Категорија: Страна политика

Енглеска је полиција пре три дана забранила да се у музичким дворанама певају песме које распаљују народни шовинизам. Тим поводом, орган енглеских либерала, „Дејли Њус“ доноси један чланак, који је врло карактеристичан за расположење извесних енглеских политичких кругова.

Пре свега „Дејли Њус“ жали што мере које је полиција предузела против музичких дворана, поводом руско-јапанског сукоба, још нису могле да умере тон којим пише један део енглеске штампе. Дрска несавесност с којом ови листови расправљају деликатно питање о држању Француске у очевидној је противности с намерама министарства спољних послова.

Већ можемо да забележимо да су се на континенту појавили симптоми агитације. Ни једна европска сила, сем Енглеске, не види какве би то нарочито сретне последице биле кад би, што је немогуће, Јапан победио Русију. Допустимо чак да је Европа у заблуди и да ми имамо право. Али зар би то био довољан разлог да се завађамо са другим државама, нарочито у тренутку кад смо из извештаја војне комисије видели да ми управо ни немамо војску за рат.

И сем тога, тактику на страну, какве разлоге ми то имамо да на све могуће начине оптужујемо руски народ једино због тога што он има можда једну реакционарну владу? И у самим демократским земљама владине погрешке су зла, али то нису погрешке самог народа.

У Русији, где је сва власт усредсређена у рукама владаоца и аристократије, народ се пре може да сажаљева него да куди због поремећаја које је империализам учинио у његову животу. И ми немамо никаква разлога да се завађамо с отаџбином Лава Толстоја.

Поводом гласова о намери бечких меродавних кругова да се у овој згодној прилици Аустро-Угарска помакне дубље на Балканско полуострво, написао је мађарски посланик Веси у свом листу „Будапешти Хирлап“-у опширан чланак, којим у име мађарскога народа оштро напада такве смерове и тражи да Аустро-Угарска остане на миру. У том чланку износи Веси занимљиве податке о окупацији Босне и Херцеговине. Вели, како му је мађарски државник Силађи причао да је у глави цара Фрање Јосифа још почетком седамдесетих година потпуно сазрела идеја о заузимању Босне и Херцеговине. Чим је Аустрија истиснута из немачког савеза почео је бечки двор помишљати на експанзивну политику на Истоку, да нађе на Балкану накнаде за губитке претрпљене на Кенигрецу. Идеја продирања на Балкан допадала се извесним круговима на бечком двору још и зато, што се тиме давала прилика да се развије у великој размери и католичка пропаганда међу народима европскога Истока. Оба пуномоћника за берлински конгрес, гроф Јулије Андраши и гроф Алојзије Карољи, добили су упутства да из све снаге потпомогну поништење Сан-Стефанског уговора, но да за то издејствују код Бизмарка и Баконсфилда да се Босна и Херцеговина уступе Аустро-Угарској. Ови су се и погодили. Но кад је дошло већ до стилизације члана у берлинском уговору о уступању Босне и Херцеговине, устане изненадно један од турских пуномоћника, Каратеодори-паша и изјави категорично, да се његов господар неће ни по коју цену да одрече суверених права над Босном и Херцеговином. Настала је на конгресу општа запрепашћеност и једино се Горчаков малициозно осмехивао. Гроф Андраши повуче се с Бизмарком и Биконсфилдом на поверљив договор. Ови наговараху Андрашија да приставе на окупацију, јер ће и у том случају Аустро-Угарска остати фактичан господар Босне и Херцеговине за увек. Андрати св позивао на своје инструкције, у којима се говорило једино о коначном присаједињењу Босне и Херцеговине Аустро-Угарској. Хтео је да тражи нове инструкције из Беча. Но Биконсфилд и Бизмарк изјавише да се нема кад за чекање нових инструкција, јер цела ствар може због тога пропасти. Гроф Андраши пристаде најпосле да узме одговорност на себе лично и одмах изјави у седници, да се Аустро-Угарска прима окупације Босне и Херцеговине. Но није смео да иде у Беч да о том цару Фрањи Јосифу реферише, него је послао с том мисијом грофа Карољија. Фрања Јосиф је био необично љут што му жеља не беше потпуно остварена и гроф Андраши једва му је смео после дужег времена изаћи на очи. Но цар му то није никад опростио. Андраши није могао више остати министар спољних послова и у брзо после тога морао је одступити.

