаце, наиђе сусетка, жена професора неког.
— Малопре сам вас видела с кћерком на пијаци.
Гђа бабица уведе у кућу гошћу.
— Ју, слатка, да знате, како вам дивно стоји та нова блуза.
Готово дословно исто јој рекоше тог истог дана и учитељица Дрињаковићева и апотекарица и још неке госпође.
— Е, као уписана! — Баш сте од укуса!
— Је ли то сад ново? — питају је.
— Најновије!
— Та шта кажете!
— Из Беча? — питају је.
— Не. Није из Беча; из Париза! — одговара она.
А гошћа разгорачи очи и загледа се у блузу завидљиво и зналачки.
— Дошло вам отуда?
— Није. Овде сам купила… има код Петронија Савића.
— Видите, какав је лола — наљутила се учитељица Дрињаковићева — није хтео мени да покаже, само зато што сам из начела против трговца…
За четири-пет дана дућан Петронија Савића био је препун као кошница. Обредиле су се и официрке и чиновничке жене.
Ко дође пита:
— Имате ли оних блуза што „бечлике“ носе?
А Петроније се задовољно смеши и вади из магазе давно заборављене хаљетке.
— Је ли то најновије?…
— Ове црвене — одговара муштерија…
— Ааа… то је париски најновији крој… нешто сасвим ново… Имам још неколико комада… петнаест динара једна.
— А што је тако скупо?
— Е, знате, то је сад најновије… вама, кô муштерији дајем за петнаест, иначе је седамнаест па и двадесет динара.
И за неколико дана и у последњу кућу старе престонице увукла се била нова мода…