2. Алхемија
По старини и практичној важности својој долази Алхемија одмах за Астрологијом у систему тајних наука. Као што је Астрологији био задатак да из положаја звезда прорекне судбину сваког човека и сваког предузећа тако је Алхемији био задатак да нађе начина, да се племенити метали злато и сребро могу справљати из обичних метала и осталих тела.
Веровање, да се злато и сребро дају справљати н. пр. од бакра, цинка, и т. д. владало је хиљадама година. Први почеци Алхемије налазе се код старих египћана од којих су нам остали у папирусима многи списи, на основу којих је славни француски хемичар Бертело написао своју чувену историју Алхемије.
Алхемију су даље развили арабљани, али у пуном цвету своме она је била у средњем веку и ренесансу у Европи. На европским дворовима кроз читаве векове био је алхемичар исто тако неопходан као и астролог: астролог је имао да прорекне срећни исход предузећа, алхемичар да набави срества за њих. У то су време богати људи, кнежеви и краљеви бацали силан новац на алхемистичке покушаје, у нади да са проналаском справљања злата обогате и себе и своје земље.
Вера да се злато и сребро дају направити од других метала долазила је поглавито од тога што се извесне смеше метала по извесним својим већином спољним и лако уочљивим особинама веома јако приближују правим металима, тако да су алхемичари, не познавајући праву хемијску природу метала, држали ове њихове смеше за њих саме. Осим тога у многим минералима налазе се мале примесе злата и сребра, које при топљењу њиховом заостају као чисти метали: алхемичари су међу тим, мислили да топлота преобраћа сам минерал у злато и сребро.
Начин на који бива ово претварање метала и минерала у злато и сребро био је за алхемичаре сасвим тајанствен и они су замишљали, да је оно немогуће без божанског утицаја, па је ово мишљење и онда остало, мада су се наставиле и више мање чисто научне теорије о томе. Од туда се замишљало, да метали стоје у вези са планетама, тако да је на тај начин престављена извесна веза између алхемије и астрологије. Тако је са малим изменама било утврђено, да злато стоји под утицајем сунца, сребро месеца, олово Сатурна, гвожђе Марса, бакар Венере, калај Јупитера а жива Меркура, па су према томе и знаци за планете били у исто доба знаци за метале.
Према овоме своме тумачењу божанског порекла алхемистичких преобраћања металних, алхемичари су при тим својим радовима употребљавали извесне сасма тајанствене формуле. Ево једне од њих: „Васионо, слушај глас мој; земљо отвори се; воде отворите се преда мном! Не дрхтите, дрвета, преда мном, ја хоћу да хвалим Господа, њега који је све и једно. Небо отвори се, јер ветрови ћуте, а сви га дарови моји хвале, њега који је једно и све“.
Грци у први који су уз ове сасма мистичне претпоставке покушали да даду прву научну теорију алхемистичких процеса. Они су узимали четири основна елемента, земљу, воду, ватру и ваздух и сва су тела схватили да постају спајањем њиховим, тако да је на тај начин требало само знати који од њих и у којој мери треба одузети од извесног тела, па да од овог последњег постане злато и сребро.
Још Грци а особито доцнији алхемичари ишли су даље па су замишљали, да и ова четири елемента имају једно заједничко порекло своје; да постоји једна основна праматерија из које су сад остала тела постала. Кад би доиста постојала оваква једна праматерија, онда би само требало свако оно тело из кога хоће да се направи злато, претворити у њу, па је онда лако из ње направити само злато. Зато је сав доцнији рад алхемичара био управљен на то, да се пронађе ова праматерија, која је са ове своје превелике и теоријске и практичне важности добила назив камен мудрости, или филозовски камен.
Прво тело, за које се мислило да преставља тај тако много жељени и тражени камен мудрости, била је жива. Чим је жива пронађена, одмах се на основу многих чудних особина њених закључило да је она камен мудрости: кад су доцније и сами алхемичари увидели да она то није али су постали само мало брижљивији у тражењу камена мудрости.
И доиста често се пута дешавало, да је кроз ондашњи лаковерни свет пролазила тајанствена вест, како је некоме непознатоме испало за руком, да пронађе велики еликсир (камен мудрости сматрао се на име, као што ћемо доцније видети, у исто доба и као срество за лечење свих болести). Оне који су и сами, на његовом проналажењу радили, то је само побуђивало да продуже и даље своја трудна и скупа испитивања; а остале одржавало је у сталној нади, да ће ако не сад а оно у будуће ипак такав проналазак морати да се јави. Никоме пак није ни на ум падало, да испита да ли је тако шта могуће и да ли алхемија не преставља само једну велику бесмислицу тежње да се дође до нечега случајно и без плана до чега би се можда могло доћи само после дубоког и смишљеног испитивања саме природе тела. Модерна испитивања научне хемије утврдила су, да су алхемистичке теорије без основа; да ли ће будућност ипак у крајњој дистанцији бити погоднија за алхемичаре, то се још не зна.