Ви сте читали јуче један симптоматичан телеграм из Париза. Једном париском листу јављају, на име, да је енглески министар спољних послова, лорд Ленсдаун, прекјуче подуже конферисао са руским амбасадором у Лондону и том приликом му је наговестио да је краљ Едуард склон да понуди своје посредовање у руско-јапанском рату само кад би цар Никола то примио. Питање је да ли би на то Русија пристала; друго, да ли би на то пристао Јапан; и најзад, да ли је Енглеској у интересу да престану непријатељства кад још није ни дошло до озбиљне битке, и кад се зна да је руско-јапански рат у ствари рат између Русије и Енглеске.

Пре свега сигурно је да цар, који је био узео иницијативу за Хашку конференцију и који је, лично, прожет најмирољубивијим осећајима, у овом тренутку не може повољно да одговори на манифестације за мир, нарочито кад би оне сада дошле из Енглеске. Русија је била нападнута, њене најлегитимније амбиције биле су угрожене, и ма какво да је наличје овога рата и, ма каква да је можда била тактика петроградског кабинета да доведе Јапан до прекида дипломатских односа, очевидно је да Русији не допушта њен престиж да се повлачи испред последица рата на Далеком Истоку сада, кад се њен колосални војни апарат већ покренуо. И кад је већ дошло до тога, Русији је у интересу да пречисти ситуацију на Далеком Истоку.

Хоће ли Јапан примити посредовање? Извесно не. Јапан се, пре свега, за све време сукоба понашао агресивно и он је нападач, први је отворио непријатељства. Сем тога било би право понижење кад би токијска влада примила посредовање после познате изјаве да она неће да чује ни за какав предлог ове врсте. Јапан хоће свој спор с Русијом да изравна ратом, и догод се нада на победу, а таква му је нада допуштена, он ће окушати ратну срећу. Овакво држање може Јапан у једноме тренутку да плати врло скупо, јер је он, кад је још пре него су отпочела непријатељства одбио свако посредовање, примио на себе сву одговорност за овај рат, и према томе он ће морати да прими и све његове последице.

Енглеска већ предвиђа исход овог рата. И не само то. Већ три дана је како се говори о мобилизацији руске војске у Источном Туркестану, а данашњи листови доносе телеграме о убрзаним руским радовима на железничкој прузи која, преко Авганистана, води у Индију. И Енглези имају разлога да се боје једне моћне Руске диверзије на индијској граници. Они се, у случају рата с Русијом, боје и за своје обале у Европи. Адмирал Клоз је изјавио у последњој седници војне комисије да са̂м Лондон није довољно заштићен. (Читајте о томе наш телеграм на првој страни.) И због свега тога јучерањи телеграм о посредовању Енглеске није невероватан. Енглеска ће у једном критичном тренутку, узети иницијативу за пријатељско посредовање између Русије и Јапана. Русија би у томе случају могла одговорити да она није хтела рат, али сада кад су је већ натерали да извлачи мач, она има права да из њега извуче н све користи. Све ове околности чине да је немогуће предвидети како би једна страна интервенција могла учинити крај овоме рату, и мирољубиве манифестације морају, силом самих околности, остати узалудне.

Ето зато је руско-јапански рат тако опасан. Русија је неисцрпна у људима, а Јапан би се пре борио до последњег човека него што би пристао на какав мир који понижава. Једино би промену у томе смислу могло изазвати држање Кине. Ако се она умеша, или ако у њој букне какав револуционаран покрет, онда би интервенисале све велике силе. У том случају би руско јапански сукоб добио други карактер. Ова нова ситуација или би изазвала један општи рат или би, овога пута, учинила да се дефинитивно регулише Кинеско питање.

Како се год окренемо, видимо само ужас и овај је рат у почетку новога века исто тако велика и страховита несрећа као и бурски рат којим се завршио покојни деветнаести век.

Сједињене северо-америчке државе наименовале су за свога генералног конзула у Даљном, у Манџурији, крајњој станици транссибирске железнице, Џона Моргана. Русија је, међутим, пре три дана известила америчког министра спољних послова, Хаја, да она америчком генералном конзулу неће издати егзекватур. У америчком министарству спољних послова много су узнемирени због оваквог држања Русије, и већ је држана седница да се састави одговор, али дефинитиван текст још није готов. Русија се у ономе питању овако држи с тога што она за време рата не жели ни једног страног чиновника на полуострву Лиаотунг. Сем тога у америчком министарству спољних послова држе да се ова одлука руске владе не може односити и на конзуле у Мукдену и Антунгу, јер тамо Манџурију још сматрају као кинеску провинцију, због чега ће се Кини обратити за егзекватур. Чак америчко министарство наглашава да ни једној другој сили не признаје право мешања.

Даљни је на полуострву Лиаотунгу, у непосредној близини Порт-Артура, крајња тачка сибирске железнице, руска уговорна област. Допуштење да страни конзули отправљају своје послове зависи дакле од Русије. Ни мало не изненађује, чак су у Америци и очекивали да ће Русија, с обзиром на ратно стање, одбити постављање страних заступника У Даљном. Веће би значење добило држање Североамеричких Држава кад би оне остале при томе да поставе своје конзуле у Манџурији, у Мукдену, Антунгу и Татунгкан. Нови америчкокинески трговински уговор предвиђа отварање Мукдена и ТАнтунга а јапанско-кинески уговор опет предвиђа отварање Мукдена и Татунгкана, и према досадашњем обичају, на основу највећега повлашћења, ова се места морају отворити и за трговину свих осталих народа. Антунг и Татунгкан леже на ушћу реке Јалу, на њеној северној обали. Татунгкан нешто даље западно од ушћа. У рату против Кине, Јапанци су били посели оба ова места, али од неког времена, нарочито од кад је Русија добила од Кореје концесије за експлоатацију шума на реци Јалу, Руси су дошли, и Антунг важи као средиште руског утицаја у области Јалу. Војнички значај оба ова места за рат је очевидан, и Русија неће моћи ни тамо, као ну Даљном, сада трпети стране заступнике. Ако дакле Сједињене Државе затраже од Кине и добију егзекватур за конзуларне чиновнике у тим местима; и ако још поред тога затраже да ти нови конзули још одмах оду на своје нове дужности на Јалу, онда би се између Русије и Северне Америке могао изродити озбиљан сукоб. Али пошто су Сједињене Држале, у тежњи да Кину неутрализирају, издвојиле Манџурију, онда је вероватно де ће оне у садашњим околностима одустати од својих захтева и сачекати боље прилике, кад се растуре кризни облаци са азијског хоризонта.

Ове несрећне земље имају специфичке знаке који показују да је пролеће ту. Комите, Арбанаси, интерпелације у енглеском парламенту и аустроугарским делегацијама. Устанички покрет све више показује знаке живота, и устаници су у битољском вилајету већ имали неколико крвавих сукоба с турском војском. Да ли ће ови сукоби у ово доба године остати усамљени или су они само пролог овогодишње маћедонске драме, видећемо ускоро. Онда ћемо се тек уверити о гласовима из Софије и Беча да ће комитети обуставити покрет док не виде хоће ли реформна акција имати каквих резултата или не. О томе су нам нешто јавили чак из Беча. Католички архијепископ у Софији Д-р Менини био је ономад у Бечу да реферише цару о намерама маћедонских комитета, одакле је отпутовао у Рим да реферише папи о истој ствари. Д-р Менини је чак означен као повереник маћедонских комитета. Само што његово пуномећство није изближе означено. У Софији има пуно маћедонских комита. У овом тренутку је једино меродавна Унутрашња Маћедонска Организација, и врло је сумњиво да је она Д-р Менинију поверила ма какву мисију. Како било да било, овај католички првосвештеник говорио је у име неког маћедонског комитета. По њему, комитети ће обуставити своја револуционарна ровења, да би споразумне силе имале потпуно одрешене руке у својој реформној акцији, и да Турска не би имала никаквих изговора за своју опозицију против рефорама. Ако је ово тачно, онда је одлука комитета у овоме тренутку мудра, и они могу само вршити један притисак да реформна акција иде брже.

Али кад комите престају, појављују се Арбанаси. Опозиција порези на стоку претворила се опозицију реформној акцији. Арбанаси су у Турској најефикасније оруђе против словенског елемента. У последњем тренутку њима се само да један дискретан миг из Јилдиза или са другог ког места и они су на ногама. Сав рачун редовно плаћају Срби. Ви знате шта се у овом тренутку догађа између Ђаковице и Призрена.

Нису само Арбанаси рђаво расположени према овој реформној акцији. Има и великих сила које су нерасположене али не према ономе скромном мирцштегском програму него због тога што Русија води прву реч у овој акцији. Тек што је избио руско-јапански рат, руски су га противници већ употребили као аргуменат да садашњу реформну акцију треба заменити другом коју би водила друга група сила у којој не би било Русије која од сада, како они воле да кажу, неће моћи да врши своју мисију. Једном речи, у реформној би акцији Енглеска желела да води прву реч. Али као да јој то неће испасти за руком. Руска влада је већ неколико пута, последњи пут преко „Политичке Кореспонденције“, нагласила своју чврсту одлуку да сада више него икад употреби сав свој утицај да се на Балкану одржи територијални status quo и да се убрза извршење мирцштегског реформног програма. Русија и [поред заплета] у Источној Азији, увек има довољно снаге да своје захтеве у Цариграду снажно потпомогне. У Енглеској то врло добро знају. Стога је, одговарајући на једну интерпелацију у Доњем Дому, енглески министар спољних послова, лорд Лнесдаун, изјавио да он уопште још увек одобрава мирцштегски програм. Он нарочито очекује добре резултате од реорганизације жандармерије, и поновио је, што је већ толико пута казао, да, у случају неуспеха руско-аустријске акције, Енглеска задржава право да учини нове предлоге. Али, додао је он, зато још није дошао тренутак. У Енглеској знају врло добро да на енглеску иницијативу не би пристале ни Француска, ни Италија, ни Немачка.

Изјаве графа Голуховског су нам већ и сувише познате. Њих је још потенцирао граф Тиса у угарској делегацији. Он је пре неки дан рекао да ће се рускоаустријски споразум одржати чак и у оном случају кад би обе владе биле принуђене да преузму енергичније мере.

И тако енглески „згодан тренутак“ много зависи од обрта на руско-јапанском бојишту, и изгледа да ће Енглеска тај тренутак узалуд очекивати. Али кад се утиша страховита бура на Далеком Истоку, онда ће тек Русија имати реч.

Већ два дана како немамо никаквих важних гласова са бојнога поља и чак ни сами специјални дописници нису сматрали за потребно да рашире никакву нову лажну сензациону вест. То вреди забележити после читаве навале од фантастичних информација које смо имала за последње две недеље. Ово ефемерно затишје може се објаснити тиме што се на суву с обе стране заузимају згодни положаји, на мору траже нове тачке за сукоб. Тако можемо остати без икаквих прецизних извештаја по неколико дана, а после тек наступиће опет читава бујица од најразличнијих информација.

У овом тренутку политичке кругове још занима америчка нота о неутрализацији Кине и Кореје. Амерички министар спољних послова, Хај, као што је познато нашим читаоцима, предложио је кабинетима Великих Сила да се за време рата и после рата призна неутрализација небеснога царства и Кореје, тако да се интегритет ни једне ни друге територије не сме да окрњи, ма какав био исход рата између Русије и Јапана. Све више избија на видик да америчка влада Манџурију није рачунала у саставни део Кине, због тога се очекује повољан одговор руске владе. Енглеска влада је пристала у начелу на амерички предлог, али она још није одредила своје држање. Изгледа да је Енглеска влада вољна да прецизира амерички предлог и да му да други облик, али ће то можда учинити тек после каквих оскуднијих гласова са бојнога поља. У сваком случају, положај ће бити врло деликатан, и ако се све силе повољно одазову предлогу америчкога министра, онда се оне још од сада ангажују да се зараћене стране не смеју разрачунавати на рачун Кореје и Кине. Трошкове би могао платити само Јапан, јер Русија, у случају победе, може само дефинитивно да утврди свој положај у Манџурији.

Држање Немачке још увек је врло резервисано. Али од почетка овога рата још увек се верује да се Немачка мисли користити овим садашњим заплетима да се приближи Русији. У случају да се рат окрене одсудно на штету Јапана, Немачка би сигурно изазвала какву силну диверзију у Европи, само ако би се Енглеска умешала на Далеком Истоку. На тај би начини Немци задовољили и дубоку мржњу коју већ две године гаје противу Енглеза, и у исто доба можда дошли и до каквих концесија.

Лондонски „Дејли Мејл“ публиковао је пре неки дан сензациону информацију, да је Аустроугарска послала озбиљну опомену Турској и Бугарској и запретила је да ће послати војну експедицију у Маћедонију ако се тамо наруши мир. Ова вест још није званично потврђена, али изгледа да она узнемирава политичке кругове и у Аустроугарску сумњају да хоће да се користи заузетошћу Русије на Далеком Истоку да би задобила какве уступке и да би повратила свој утицај и свој престиж на Балканскоме Полуострву. Бечки дописник „Тана“ признаје да Аустроугарска има задњих намера да се користи руско-јапанским ратом и да у ма ком облику, пође напред у Нови Пазар, ка Скопљу и Солуну. Према изјавама графа Голуховског у делегацијама излази да „Танов“ дописник нема право. Али ко зна, чим избије први симптом да ће у Маћедонији поново букнути устанак, можемо дочекати да бечка штампа отпочне да труби да убеди Европу да је потребна промена тактике и да је преко потребна „привремена“ окупација извесних вилајета да би се на Балканскоме Полуострву одржао мир.

Од како су прекинути дипломатски односи између Русије и Јапана, Турска друкчије говори. Непријатељства нису на Турску учинила тако тужан утисак, као у осталој Европи. У турским се круговима чак не може да прикрије потајно задовољство које осећају због руско-јапанског рата. Нису они ни на страни Јапанаца, још мање на страни Руса. За њих је главно што сада могу да живе у тој опасној илузији да је Русија у овом тренутку тако заузета на Далеком Истоку да једва може активно да учествује у догађајима на Ближем Истоку. Турска је тренутно заборавила моћ и величину Русије. Она као да неће да зна да сукоб Русије с Јапаном не може да доведе у опасност руске европске интересе нити да паралише евентуалну акцију Русије.

Овако расположење у турским меродавним круговима већ је донело до жалосних резултата. Реформна акција је у потпуном застоју; само се преговара и преговори се одуговлаче. Дискутовало се чак о боји униформе за маћедонску жандармерију и о стотини других таквих питања. Још нису прешли на ствар. Пре неки дан су се опет цивилни агенти руски и аустро-угарски пренеразили кад им турски телеграфисти нису допустили да се с конзулима споразумевају шифрованим депешама. И тако им Турска чини стотину сметња у сувише провидној намери да свима европским реформаторима да секундарну улогу у реформној акцији. Међутим европски би помоћници могли бити од користи само тако, ако би њихова контрола над радом турских власти била потпуно независна, кад би имала дејства и била неограничена. И односи с Бугарском постају сваким даном све већма запети. Оне се међусобно само оптужују и грозничаво се оружају. У питању о амнестији Порта још једнако не попушта. Она сад рачуна и на евентуални сукоб с Бугарском и резонује да ће у случају рата Бугарска бити усамљена и да, ако буде побеђена, не може рачунати на помоћ Русије која је сада сувише ангажована да би се могла још и с Турском ухватити у коштац. Сасвим је вероватно да ће Турска употребити ову прилику и једним ратом, по њеном мишљењу, учиниће крај своме несносноме положају у Старој Србији и Маћедонији, устаничким ровењима и реформној акцији. Ако би рат испао неповољно за Турску, онда би се оне силе које су непријатељски расположене према словенскоме елементу користиле тренутним положајем Русије а успротивиле би се проширењу надмоћности Словенског елемента у Старој Србији и Маћедонији. У том случају он се руско-аустријски споразум јако компромитовао и Турска би се, као и увек, користила суревњивошћу својих суседа, да одржи status quo.

У ствари, рат би учинио крај њеноме господству у тим покрајинама. Ма какав био резултат рата Велике Силе би отпочеле енергичнију акцију која би се, вероватно, брзо завршила тиме што би султану остало само номинално суверенство над Старом Србијом и Маћедонијом.

Виши официри који имају да предузму команду над новом жандармеријом још нису отишли из Цариграда, поред свега тога што они имају да доведу у ред једну хетерогену и делимично разуздану гомилу од 15.000 људи. Не само то. Порта још није усвојила ни дефинитиван правилник за нову жандармерију. Пролеће иде, устаничке се прокламације шире и ми смо можда на прагу једног новог жалосног крвопролића у Старој Србији и у Маћедонији.

Ето, такви су изгледи, такве су перспективе. То су први потмули, далеки али крвави одјеци руско-јапанскога рата.